У ГОСТИМА КОД ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ

0

У децембру ове године навршава се 110 година од блажене кончине праведног Јована Кронштатског – једног од најпознатијих руских светитеља. У Кронштату постоји чудесно место – кућа у Посадској улици, у којој је на другом спрату, у једном од станова дуго година живео отац Јован. Овде му је долазило много поштовалаца. Овде му се у молитвама јављала Богородица. И овде се 1910. г. преставио Господу.

110 година од блажене кончине
Отац Јован с матушком Јелисаветом покрај свога дома, почетком 1900-тих.

Током совјетског периода, спомен на светог подвижника био је у потпуности сатрт. Али, 1999. г. залагањем протојереја Генадија Беловолова и његових истомишљеника овде је отворен меморијални Дом-музеј Јована Кронштатског. Отац Генадије који је директор и чувар овог необичног музеја, испричао нам је како је успео да рехабилитује део спомена.

Први пут сам се задесио у Кронштату, новембра 1989. г. У то време, био је још увек затворени град (овде се налазила војно-поморска база), и било је потребно, као што је случај са путовањима у иностранство, позив из Кронштата, а такође и дозвола војног команданта. Једна локална житељка пристала је да ми направи позив, као даљем рођаку. У то време још увек нисам имао чин, и радио сам у, тада још, Лењинграду.

Мој главни циљ био је да пронађем стан Јована Кронштатског. Природно, никакви путокази ми нису могли помоћи: називи улица су били промењени. Није било лако пронаћи тај дом. Отежавајућа околност је била та што је у совјетско време зграда била дозидана (од двоспратнице је претворена у четвороспратницу), што ја нисам знао. Надао сам се да ће ми становници помоћи.

Упитао сам првог на кога сам наишао: ”Где је дом Јована Кронштатског?” – ”А ко је он?” – ”Ви вероватно, нисте одавде?” – ”Не, рођен сам овде.” – ”И не знате ко је Јован Кронштатски!” – ”Први пут чујем”.

Као да ми је позлило. Касније сам сазнао да се у совјетско време, у Кронштату много променила структура становништва. После побуне 1921. г. град је био кажњен: велики део становништва су преселили у удаљене крајеве Русије. До тада су већ затворили све цркве у граду. Место ходочашћа и свакодневне литургије, какво је било у време оца Јована, претворило се у музеј атеизма.

Током своје прве посете, приметио сам неколико домова, али нисам био сигуран, у којем од њих је живео отац Јован.

Други пут сам дошао у Кронштат 1995. г. већ као свештеник. Тада ми је поморски официр Сергеј Кошелов помогао да пронађем стан. То је био срећан дан у мом животу, када сам дошао до спомен-стана у Посадској улици. Упознао сам се са газдарицом стана у углу зграде. Стан је имао мали балкон. Газдарица ми је дозволила да уђем и да се помолим.

Отац Јован је живео у шестособном стану, на другом спрату. После револуције овај простор је подељен на пет двособних станова. Станарка једног од стана је била девојка Светлана. Она је живела у бившој дневној соби са познатим балконом са ког је Јован Кронштатски благосиљао народ који му је долазио. Света ме је пустила. Тада сам одслужио први молебан на овом светом месту. Света је испричала да је за светитеља сазнала одмах по доласку у град, јер су често долазили људи, молили се, целивали зидове.

Тада сам је упитао: како живи овде, вероватно, као под Христовим окриљем? Она је неочекивано одговорила: ”Годину дана сам овде, али немам осећај да је то мој стан. Ноћу се неко шета.” Изненадио сам се. Ваљда би баћушка требало некако посебно да благосиља ову девојку. Зашто је тако? Испоставило се да она није крштена. Рекао сам јој: ”Имате само један начин – да се крстите.” Крстио сам Светлану и њеног брата у свом храму на удаљеној парохији. После тога се све средило.

Нисам ни сањао да ћу се бавити музејем. Мислио сам да само треба да сазнам шта се догађа са станом, и да све информације пренесем у Јовановски манастир или у епархију, која ће преузети обнову. Али, нисам наишао ни на какво интересовање за дом оца Јована, нико није веровао да се у тим, насељеним, становима може направити музеј.

Ни ја нисам желео да се прихватим тог посла, али испоставило се да је Светлана подигла у банци велику суму за свој бизнис, и као залог ставила стан. Бизнис је пропао, а она није имала новца да врати дуговања. У трајању од једног месеца, стан је могао да постане власништво банке. Није било времена за губљење.

Окупио сам истомишљенике. Исплатили смо стан, и пронашли другу варијанту за Светино становање. Узео сам у своје руке прављење музеја, добивши благослов Патријарха Алексија II. Испрва сам био збуњен: шта да изложим? Стан је после револуције био у потпуности промењен. Оригиналних ствари није било, нити их је било могуће пронаћи.

Али, постепено смо почели да проналазимо меморијалне ствари и портрете оца Јована у најнеочекиванијим и најудаљенијим местима – Рјазан, Алтај, Поволожје. А у Кронштату, у кабинету начелника Адмиралитета смо пронашли писаћи сто из баћушкиног кабинета. Истина, већ је био отписан због свог оронулог стања. Рестаурисали смо га и вратили назад у кабинет оца Јована.

110 година од блажене кончине
Фотографија 1: Протојереј Генадиј Бјеловолов с праунуком-нећаком оца Јована Светланом Игорјевном Шемјакином; Фотографија 2: Кућа у којој је живео свети Јован Кронштатски

Упознали смо се са потомцима светитеља – Тамаром Ивановном Орнатском, Галином Николајевном Шпјакином и Светланом Игорјевном Шемјакином, које су сачувале меморијални намештај: диван, столице, параван.

У новембру 1999. г. отворили смо музеј. Почео је да долази народ, и то је олакшало преговоре са становницима те зграде о њиховом пресељењу. Схватили су у каквом стану живе. 2008. г. смо ослободили још два стана, и добили изложбену салу на првом спрату, и кабинет на другом. А у дворишту зграде смо подигли споменик Јовану Кронштатском.

То је била година у којој се обележавала стогодишњица спомена на оца Јована. У Кронштат је дошао Патријарх Алексије II. Патријарх је освештао темеље Тихвинске капеле, отворио музеј и споменик. Патријарх Кирил је два пута посетио наш музеј. Наредне године, када се буде обележавало сто деведесет година од баћушкиног рођења, желимо да отворимо и трпезарију и собу Јелисавете Константиновне, супруге оца Јована.

Понекад ме питају: какав је концепт музеја? Све је просто: Идеја је да се проведе неко време у гостима код баћушке и осети његово присуство. Све посетиоце сматрамо гостима оца Јована, које је он позвао. А наш задатак је да примимо драге госте светог пастира.

Jeлена Алексеjева, Крестовский Мост

С руског Ива Бендеља, Православие.ру

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.