ЕКСКЛУЗИВНО: Пронађен скривани извештај о МАСАКРУ 1.000 Срба

0

Како је запад 1993. године склонио детаљни списак српских жртава из Подриња и где се он налазио до данас. Значајни документ је у седишту УН у Њујорку, у соби ГА 57.

списак српских жртава
Хорде Насера Осића спалиле су и село Кравице код Братунца

Када је амбасадор Дарко Танасковић, као специјални изасланик председника Добрице Ћосића, маја 1993. у седишту ЦИА у Ленглију представио Извештај Владе СРЈ о страдању више од 1.000 Срба Средњег Подриња у првој години босанског рата, двојица високих функционера америчке обавештајне агенције су оценила да се, стручно посматрано, „ради о најквалитетније припремљеном и обрађеном материјалу о жртвама у сукобима на простору бивше Југославије“.

– Без околишања су му саопштили и да ми је вероватно јасно да не би требало очекивати да подаци садржани у документарном сведочанству о муслиманским злочинима непосредно, па и на дужи рок, произведу било какав ефекат у смислу мењања слике о ратној стварности у Босни. Јер, додали су, „карте за ову партију су већ подељене, а српске су празне, без адута“ – открива за „Новости“ Дарко Танасковић, донедавно амбасадор Србије у Унеску.

Овај каријерни дипломата сећа се и да су аналитичари из ЦИА овај састанак закључили речима: „Нико не може знати када, којим поводом и у каквом контексту би могли бити обелодањени и продуктивно валоризовани ваши подаци“.

И документ уручен Американцима волшебно нестаје! Склањају га „на сигурно“ да не би угрозили свој политички пројекат, а наши званичници, опхрвани бројним проблемима, немају ни снаге нити могућности да га предоче светској јавности.

Да ли је, међутим, дошло време да се подаци „продуктивно валоризују“, како рекоше Американци?

списак српских жртава

Вечерње новости су после 23 године успеле да лоцирају изгубљени извештај о страдању Срба око Сребренице који је однет маја 1993. у седиште ЦИА у Ленглију и у седиште УН у Њујорку. Као званичан документ УН заведен је под бројем А/46/171 и С/25635, али тек 2. јуна 1995. Подведен је под „Општа намена“ и налази се у соби ГА 57, у сутерену на углу 46. улице и Прве авеније…

Пуне две године папир је „лутао“ ходницима зграде на Ист Риверу. Тако је, по свему судећи, био недоступан и хашким тужитељима на процесу који су водили против Насера Орића и других. Подаци из овог страшног дукумента нису се нашли ни у дискурсу тужиоца у „домаћим правосуђима“.

Творац Извештаја о страдању Срба Подриња био је Миливоје Бата Иванишевић. Сведочанство је настало прикупљањем података од прогнаних Срба на 25 отворених пунктова. Времешни истраживач био је затечен када смо му дојавили да је његов нестали документ ипак „васкрсао“ и да се налази у званичним списима УН.

– У јулу 1992. први пут сам отишао у Братунац и тада је већ 90 одсто општине било у рукама муслимана. Владали су на чак 95 одсто територије Сребренице, 60 одсто општине Власеница и 50 одсто рејона Милића и исто толико Зворника – сећа се Иванишевић. – Као експерт УН, односно уредник Гласника Унеска за регион, схватио сам да треба документовати разарања српских средина и пописати жртве муслиманских похода. У ту сврху, уз помоћ Београда, отворено је 25 пунктова у Средњем Подрињу са волонтерима који су пописивали страдања. Као резултат тог рада, у мају 1993. направио сам документ који је садржао имена и презимена више од 1.000 убијених Срба. Пописана су сва разорена српска села, њих 120, све куће, чак и отета стока.

списак српских жртава
Дарко Танасковић

Књига страдања убрзо се нашла на столу тадашњег председника Добрице Ћосића. У Београду су били уверени да имају „адут“ са којим се може правим бојама осликати природа рата у БиХ. Одлучено је да једна од првих адреса којима треба предочити овај документ буде Вашингтон.

Дарко Танасковић први пут открива шта је све пратило путешествије тајне дипломатске поште у срце америчке државе:

– Наша Парижанка Мирјам Флајшман превела је документацију и пратећи текст на енглески, а мени је пало у део да материјал однесем у САД. Било је то време жестоких међународних санкција наметнутих Југославији, па је и сам одлазак у Америку било тешко остварити.

Залагањем покојне новинарке Норе Белоф успео је да се маја 1993. домогне Вашингтона.

– Примили су ме на високом нивоу у Стејт департменту и у Комитету за спољне послове Сената, док је саветница председника Клинтона одбила сусрет с образложењем да се она, услед санкција, не може састати са једним југословенским државним службеником – наводи Танасковић.

Додаје да је Белоф била огорчена оваквим игнорантским ставом и да се пожалила тадашњем директору ЦИА Џејмсу Вулзију. Овај јој је одговорио да не треба бити изненађен таквим понашањем врха Беле куће, јер тамо ни шеф ЦИА не пролази много боље од једног југословенског професора.

списак српских жртава
Владислав Јовановић

– Да би показао како у САД има и трезвеног света понудио је да, мимо предвиђеног програма, будем примљен у Централној обавештајној агенцији, што сам ја, наравно, без оклевања прихватио. Међутим, тамо сам чуо, између осталог, „да су балканске карте подељене“. О састанку сам реферисао председнику Ћосићу – закључује Танасковић.

Владислав Јовановић, у то време шеф дипломатије СРЈ, говори да је у светској дипломатији тих година била пракса да се сви српски напори да се саопшти истина о догађајима на Балкану једноставно саботирају.

Он тврди да је амбасадор у УН Драгомир Ђокић као одговоран дипломата сигурно уручио документ на праву адресу генералног секретара и наглашава да је документ о страдању Срба у Подрињу и данас актуелан и да га треба обелоданити „док знамо где је“.

Тужба сведена на тројицу

Када је пред судом у Сарајеву последње недеље септембра ове године проговорио заштићени сведок „01“ и до детаља испричао како је Насер Орић својом руком ликвидирао тројицу заробљених Срба у селима око Сребренице, у породицама 3.262 српске жртве у Средњем Подрињу, појавила се нада да ће сребренички „бог рата“ ипак зарадити макар симболичну казну.

У Хагу је 2008. ослобођен кривице и по командној одговорности, а теретили су га за затирање 12 српских села.

списак српских жртава

Похрањено као тајна

На судбину документа из 1993. „Новостима“ је указао Џеред Израел, амерички мировни активиста из Бостона.

– У деведесетим у УН је на захтев Американаца мноштво оваквих докумената означено као „тајна“ и тако је похрањивано. Међутим, када је нешто обележено као тајна, мора да стоји у којем временском периоду се може открити. Дакле, за 10, 20, 50 година постаје јасно шта се крије у документу. Папири о страдању Срба из 1993. једноставно су скривани две године, а онда похрањени међу неважним сведочанствима, тако да их чак ни моћни претраживач Лексис-Нексис не може регистровати – каже Израел.

Драган Вујичић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.