(ВИДЕО) Сломио их пробој Солунског фронта, Немци истог дана схватили да је све готово: 101 година од бугарске капитулације у Великом рату

0

Данас се навршава више од једног века од како је Краљевина Бугарска одлучила да, због колапса својих линија и брзог распадања војске после пробоја Солунског фронта, потпише примирје са Савезницима и изађе из рата. Истога дана фелдмаршал Хинденбург и генерал Лудендорф саветовали су немачког цара и владу да почну преговоре о примирју јер је све готово.

краљевина бугарска
Српска војска у Првом светском рату – марш на Дрину – дринска битка/Фото: архивска фотографија

Свега девет дана пошто су српске и француске јединице извршиле пробој Солунског фронта, бугарска војска је била потучена и на коленима. Колапс њених линија, брзо распадање армија, утисак да савезничке трупе надиру као да њих, Бугара, ни нема на својим положајима, као да уопште нису ту — приморале су бугарску владу предвођену њеним председником Александром Малиновим да, супротно жељама свог краља Фердинанда, хитно моли за сепаратни мир, или да се суочи са општом катастрофом и распадом земље.

Због тога су рано ујутру 25. септембра 1918. године два бугарска посланика и два официра 2. армије прешли линију фронта код Струмице носећи писмо генерала Георгија Тодорова, новог главнокомандујућег целе бугарске војске који је на ту дужност именован 8. септембра због болести генерала Николе Жекова. У писму, он умољава британског генерала Џорџа Милна за посредовање код француског генерала Луја Франша д’Епереа, главног команданта Савезничке армије на Истоку.

Тражено је, и одбијено, да се непријатељства прекину на 48 сати, али им је остављена могућност да њихова влада пошаље делегацију са понудом о миру, те која ће са представницима савезничких влада о томе даље преговарати. Истога дана француски генерал Шарпи о свему преко мајора Маринковића формално обавештава српског регента, владу и Врховну команду, а ова у Солун шаље свог помоћника начелника Штаба пуковника Петра Пешића (годинама касније армијског генерала, два пута министра војног и у три наврата начелника Главног генералштаба Југословенске војске).

краљевина бугарска
Срби и Французи на заробљеном немачком топу „Ева“ код Битоља/Фото: Државни архив Републике Македоније

Са жељом да цео процес убрза јер је са сваким протеклим сатом ситуација била све рђавија по њих, нестрпљива бугарска влада путем радија шаље поруку савезничкој команди у Солуну која је гласила: „Нацијама француско-енглеским: 25. септембар. Бугарска влада предложила је преко Врховне команде савезничке источне војске да ступи у преговоре за мир. Одговорите.“ Видљиво изостављање Срба из поруке говори о повређеном поносу бугарском, што се видело и каснијих дана. Већ сутрадан, стиже нова порука: „Официр-делегат бугарске Врховне команде са предлогом о миру, да ли је пошао натраг? Одговорите.“

Током поподневних сати 28. септембра у Солун је напокон стигла делегација бугарске владе састављена од министра финансија Андреја Љапчева, опуномоћеног министра Симеона Радева и бившег команданта 2. армије Ивана Лукова. Намера им је била да одмах закључе и примирје и, ако је могуће, мир. Д’Епере је, међутим, добио инструкције од своје владе да закључи само војно примирје, док ће се политичким условима мира бавити савезничке дипломатије.

Опет истога дана д’Епере о томе формално обавештава српску Врховну команду преко мајора Маринковића, и саопштава да ће бити тражено од Бугара да се без одлагања евакуишу са свих окупираних српских и грчких територија, да изврше демобилизацију те да предају сав ратни материјал, као и да одмах врате заробљене припаднике савезничких трупа и то без реципроицитета, да један српски пук маршира Софијом заједно са осталим савезничким трупама, и тако даље.

краљевина бугарска
Луј Франше д’Епере, француски генерал и главни командандант Савезничке армије на истоку/Фото: Wikipedia

Неки услови предочени Бугарима завршили су у тајном протоколу, као што је остављање могућности преласка савезничких трупа преко бугарског земљишта, контроле телефонско-телеграфског саобраћаја, права преузимања контроле над бугарским спољним пословима, слободан приступ бугарским лукама, могућност успоставе савезничких гарнизона на стратешким тачкама па чак и у Софији, укључујући и српске посаде у Видину и Цариброду (данашњи Димитровград). Још пре тога, током јутарњих сати, неформално је о свему обавестио генерала Михаила Рашића, од краја јуна месеца нашег министра војног.

Дакле, Врховна команда српске војске била је упозната са свим дешавањима, а писања која су се појавила крајем прошлога века, о томе да смо тобоже били потпуно искључени из процеса, да смо били понижени од стране наших савезника, не пију воду и не треба их узимати претерано за озбиљно: она су била производ деведесетих током којих је дошло до распламсавања антизападних осећања, када се о свему из прошлости цепидлачило, када је сваки детаљ бивао преувеличан, када су француска и британска нација из периода Првог светског рата почеле да се посматрају кроз призму тренутних збивања и њиховог односа према нама, што никако није било разборито.

