„ОВДЕ СУ НЕКАДА ЖИВЕЛИ СРБИ – ЧАСНИ, РОДОЉУБИВИ И НЕПОКОЛЕБЉИВИ“ Сећање на победу у Великом рату које нас тера да се ЗАПИТАМО

0

Читав један век и бескрајно мноштво појединачних животних векова прошло је од како је српско оружје однело победу у Првом светском рату.

српско оружје
Фото: Риста Марјановић, приватна архива

У ове дане велике стогодишњице победе Србије у Првом светском рату, који махом протичу у болној тишини и равнодушности припадника савремених генерација у односу на догађаје и личности који су обележили то знаменито раздобље, с правом би се могло поставити питање да ли се после пуног века од тог историјског 11. новембра 1918. године и даље сећамо, да ли и даље памтимо?

Да ли заиста знамо шта се догодило између 1914. и 1918. године? Јесмо ли свесни последица тог глобалног сукоба које и данас осећамо?

Да ли се треба сећати?… Чега?… Кога?

Ови наши простори, тако бременити историјом и сукобљавањима, собом носе и подједнако тешко, али поучно историјско и културолошко наслеђе које понекад, од оног потребног и жељеног, прераста и у оно нежељено, па чак и оптерећујуће.

српско оружје
Лешеви на бојишту, после борбе код Љига у децембру 1914/Фото: Риста Марјановић, приватна архива

Читав један век и бескрајно мноштво појединачних животних векова прошло је од како је српско оружје однело победу у Првом светском рату.

Данас, стотину година од те славне победе, бескрајни мозаик сачињен од појединачних животних судбина ратника и цивила коначно бива заокружен. Пуних стотину година после Дана примирја у Првом светском рату, дата нам је могућност и привилегија да у пуној мери сагледамо ово величанствено раздобље, његов ток, учеснике и последице.

До тада у историји јединствена појава глобалног сукоба који је за последицу имао страдање милиона цивила и војника, као и материјалних и културних добара, оставио је трајан белег у сећању свакога од нас.

Све што је постојало у арсеналу патњи и мука преживели су, за те четири ратне године, наши преци и њихова војска.

Наше личне, породичне историје знатним делом су утемељене на сећању на претке страдале у рату који је отпочео пре нешто више од стотину година. Та меморија, бременита изузетним искушењима, опасностима и, коначно, масовним страдањем, после читавог века заслужује да буде трајно очувана.

Србија се у Првом светском рату нашла мимо својих интереса и хтења.

Тај рат јој је био наметнут.

Упркос недовољној опремљености и исцрпљености оружане силе, Србија је избијање Првог светског рата прихватила као неминовност.

српско оружје
Најмлађи наредник у српској војсци, носилац Медаље за храброст, присуствује спровођењу заробљених аустријских официра, 1915/Фото: Риста Марјановић, приватна архива

Први глобани сукоб у историји отпочео је 28. јула 1914. године аустроугарским нападом на нашу престоницу. Прва жртва Првог светског рата био је ученик Душан Ђоковић, који је страдао тог истог дана услед последица непријатељског гранатирања вароши. Његова жртва, а радило се о детету и цивилу, као да је наговестила суштински карактер и последице Првог светског рата, не само на подручју наше домовине, но и читавог света.

Прва савезничка победа у Првом светском рату остварена је већ током августа те 1914. године на планини Цер, у Србији. И та је величанствена победа, извојевана срцем и српским оружјем, наговестила коначан исход тог катаклизмичког сукоба.

Јесен 1915. започела је новим и силнијим нападом непријатеља против којег није било одбране. Јуришали су српски пукови на неупоредиво јаче од себе, трошили се немилице, али све беше узалуд…

српско оружје
Ђачка чета 1300 каплара на маршу према Дрини 1914. /Фото: Риста Марјановић, приватна архива

Повлачење ка југу пресекао је нови непријатељ, а онда је остало само једно – сурове планине Албаније и пут ка мору…

У снежним наносима, промрзли и гладни, на бројним мртвим стражама остали су српски војници, а преостали су после натчовечанских мука превезени на Крф и Видо.

Албанска голгота замењена је сведочанством доброте и захвалности која траје.

Смрзнути српски војник у снегу албанских планина у току одступања преко Албаније, новембар 1915. / Фото: Риста Марјановић, приватна архива

Савезници су учинили да се српска војска опорави и наоружа, и она је васкрсла на Солунском фронту у страшним борбама на Кајмакчалану, месту међ облацима и месту још једног сећања.

На том планинском врху српски су гробови, расејани иначе по целом земаљском шару, најусамљенији… Ваљда зато јер су најближе небу и јер је Кајмакчалан био „Капија слободе“.

Ако је „Плава гробница“ покрај Вида место патње и туге, Кајмакчалан, због суровости предела, изазива ужасан осећај жаљења и губитка.

