ГРУЗИЈСКА ПУСТИЊИЦА СЕРАФИМА САРОВСКОГ

0

У Грузији, у Боржомској шуми, на самом врху планине налази се дивни манастир Серафима Саровског. Он је брижљива реплика пустињице великог свеца, а подигао га је владика Серафим, митрополит Боржомски и Бакуријански.

манастир серафима саровског

Иста дрвена кућица и исти бунар с љубављу су обновљени на основу слика и фотографија из 1903. године, као и велики камен испод вењака, налик на онај на којем се светац молио хиљаду дана и ноћи. На овом камену, као и на правом, дешавају се чуда исцелења, често се служе молебани и моли се огроман број ходочасника. Поред камена се налази натпис на два језика – руском и грузијском, са речима преподобног о Иверији – уделу Мајке Божје. Старац је веома волео Грузију и говорио је да како се човек односи према Грузији, тако се Богородица односи према њему, јер Грузија је Њен удео, који увек осећа молитве и бригу преподобног. У сваком грузијском храму обавезно се налази икона светог Серафима Саровског, и он у Грузији ужива врло велико поштовање које се посебно раширило у ХХ веку.

манастир серафима саровског

У близини, на малој пољани, налази се камена црквица чији су зидови осликани приказима из живота преподобног. То је прва црква у Грузији која је освећена у част великог руског свеца 2007. године. Саграђена је поводом тога што се једном становнику Боржомија, Тамазу Куртанидзеу, три пута заредом у сну јавио старац у белом (како се касније испоставило, то је био преподобни Серафим), који му није показао само место за цркву, него и у чију част она треба да буде подигнута. Владика је лично учествовао у осликавању храма, замолио је сликара да га као раслабљеног прикаже покрај ногу Преподобног.

Владика Серафим је причао о чудима која су се дешавала после освећења цркве. Дечак из села, који је помагао уметнику у осликавању храма, чувши да је у овом крају некада давно виђена срна тужно је рекао да никад у животу није имао прилике да види живу срну. После неколико минута дечак је изашавши из цркве запањено видео како је из шуме изашла срна која је већ у следећем тренутку уплашивши се дечаковог повика: „Владико, срна, гледајте!“ – нестала у шуми. Испоставља се да се дечак у души помолио Серафиму Саровском, замоливши свеца да испуни његов сан и преподобни је услишио чисту дечју молитву. Никад више нико у тој шуми није видео срну.

Владика Серафим је сам с помоћницима ишао и бирао брвна и даске за дрвену кућицу и чистио их је. У колиби се налази слика преко целог зида на којој је приказан старац како храни медведа. У углу, испод омиљене иконе Преподобног „Умилење“ налази се корпа пуна двопека којим је свети Серафим тако штедро даривао све оне који су долазили код њега. Поред келије и бунара је празан кавез. Раније се тамо налазио медвед, такође копија оног медведа којег је старац хранио, али су се људи касније сажалили над њим и пустили су га на слободу. А унаоколо је густа непроходна шума, која такође као да је овамо дошла из руских бајки.

манастир серафима саровског

Људи овдашњу пустињицу називају „Нови Саров“, мали кутак Русије. И то нису само речи!

Сећам се свог првог доласка у манастир. У тишини пред олују осећало се присуство свеца. Није владала тишина каква обично бива у шуми пред кишу, но благодатна, која са дна душе позива најсветлија, најбоља осећања и која подстиче на молитву, осамљеност и тиховање. Чинило се да су и ове јелке, и горе, и стазице, које су изобилно заодевене у четинаре, виделе старца и да су се скамениле у тиховању пуном свештеног страха. У мени је тада постојала само једна жеља – да останем овде, у манастиру, да останем заувек. Да ми је неко у том тренутку предложио да бирам: да ли да идем у најдивније, најнеобичније кутке Васелене или да останем овде – изабрала бих ово друго.

Тада, први пут, отуда нас је отерао град. Сви путеви су били засути градом величине ораха. Морали смо да одемо, али иначе вероватно никад не бисмо отишли.

У току наредних година долазили смо у манастир 1. августа, на дан обретења моштију свеца. Због великог броја ходочасника литургија је служена у шуми, под отвореним небом, и ми смо попут древних хришћана, могли да видимо све оно што је обично скривено од очију парохијана и што се дешава у олтару. Осећало се такво јединство, тако необичан полет духа, који обично не обузима чак ни оне који се усрдно моле. Појање хора се узносило високо под сводове вишевековних јела и чинило се да се винуло право ка небу. Сама природа је славила Бога и Творца Васелене! И ове јеле, високе и једнаке, чинило се да у јединственом пориву стреме нагоре. И овај четинарски свежи мирис, који је нечија дивна рука разлила у лаком летњем ваздуху. И ове благе четинарске иглице у неколико слојева испод ногу, по којем корачаш као по тепиху, који је неко брижљиво простро за тебе. А кад је на крају грмнуло вишегласно „Мравалжамијер“ (многаја љета), које се проносило далеко у шуми, осећај радости који је преплавио душу до краја, касније је још дуго није напуштао, подсећајући тихо на себе. А и како може бити другачије, јер је светац сваког онога ко је долазио код њега поздрављао речима: „Христос воскресе, радости моја!“

Свети преподобни Серафиме Саровски, моли Бога за нас!

Ирина Крихели
Са руског Марина Тодић, Православие.ру

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.