Елем, велики француски генерал и осведочени пријатељ српског народа, током преговара одбацио је покушаје бугарских делегата да ратовање на страни Централних сила представе као некакву случајност и „пролазни неспоразум“, одбивши чак и њихову понуду да Бугари своје цеви упере ка Немцима и Аустроугарима. Да нам постану преко ноћи савезници, после свега што се десило, није имао намеру да дозволи, нагласивши им да припадају побеђеном народу те да се стога морају покорити условима које намеће победник.

краљевина бугарска
Француски војници у шумском бивку 1914. године током преломне Прве битке на Марни на овој спектакуларној фотографији Жила Жервез-Куртелермона/Фото: Wikipedia

Бугарима није била мила помисао о српским трупама које вршљају по њиховој земљи, у мањој мери због тога што су страховали од освете због почињених злочина, али вероватно у далеко већој мери због повређеног поноса, јер када те порази неко према коме осећаш једнакост или чак надмоћ, то много боли, а управо се то десило ондашњим Бугарима у рату са Србима, и то по други пут за само пет година.

У ствари, регент Александар и грчки председник владе Елефтериос Венизелос (којем такође дугујемо велику захвалност због срећног исхода Великог рата), већ су рекли нашим савезницима да они немају намеру да шаљу трупе преко бугарске границе, и то из два разлога. Прво, разумели су они врло добро да је на Балкану неопходна обнова узајамног поверења после ратног насиља те да је зле крви довољно и без тога.

Друго, сваки српски војник био је неопходан за даљи пробој на север, а с обзиром да смо због слома крајем 1915. године и повлачења преко Албаније имали врло ограничену бројност људи под оружјем, било би много глупо и неразумно слати чак и само један пук, да се бави испразним тријумфалним марширањем по Софији, без икакве стратешке вредности. Једино ако би дошло до кршења примирја, рекли су, њихове би снаге наступиле преко границе (и умало нису то и учинили, јер су Бугари на многим тачкама фронта врдали у данима који су уследили, приликом распада њихових линија, често због испреплетености њихових команди и трупа са немачким и аустроугарским).

краљевина бугарскa
„Чежња за отаџбином“, Васа Поморишац, 1918./Фото: Wikipedia, Михаило Грбић

Коначно је 29. септембра, на данашњи дан, тачно у 23 часа и 30 минута, потписано „прво ратно примирје“, како га је назвао генерал Франше д’Епере. Ступило је на снагу сутрадан 30. септембра, тачно у подне. Имало је седам чланова, док је тајни протокол садржао четири. Нећемо навести све таксативно јер је беспотребно, а мало изнад смо већ поменули оно најважније.

Немци су на тлу Бугарске покушали да спрече ратификацију конвенције, дошло је чак и до сукоба њих са одметнутим одредима бугарске војске у предграђима Софије, али су народни посланици ипак 2. октобра без сувишне расправе ратификовали споразум, свесни да се српска 2. армија те британске и грчке дивизије налазе на граници, спремне да крену ка престоници ако се тај чин буде даље одлагао. Сутрадан је краљ Фердинанд абдицирао у корист свог сина Бориса III и напустио земљу, преселивши се у немачки град Кобург (напокон, изданак је он немачке Куће Сакс-Кобург и Гота-Кохари).

Као што смо већ дигресивно казали, местимично су бугарски заповедници врдали са испуњавањем услова примирја, али су их на крају увек по правилу прихватали, када би српски команданти запретили употребом све расположиве силе. Тако су, између осталих, разоружани и припадници 2. и 4. дивизије код Младог Нагоричана.

Једна занимљива ратна анегдота, ако се тако може назвати, збила се том приликом. Наиме, Члан 2 потписане Војне конвенције о условима примирја, наложио је пораженој страни да демобилише сву своју војску сем три дивизије од по шеснаест батаљона и четири коњичка пука, како би била у стању да самостално штити властиту железницу као и границу ка Турској, која је и даље била на страни Централних сила.

Бугарска Врховна команда је именовала две од те три дивизије, али не и трећу. Да би спречила да српска војска разоружа 4. дивизију, генерала д’Епереа су обавестили о томе да је то та трећа коју планирају да задрже. Да би избегао беспотребни инцидент, он је прихватио ту одлуку и наредио српској Врховној команди да поменуту формацију пусти да се заједно са ратним материјалом врати у Бугарску. Али она је, као што рекосмо, већ била разоружана, а пошто је војвода Бојовић на налог да се врати оружје реаговао врло бурно и енергично (да парафразирамо, рекао је: „Не може“), д’Епере је дигао руке а бугарски покушај је пропао.

краљевина бугарска
Вагон у којем су Немци 1918. године у Компијењској шуми потписали понижавајуће примирје, исти је вагон у којем је 1940. Хитлер натерао Французе да у истој шуми потпишу понижавајуће примирје/Фото: Wikipedia

А да ли је немачки цар Вилхелм II збиља послао телеграм свом рођаку, бугарском краљу Фердинанду (по другој верзији бугарској Врховној команди), или није, мање је важно. Јер, чак и да није написао: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!” то није било далеко од истине, јер су истога дана када су Бугари потписали Солунско примирје, немачки фелдмаршал Паул фон Хинденбург и генерал Ерих Луденфорд саветовали свом кајзеру и влади да затражи примирје, пошто је „слом бугарског фронта пореметио све њихове диспозиције“. Немци су преговоре о примирју почели два дана доцније. Добили су га тек 11. новембра.

П. Л, Телеграф

ВИДЕО: А овако је пробијен Солунски фронт

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.