„ЦРНОГОРЦИ НЕ ЉУБЕ ЛАНЦЕ!“ Пре тачно 205 година рођен је Петар Петровић Његош, а ово можда НИСТЕ ЗНАЛИ о њему

0

Владика Петар Петровић Његош рођен је на данашњи дан пре тачно 205 година. О њему се мало тога не зна, због чега смо се ми потрудили да извучемо мање познате детаље из Његошевог живота. Његош није само поезија и владиковање. Упознајте Петра II у његовим свакодневицама. Из њих нам је блискији, јер сви знамо шта су свакодневице.

петар петровић његош
Петар II Петровић Његош

После смрти владике Арсенија Пламенца, који је Црном Гором управљао нешто више од три године, на трон црногорских владика по вековима устаљеној традицији на Општецрногорском збору изабран је Петар Петровић, унук владике Данила, а синовац владике Василија.

Петар II Петровић Његош рођен је 1/13. новембра 1813. у селу Његуши, близу Цетиња. Образовао се у неколико црногорских манастира и постао је духовни и световни вођа Црне Горе по смрти свог стрица Петра I. Био је  духовни и световни владар Црне Горе, те један од највећих црногорских и српских песника и филозофа. Умро је — 19/ 31. октобра 1851. године

Његош није само поезија и владиковање. Упознајте Петра II у његовим свакодневицама. Из њих нам је блискији, јер сви знамо шта су свакодневице. Из одломака Његошевог пријатеља сазнајте колико је овај волео и поштовао Црну Гору и колико су њега поштовали. Зашто се није хтео поклонити поглавару Католичке цркве у Риму.

Доносимо вам одломак од Ненадовићевих „Писама из Италије“, и у њима ћете упознати правог владику:

“… отворим врата и уђем у владичину собу. Ја сам себи представљао владику црногорског као друге владике: у дугој црној мантији, с камилавком на глави, с бројаницама у руци. Такву сам и слику из млађих година његових виђао. Кад уђем, погледам по соби. Соба видна и велика. Три прозора гледала су на море, а један низ улицу на краљев двор. Усред собе стајала су два стола: на једном беху растурене књиге. Било је два лепа канабета и више великих и малих столица, са другим потребним намештајем; на зидовима, осим огледала, било је различитих слика. Десно од врата, у дну собе, био је камин од мрамора, оџак по француском начину, у коме је горела мала ватра. Према томе оџаку, у великој, сниској столици, седео је један крупни човек у црногорских хаљинама, с црногорском капом на глави, и држао је гвоздене машице у руци, те њима џарао у ватру. Једва је могао примјетити да је неко ушао. … “Сједите – рече владика – ми смо стари познаници! Сам вас је Бог послао да ме у овој самоћи разговорите.” Пружи ми руку те се са мном рукова. Затим се замисли и ућута; па из тих мисли, после неколико тренутака, јачим гласом узвикну: “Ала се ми, Словени, наробовасмо!” И као нека срдња указа му се на лицу. Док сам ја смишљао шта да му кажем на то, он продужи, после кратког ћутања: “Али ми, Црногорци, бога ми нијесмо! Сваком слободном човјеку можемо слободно у очи погледати. Ни пред ким се не морамо застидјети.”

“… Свагда би ме дочекао пун тањир поморанџи. Владика их слабо једе, и то само по једну кришчицу; јер му, ако нису сасвим слатке, позледе кашаљ; али је приметио да их ја радо једем. Многи говор каткад му шкоди. Он често по неколико сати седи у својој великој столици и ћути. За то време ја му што причам, новине или какву књигу читам. Играмо и шаха, али он нема стрпљења. Неколико сам пута ручао код њега. Он врло мало једе, и чува се од противних јела; ништа не пије. Обично једе много грожђа. Овде има тако лепа грожђа као да је сада са чокота узабрано. Мене непрестано нуди поморанџама. Како их нестане, он лупа руком о руку и виче: “Ђовани!” (то му је слуга, Талијан; узео га да га служи док је овде), и заповеди му да донесе наново поморанџе; јер, вели, боји се: ако нестане поморанџи, отићи ћу. Он налази неку забаву у томе кад гледа како ја једну по једну поморанџу љуштим, и уз то причам му о Србији, и о различитим ситницама у Београду, и о своме путовању. Кад коју поморанџу ољуштим, па он види да неће бити добра, виче: “Баци ту; та не ваља!” Кад наиђе на какву лепу поморанџу, он рекне: “Дај и мени једну кришку од те!“

