Биљане Доње: Полиција још увек тражи ко је Бабићима посекао маслине

0

Посетили смо село Биљане Доње у Равним Котарима где је у ноћи између 17. и 18. новембра породици Бабић посечено 105 стабала маслина и шест стабала бресака.

биљане доње
Исечено стабло маслине

Вест о посеченим маслинама и бресквама више је одјекнула свуда него тамо где се сам чин догодио. Многи о томе не знају ништа, или пак не желе да знају. У намери да сазнамо шта се догодило, пустим биљанским улицама стижемо до куће Милице Бабић. Баш у то време она са комшиницом дискутује о свему што се догодило.

Када је њен девер Славко кренуо на њиву са намером да обиђе земљу, имао је, каже, шта да види.

– Ми смо у четвртак резали маслине, после брања, а два дана касније требало је да идемо сакупљати грање. Када је, у недељу, мој девер Славко кренуо да обиђе зимске усеве на суседној њиви, видео је да су маслине посечене. Одмах је отишао у полицију у Бенковац и пријавио случај. Полиција нас је питала да ли на некога сумњамо, јесмо ли нешто видели. Рекла сам им онако како јесте. То се све догодило ноћу, ми никога видели нисмо, ни са ким нисмо били у завади, никада никоме зло нанели, ето, шта друго могу рећи. Не знам, не бих волела ништа да кажем, ни у кога криво прстом да упрем, ничија суза због мене да кане, али ово нас је уништило. Сто пет стабала маслина, старих једанаест година, и шест стабала воћке неко је исекао у једној ноћи.

смиљане доње
Милица Бабић

На тим су стаблима ове године Милица и њен девер убрали преко хиљаду и двеста килограма маслина и имали две стотине литара маслиновог уља.

– Прошле године је било мало мање, а годину пре исто као и ове. Вратили смо се овде 2006. године и почели радити оно од чега смо живели до рата. Све што смо имали својим смо рукама и радом стекли. Тада смо посадили трешње, смокве, бадеме, маслине. У чађавој смо просторији живели, али смо набавили механизацију за рад. Дана нисмо радили нигде друго него на њиви, и зато је ово за нас тежак ударац. Ово је моје огњиште, ја сам овде педесет и седам година. Овде сам се удала, децу породила, муж ми је овде сахрањен и ја нигде одавде нећу, а да се човек уплаши после свега, уплаши, па не може ти бити свеједно – искрено ће Милица.

Од стабала маслина старих 11 година, које су и ове године дале богат род, није остало готово ништа. Зима је на прагу па ваља спасити бар оно шта се спасити да.

– Од затеченог призора ноге су ми отказале. Одмах сам отишао и пријавио полицији, па нека они виде шта и како даље, ко је то урадио и због чега. Свако стабло је исечено секиром, мачетом, не знам ни ја са чиме. Сад ћу моторном тестером да поравнам сваки остатак стабла, премажем воском за калемљење и нека стоји. Оне које успеју да презиме, на пролеће ће бацити нове младице. Можда се доста њих и обнови, али ће на први род требати чекати бар још пет-шест година. Свашта човек помисли, на све баци сумњу, али не можеш ништа рећи док се истина не сазна. Сада је све на полицији, па нека раде свој посао – кратак је био Славко.

биљане доње

Иако је истрага још увек у току, и званичних података о починиоцу или починиоцима нема, мештани кажу како им није свеједно због овога што се догодило, али их то неће поколебати у намери да и даље остану на својим огњиштима.

Ко је посекао маслине и с којим мотивом, нису нам могли рећи ни у полицијској станици у Бенковцу, него су само потврдили оно што смо од мештана Биљана већ чули. Док истрага не донесе резултате, о мотивима нико не жели да нагађа.

У сред села депонија канцерогеног отпада

Ни у засеоку Шеве не живи се без проблема. Нема асфалта, нема воде ни трговине. Мештани о томе не желе много да причају. Смелији и слободнији је само Живко Шево који пристаје на разговор.

– Имамо густерне у којима је кишница са кровова, а погледајте сами од каквог је материјала и каквог квалитета цреп којим су нам куће обновљене. Ја сваке године густерну чистим и тај црвени талог из ње избацујем, али другог избора немам. Мало нас је па немамо ни трговине. Онај ко је још способан да може ауто возити, тај је у предности исто као и човек који се није сам вратио. Једини асфалт који имамо зна се и види где води – каже Живко.

Асфалт о којем прича постоји само кроз једну улицу у Биљанима Доњим, и то ону која води до депоније смештене тик уз њихове куће. Наиме, пре осам година у село је довезен грађевиски отпад за који постоји основана сумња да је канцероген, али и поред страха и апела мештана он ни до данас није уклоњен.

До места одлагалишта отпада направљен је асфалтни пут, а кроз остатак села га нема, а то је само једна од потреба повратничке популације. Прича о отпаду је било много. Медији су, кажу мештани, о томе често писали, инспекције долазиле, али ни назнака нема да ће бити уклоњен као што је обећано. Они о томе не желе да причају истичући да су то „велике игранке за мале људе“.

– Шта о томе више треба говорити? Зна се какав је то отпад и колико је штетан. Кад дуне мало ветра, све нам то навеје по баштама, усевима, по густернама и кућама па се све црни од песка. Као да нема другог места за такво одлагалиште него баш овде, поред наших кућа. Све је довезено из Шибеника, шездесет километара одавде, шлепер по шлепер данима. Има ту локација од по десет километара на којима нико не живи, али су га сместили баш у центар нашег села. Да није тог отпада не би било ни комада тога асфалта – жали се Живко.

биљане доње

Мештанима Биљана Доњих свакако и не преостаје ништа друго него да наставе живети онако како су до сада навикли, мучећи се и радећи, и даље чекајући; воду, комад асфалта или људе који ће селу удахнути неки нови дашак живота. Људе који ће, својим постојањем и опстанком, исправити неправду која је већ више од две деценије видљива на готово сваком метру некада богатог села.

Васка Радуловић, Срби.хр

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.