Како је у селима око Чачка НЕСТАЛА Четничка повест

0

Рукопис Драгише Васића „Историја Равне горе”, откуцан у три примерка, завршио је у магацину Титове тајне полиције, објављује ових дана чачански историчар др Милош Тимотијевић.

Драгиша Васић за време рата са пратиоцима /Фотo: архива Народног музеја у Чачку

Чачак – Знаменити српски мислилац и националиста, адвокат Драгиша Васић (1885–1945), саставио је у ковитлацу Другог светског рата темељну историју Равне горе, која је прекуцана у само три примерка, али данас нико не зна где су. На то изворно дело подсетио је недавно историчар Народног музеја у Чачку др Милош Тимотијевић, у студији „Драгиша Васић и српска национална идеја”, чији је издавач „Службени гласник”.

Ево како др Тимотијевић за „Политику” описује та збитија и личности, при чему историја бележи да је Васић био десна рука ђенерала Драже…

Према сведочењу савременика, Драгиша Васић био је пре свега књижевни стваралац, што је потврђено и у Другом светском рату. У пролеће 1942. радио је на многим проблемима везаним за пропаганду покрета генерала Драгољуба Михаиловића, али и на писању „Историје Устанка” (односно „Историје Равне горе”).

Та историја обухватала је период који отпочиње од Дражине појаве, непосредно иза капитулације, па до пада Равне горе, којом су Немци овладали 6. децембра 1941. године. Пишући тај рад Васић се послужио масом прикупљених исказа и архивском документацијом. Сва излагања пропратио је личним утисцима и критичким примедбама, оценом догађаја и људи.

Рукопис из Каоне и Добрица Ћосић: Сачувана су и усмена сведочанства о преостала два рукописа „Историја Равне горе”. Према изјави Миладина Вукосављевића, новинара из Чачка, Васићев повереник Драгослав Тодоровић из Врнчана на Каблару сакрио је негде у планинском кршу и пећинама Васићев рукопис „Историја Равне горе”, писаћу машину и низ других списа. Тодоровић је умро пре него што је новинар Вукосављевић дошао до сазнања где је тачно рукопис сакривен.

Постоји сведочанство новинара Емила Протића из Ивањице о трећем примерку рукописа „Историје Равне горе”, који је Васић приликом повлачења из Србије 1944. оставио у Ивањици код Језде Ђекића, који је био у родбинским везама са генералом Михаиловићем (из Ђекића је била Дражина мајка). Овај рукопис чувао се све до 1974, и доласка Јосипа Броза Тита у западну Србију. Те године отварала се сателитска станица у Ивањици, долазио је Тито, па је Ђекић закључио да је најбоље да тајни рукопис уништи, јер се бојао претреса Удбе и последица које би га задесиле ако му пронађу четничку документацију.

Постоји и сумња да је рукопис из Каоне заправо негде сачуван и да га је можда користио Добрица Ћосић као историјску подлогу за своја књижевна дела. Зна се да је Ранковић давао Ћосићу нека Васићева писма из Другог светског рата у којима је критиковао генерала Дражу Михаиловића и равногорски покрет. Та писма Ћосић је каснио поклонио Крлежи, а затим им се губи сваки траг, осим јасних сазнања да су постојала.

Рад на овом делу није прекидао током целог рата. Драгиша Васић је у јесен 1942. и даље активно писао „Историју Равне горе”. Повремено је читао биографије појединих равногораца сваком од учесника у „Дражиној акцији”. Није крио свој рад, тако да су Звонко Вучковић и Брана Страњаковић имали прилику да се упознају с деловима незавршеног рукописа.

Драгиша Васић, према сведочанству Јакше Ђелевића, пред крај рата завршио је своје дело, које је затим откуцано у три примерка и добро сакривено на терену ширег подручја чачанског краја. Поред писања „Историје Равне горе”, Васић је током рата водио и дневник, што су знали сви из равногорске организације.

„Историја Равне горе” није била тајна, тако да су остала многа сведочанства о структури овог данас изгубљеног рукописа. Васић је однос равногораца с партизанима обрађивао заједно с капетаном Милорадом Митићем, који је 1941. био задужен за везу Драже и Тита. Поред усмених сведочанстава, Васић је прикупљао и оригинална документа.

Према сећању Димитрија Ђорђевића, који је читао рукопис, Васић је највише обрађивао 1941. годину, оштро критиковао Михаиловића, писао о преговорима с Титом (за кога је мислио да је Рус), Дражиним преговорима с Немцима у Дивцима (када је хтео да активира бомбу), спречавању плана да се генерал Симовић падобраном пребаци на Равну гору у време када се мислило како је Михаиловић погинуо у нападу Немаца, затим и о успостављању прве радио-везе с Лондоном. Према сведочењу дактилографкиње Јелисавете Јеле Лазаревић (родом из Чачка, раније на служби у Министарству пошта), која је Васићу куцала рукопис, „Историја Равне горе” имала је око 900 страница. Како је изјавила, Васићев текст почињао је пропашћу старе Југославије и доласком Драже Михаиловића на Равну гору.

Васић је правио синтезу која је обухватала сећања учесника и осврт на аутентичну архивску грађу. Према изјави Ђуре Ђуровића, који иначе није био у добрим односима с Васићем, заиста је постојала документација о одговорности партизана за почетак грађанског рата 1941. године. Тај део архиве Васић није носио са собом. Према Ђуровићевом судском сведочењу, та документација била је добро сакривена. Звонко Вучковић је забележио како је део Васићеве архиве закопан у селу Рошцима на Каблару, код Михаила Петровића, бившег Драгишиног наредника са Солунског фронта.

То је највероватније била и судбина Васићеве „Историје Равне горе”. Један примерак рукописа, као и обимна лична документација, закопани су у селу Каона код Чачка пред Васићев полазак у Босну, у јесен 1944. Према већини истраживача, права судбина мемоара и других докумената остала је непозната, мада постоје сведочења да је Озна дошла до те грађе.

Судбина рукописа из Каоне посебно је занимљива. Према сведочењу историчара Димитрија Ђорђевића, њему је средином педесетих година 20. века Драгољуб Павловић из Каоне донео у Београд једну копију Васићеве „Историје Равне горе”, коју му је Драгиша оставио пре поласка у Босну („Прочитао сам је у једном даху и замолио своје другове из организације да прекуцају један примерак”). Ђорђевић је оригинални примерак однео историчару Драгославу Страњаковићу, кога је Титова милиција ухапсила 1958. године. На суђењу се није појављивала информација о рукопису, мада је због Васићевог критичког односа према Михаиловићу и његовој организацији пропаганда социјалистичке Југославије могла да за своје потребе употреби ту грађу. Ђорђевић је био убеђен да је рукопис завршио негде у архиви Титове тајне полиције. Прекуцани примерак рукописа је закопан, али је убрзо уништен због страха од провала Удбе.

Гвозден Оташевић, Политика

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.