Драгослав Бокан: Александар Карађорђевић – КРАЉ УПРОПАСТИТЕЉ И РАЗЈЕДИНИТЕЉ

0

Да не улазим дубље у грехе почившег краља Александра Карађорђевића (има их безброј) почињене према Србији, својим ратним друговима, нашој сирочади и инвалидима-просјацима са ордењем на грудима, према српству, свом рођеном брату, српским војводама, према православљу, светосављу и читавом српском народу…, поменућу овом приликом само један, ако не највећи – а оно један од највећих и најгорих.

александар карађорђевић
Фото: Wikipedia

Карађорђев праунук и унук црногорског кнеза и краља Николе је прави ОТАЦ НАШЕ НЕСРЕЋНЕ „ГРАЂАНСКЕ“ И ГРОБАР „СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ“. На нашу жалост и српску трагедију.

Од њега, наиме, ми све до данас имамо „државу свих грађана Југославије“, неправедно равноправних у држави коју је створио искључиво српски народ.

Ту су јунацима са Цера, Колубаре и Кајмакчалана – несхватљиво једнаки и ненормално (ничим изазвано) равноправни њихови хрватски крвни и нескривени непријатељи, страсни мрзитељи, окрутни кољачи и садистичке убице (како у тек завршеном, Првом, тако, само пар деценија касније – и у Другом светском рату… и током деведесетих, такође).

На јуначким и крвљу обливеним темељима српске и православне земље краљ Александар Карађорђевић је створио мулти-конфесионалну и мулти-етничку, несрпску и неправославну државу!

Увео је (кроз Хрвате и Словенце) Ватикан у наше државне послове, опростио ратне злочине и све дугове наших југословенских ратних непријатеља, дао аустријским официрима ЧИН ВИШЕ (кад су улазили у нову југословенску војску), а српске јунаке и команданте оставио у дотадашњем рангу (због чега су многи српски официри, ратни ветерани из Балканских и Првог Светског рата, починили самоубиство), званично укинуо прославу Видовдана као државног празника (да несрби у његовој држави не би тиме били „повређени“), допустио монструмима попут садистичког аустријског иследника (мучитеља) српских „младобосанаца“ на суђењу у Сарајеву – да некажњено настави да се бави судским послом у новој држави… и још много тога сличног (и ужасног).

Србија после 1. децембра 1918. више није била Србија него некаква „Југославија“.

Промењен је наш дотадашњи грб и распоред боја на застави; химна скраћена и обесмишљена убацивањем „Лијепе наше“ одмах уз „Боже правде“; одбачени су вековни обичаји и предачки завети; пензионисани српски ратни хероји, а зликовци попут Славка Кватерника добијају ордење „за храброст и заслуге“; гура се (краљевом иницијативом) Алојзије Степинац за каснијег надбискупа и првог човека римокатоличке цркве у Хрватској; у Скупштини и високим политичким & друштвеним круговима се јавно исмевају ратни подвизи српске војске; подли и лицемерни Иван Мештровић (будући великохрват и отац Мате, главног вође усташке емиграције после Другог светског рата) добија милионе и раскошне краљевске наруџбе, а српска хероина Милунка Савић (носилац свих највећих српских И ЕВРОПСКИХ ратних одликовања) – кофу са смрдивом водом и метлу за чишћење банкарских ходника, док српски ратни војни инвалиди добијају великодушну дозволу да „могу да просе на потезу од Славије до Калемегдана“…

И тако даље, и тако даље, и тако даље… до повраћања.

Али, суштина је, ипак, у томе што Срби више нису живели у „држави српског народа“, него оној „грађана (чак не ни Србије, но) Југославије“. И што нисмо остали верни Христу и светосавском завету на дотадашњи, православни начин, него су сад, уз српског патријарха, ту уздигнути на највиши друштвени ранг – и римокатолички надбискупи, исламске и протестантске верске вође (о лидерима фанатичних марксиста и корумпираним партијским вођама либерала-агностика да и не говоримо).

Православље је стављено на ниво „једне од званичних религија“ Александрове државе, а веронаука и историја посташе комбинација наше предратне и нове послератне приче и одозго наметнутог јединства свих грађана Краљевине Југославије.