„Он (владика) има овде доста познаника, и овдашња господа често га моле да им дође на њихове гозбе и вечерње забаве; он се обично извињава својом болешћу. Каже ми да га је зимус сваком приликом позивао краљ у двор. … Једно вече провели смо код Ротшилда на његовој вили (пољском дворцу). Друштво је било лепо и одлично. Седело се и ходало и по собама и по басти. Владика се обично носи црногорски, и тада је био обучен у црногорске хаљине, које му врло лепо доликују. … Владици се није могло прићи: једнако су га окруживале најлепше даме и молиле да им прича о Црној Гори, о четама, о ратовању Црногораца. Владика је био добре воље; говорио је непрестано. Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се тада његовим причама и језгровитим досеткама. Он је често притом причању долазио у поетско одушевљење. Куд је год корачао, свуда су га пратила највећа господа и госпође. У своје, обично кратке, приче о Црној Гори мешао је вешто срећу и несрећу, јунаштво и страховање, патње и уживања. “

петар петровић његош

“… Између осталог разговора, доктор запита мене (Ненадовића): има ли цензура на Цетињу? Ја му одмах одговорих да нема. Владика ме погледа, и осмехну се. Кад доктор оде, владика … ми пружи једну књигу и рече: “Што ти вараш човјека да нема цензуре на Цетињу?” Ја узмем ту књигу и отворим. То је била “Дика црногорска”, драмски спев Симе Милутиновића. Одмах на другом листу те исте књиге стоји штампано: “Дозвољава се печатати с одобрењем правитељствене цензуре.” А испод тога стоји: “Цензор Драго Драговић”. Та је књига печатана на Цетињу. … Кад то прочитах, рекох: “Нисам знао, господару, да је било цензуре на Цетињу”. Владика се насмеје и каже ми: “Била је штампарија, али није било цензуре. То се Симо потсмијевао осталом свијету, те тако ставио. А Драго Драговић није име цензора, него то значи: “Пиши шта ти је гођ драго!”

У цркви Светога Петра (у Риму), као особита светиња, чува се ланац којим је свети Петар у Јерусалиму у тамници био везан. То је онај ланац што је у нашем народу познат под именом часне вериге. … Тај ланац чува се као светиња, и стоји у ковчегу свагда под кључем. Калуђер кад га показује отменим путницима, са великом пажљивошћу отвара шкрињу, вади ланац из памука, и, са особитом побожношћу и смиреношћу, приноси га поклоницима, те га они – клечећи, са скрштеним рукама – целивају. Кад је калуђер принео владици ове вериге, владика их одмах узе у своје руке, растеже их да види колике су и чудећи се како су дугачке, рече: “Ала су га добро везали!” Затим их врати одмах калуђеру, који од чуда једва је могао запитати: “Зар их неће Ваша Светлост целивати?” Владика му, полазећи одговори: “Црногорци не љубе ланце!”

“При првом уласку у Петрову цркву, сердар Андрија заустави се на вратима, скиде капу, прекрсти се, и гласно рече: “Опрости ми, мајко, цркво моја на Цетињу: не улазим да се поклоним, него да се нагледам!” Владика се осврте и повика: “Улази, чоче! Стало је цркви на Цетињу куда ходи Андрија сердар!”

Плавазвијезда.ком

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.