Хиљаде српских војника остале су на њему да заувек другују са орловима.

српско оружје
Портрет српског војника обвезника последње одбране и учесника у борбама за пробој Солунског фронта, 1918. / Фото: Риста Марјановић, приватна архива

Две године, од 1916. до 1918, на врлетима и у понорима Ниџе планине, окренути северу и отаџбини, полако су нестајали српски пукови.

И савезници су тактизирали: Врховна команда савезничких снага мењала је команданте, али ниједан није имао храбрости да трупе покрене на север.

Коначно је стигло наређење и две српске армије превалиле су под борбом 650 километара и ослободиле своју отаџбину. Водили су их они који су српско командовање прославили у целом свету, а победоносни низ војних подвига од Кајмакчалана до Београда извели су беспримерно храбри и за историју непознати српски војници, у свом јуришу у слободу.

У том рату Србија је изгубила трећину становништва, а земља претрпела ненадокнадива разарања.

Часно је борити се за слободу, али је Србија дала превише.

Само на територији Македоније заувек је остало преко 100.000 српских војника. Тај страшан број само се наставља на оне који су погинули у другим биткама, оне на Виду и у „Плавој гробници“, оне остале у гудурама Албаније, пале на Мачковом камену, Колубари, Мачви, Церу…

О свему томе смо слушали од наших родитеља, бака и дека, учили у школи, сазнавали из историографских студија, књижевних дела, гледали на позоришним сценама и малим екранима…

И рећи ће неко како нисмо заборавили наше претке и све оне страшне изазове које су савладавали током те четири злослутне ратне године.

Но, да ли је то баш тако?

Београд и Србија се лагано буде после још једне ноћи.

Грађани Србије ће данас, махом, препричавати догађаје из своје свакодневице.

српско оружје
Српска војска на Крфу. Изглед војника чија се тежина свела на 27. кг, после глади и зиме на путу преко Албаније, 1916. /Фото: Риста Марјановић, приватна архива

Међутим, неки сасвим други Срби, у ове исте дане пре пуних стотину година, поносно су ступали у своју тек ослобођену домовину.

Били су то див-јунаци који су после четири ратне године срцем јуришали ка својим селима и варошима, желећи да их ослободе.

Данас, на велику и славну стогодишњицу победе Србије у Првом светском рату, Србија посрће под теретом духовног мамурлука несвесна величанственог дана који је свануо.

Наши градови нису окићени заставама победе.

Грађани Србије немају осмех на лицу.

Осећај поноса одавно је ишчилео.

српско оружје
Одвожење чамца пуног лешева српских војника у водама Јонског мора, острво Видо, 1916. / Фото: Риста Марјановић, приватна архива

У нашим школама ових дана деци неће говорити о славним данима Првог светског рата.

Са варошких цркава неће се зачути звук звона у част победе, нити са Београдске тврђаве канонада топова почасне артиљеријске паљбе.

Грађани Србије неће данас са поносом запевати химну и одати почаст својим славним прадедовима.

„Победник“ ће сетно и прекорно спустити свој поглед на нас, припаднике савремене генерације.

Наши политичари ће се данас, као и сваке године, растрчати по Србији да, уз присуство камера, исполажу венце на уобичајене локације. Ни они, баш као ни већина нас, заправо неће ни бити свесни значаја овог догађаја.

Но, не могу се отети утиску да би један од тих венаца могао да на својој ленти носи натпис: „Овде су некада живели Срби – часни, родољубиви и непоколебљиви“.

То су били наши преци.

Питање је какви смо то ми њихови потомци!

Највише страдалих

Број погинулих током Првог светског рата је око 15 милиона људи. А Србија је, према броју погинулих, а сразмерно броју становника заузела прво место по броју страдалих у Првом светском рату од свих држава учесница – изгубила је 1.247.435 становника, око 28 одсто од укупног броја становника.

Дан примирја

Међународни дан примирја у Првом светском рату обележава се у свету државним манифестацијама које се одржавају 11. новембра у 11 сати у знак сећања на 1918. годину, кад је 11. новембра у 11 сати на снагу ступило примирје. Разлог за узимање овог датума је у томе што је 9. новембра избила револуција у Немачкој, а сам цар Вилхем II је побегао у Холандију како би спасао главу, а Немачка бива проглашена за републику. То је био сигнал да Немачка војска може капитулирати сваког дана. Што ће се управо и десити 11. новембра 1918. године у Компјењу, месту близу Париза у возу и личном вагону француског маршала Фердинанда Фоша, чиме ће се окончати Први светски рат.

Из тог разлога, сам датум 11. новембар у свету ће се узети као дан у којем ће се обележавати Дан примирја у Првом светском рату.

Дејан Ристић, Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.