И више Србија – после Пирове победе у најславнијем и најтрагичнијем од свих ратова – није била земља Карађорђа и Милоша, хајдук-Вељка и Обилића, но и: Матије Губца, Велог Јоже, хрватског краља Томислава и осталих „јунака“ новокомпоноване политикантске (Александрове) митологије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Више нисмо били (доминантно и аутентично) православни Срби, нити су наши будући краљеви требали да буду крунисани и миропомазани у Жичи.

Све је одједном окренуто наопачке, искомпликовано, деградирано и первертирано. Све оно уистину важно, свето, отаџбинско и црквено. На начин који је згрозио чак и добронамерне странце у нашим редовима, попут разочараног и од државе одбаченог Арчибалда Рајса (присилно пензионисаног кад се супротставио корупционаштву нове краљевске владе и аморалних, похлепних министара)…

Све је постало вештачко и дато „у тронационалном кључу“, са ризичним и неизвесним (показало се – катастрофалним) последицама.

Српство је постало бедно, смешно и празнословно, попут изношеног старог капута пуног прашине и мољаца.

Свете речи недавне српске историје су постале „демоде“ у новој, тобоже „будућности окренутој“, на лажима „братства и јединства“ утемељеној држави – која се у априлском рату 1941. распала као кула од карата (капитулирајући у рекордном року и на срамотан начин).

Све је упропастио Александар, вођен и подржаван од стране улизичких и антисрпских, корумпираних и безбожних сарадника и саветника (који као да су рођени у Нушићевим „црним комедијама“, а не у озбиљним, патријархалним српским породицама и у домовима са славским иконама).

александар карађорђевић
Родолф Арчибалд Рајс/Фото: Wikipedia

Остали смо без игде икога, без свог краља (а као „са њим“), са празним и досадним ратним јубилејима где се преједало и пренапијало, уз милион пута поновљене приче које више нису никога интересовале. И са новим генерацијама СКОЈеваца и левичара, који су се свакодневно умножавали и све више удаљавали од отаџбинског правца (који су у међуратном периоду чували само стари и од друштва одбачени солунски ратници, православни монаси, српске владике и покоји историчар и песник приде).

Нова, југословенска Србија је престала да буде оно што ју је чинило великом.

Изгубила је душу, одричући се сопствене прошлости, циљева и предања. Издата од свог Краља.

Станислав Краков, један од најталентованијих српских писаца и најхрабријих ратника, елитни млади гардијски официр је у то време (згрожен виђеним) пуцао је себи у срце – и чудесно преживео.

То се десило и Србији, после речима неописивог „победничког пораза“.

Пуцала је сама себи у срце, руком сопственог Престолонаследника (па Регента и Краља). И једва некако преживела, упркос ранама, све до ових неозвесних и искушењима бременитих дана.

александар карађорђевић
Станислав Краков/Фото: Wikipedia

P. S.
Ако вам се (између редова) учини да овај текст има неке нераскидиве, дубоке везе са референдумом у Републици Српској, нисте погрешили.

Живеће овај народ, ако се буде вратио одавно још напуштеном Путу. Српском и православном. Заветном. Светосавском и косовском. Оном од пре Александрових сулудих експеримената.

александар карађорђевић

P. P. S.
Преплакао сам толике фотографије српских ратних инвалида и хероја-просјака на београдским улицама, ужасну судбину заостале сеоске сиротиње у разрушеној Србији и онолике несрећне српске ратне сирочади која је, добијајући државну милостињу на кашичицу, плакала сањајући погинуле очеве док су се деца аустроугарских официра модирала и башкарила по раскошним вилама својих родитеља у Александровој Југославији…

Тако сам исплакао и некадашње (антикомунистичко и монархистичко) поштовање за „мученичког краља Александра, убијеног у Марсеју“.

Отишло је и растопило се то моје младалачко дивљење и поштовање – у тим немоћним сузама за деградираном, од свог владара одбаченом и пониженом Србијом и њеном трагичном судбином…

 

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.