САМИ, СИРОМАШНИ, ГЛАДНИ, БЕЗ СТРУЈЕ… ХРИСТОС СЕ РОДИ! Посетили смо становнике забачених засеока: Ово су људи на које је Хрватска заборавила.

0

Чинија купуса од јуче и лонац воде који увек стоји у углу његове плоче једино је што још може загрејати стари шпорет баке Љубе Обрадовић (88) из Листоваче. Готово се може чути хладноћа коју јој снажна бура уноси кроз окно и преко прага, иако су и прозор и врата затворени. На зиду су два календара, један из 2007, а други је од прошле године. Између њих петролејска лампа. Креденац је од земљаног пода издигнут циглама. У њему су три сата, све један прати другога. Кревет у углу уредно је сложен.

сиромашни
Фото: Роберт Фајт, Кропикс

Погрбљена старица слабо види, а чује само ако јој се продере на ухо. На глави јој две мараме, а с по једном је повезала ножне зглобове. Мајица на себи има четири или пет. Струје нема. По воду иде у бунар у суседство где су некада живела браћа њеног покојног мужа, али само када нема снега. До ње се аутом може само када нису јаке кише, јер месни пут сече речицу преко које нема моста. Има један пешачки, али се треба добро пазити на коју од његових дашчица нагазити.

Обилазио је баку Љубу нећак Миле Крњаја, али је и он недавно умро, исто као и њена сестра, муж и готово сви у селу. То и она себи жели, да је више нема. То јој је, додуше, једна од две жеље које има.

Друга је да се некако реши пухова који су у старој нахереној страћари пронашли дом, па по целе ноћи путују, шкрипе и испуштају звукове које нам је бака Љуба покушала пренети, али није успела јер је заплакала.

Теши је Бранка Бакшић Митић, глинска  заменица градоначелника која нас је к њој довела. Покушава јој набавити соларне панеле за неких 4300 куна који би јој омогућили да има сијалицу и електричну направу за терање пухова. За троје је стараца то већ успела да набави, остало их је још пет критичних, било их је шест, али је једна бака у међувремену умрла. Нада се да ће ова поживети макар толико.

Бака Љуба живи 80 километара од Трга бана Јелачића у Загребу и 10 километара од Глине. Заменици градоначелника обично помажу градоначелнику, један око управе, а други је задужен за друштвене делатности. У Глини не, тамо је један задужен за Хрвате, а други, у овом случају је то Бранка, за Србе, јер је и изабрана из редова српске националне мањине.

сиромашни
Бранка Бакшић Митић / Фото: Роберт Фајт, Кропикс

У разбацаним банијским засеоцима живи их још неколико стотина, на Бранкином су попису социјалних случајева 204 имена. Некима је набавила пећи, другим осигурала социјалу, неки нису имали здравствено осигурање, а неки чак ни лична документа. Свој је стари Мерцедес већ расходовала на овим путевима, а службени који има погон на сва четири точка добије понекад, када јој градоначелник позитивно одговори на њезину писану замолбу.

– Који је данас дан – пита бака Љуба Бранку.

– Данас је четвртак, у недељу је Бадњи дан, а у понедељак је Божић, Љубо – одговара јој стрпљива жена.

– А је ли ми ти сатови иду право? – пита забринуто показујући према трима будилницима чије казаљке ионако не види.

– Иду, бако, иду – умирујемо старицу.

Овде је од шездесете године, откако се из сиротиње, каже, удала у сиротињу. Никада и нису имали струје, иако је жица пролазила кроз село, јер им није требала. За благо су могли бринути и без ње. А док јој је човек био жив, говори, бринуо се о имању, сада више нема ко, јер су сви помрли. Прича нам то док нас испраћа гањком покушавајући ваљда објаснити зашто је нахерен, а дрвена степеништа климава. Махнула нам је на одласку, а њене добре жеље и благослови с последње степенице пратили су нас преко дворишта.

сиромашни
Љуба Обрадовић живи у кући са земљаним подом . Нема струје, пијаће воде, ни комшија / Фото: Роберт Фајт, Кропикс

Електри се то не исплати

Људи из Црвеног крста мислили су да би било добро да се бака Љуба пресели Стеви Обрадовићу, полуслепом 93-годишњаку који мало даље такође живи сам. Има струје, а код њега је и топлије јер има добру пећ, а она би могла да кува. Но она то не жели. Боји се шта ће село рећи. Стевини су исто сви помрли, а као ни Љуба, деце никада није имао. Супруга је отишла пре пет година, дуго се бринуо о њој јер је била непокретна и прикована за кревет.

– Тешко ми је. Дође Бранка понекад и ове цуре из Црвеног крста. Јутрос их је било четири или пет. Донели су пакет за Нову годину. Углавном једем млеко, јогурт и кекс. Не кувам јер не видим, а и не знам како јер је то увек радила супруга. Имам струју па слушам радио. Не бих желео одавде отићи јер сам ту рођен – препричао нам је Стево своју свакодневицу коју углавном проводи на свом отоману.

Од Листоваче идемо према Глини уредном асфалтираном цестом. С обе стране  су напуштене куће које се могу купити за 10.000 евра и пропали погон металне индустрије. Нешто се живота види тек у ромском насељу које је изникло успут. Свако скретање с тог пута удесно води нас макадамом до нове тужне приче. О онима до којих не можемо доћи јер немамо теренско возило, прича нам Бранка.

сиромашни
Стево Обрадовић има 93 године и зависи од помоћи Црвеног крста јер је полуслеп / Фото: Роберт Фајт, Кропикс

– Имам вам Ђуру Гаљена из Драготине, он је са својим оцем сам рушио стабла по шуми и постављао бандере како би у село дошла струја. Он се вратио 2013. године, а 2009. је био рок за подношење захтева за обнову прикључка. У његовој су кући за то време били досељеници из Босне и струја је искључена када су они изашли. Нису му хтели пустити струју јер је закаснио са захтевом. Писали смо Хери, Електри, нема коме нисмо. Али морао је поново платити прикључак 7800 куна плус 3500 куна атест, успела сам то да средим преко донатора јер он за то није имао новца – прича Бранка.

Немаштина је један од разлога зашто људи немају струје. Други су имовински разлози. Кућа баке из Трновца земљишно се води на пољопривредну задругу из времена Другог светског рата, па не може да поднесе захтев за прикључење јер није власница. Има ситуација када треба повући инсталације 200 или 600 метара, што Електра не жели јер им се не исплати за по једног корисника који ће користити по једну сијалицу. На такву одбијеницу наишао је Драгослав Бабић, болесни хрватски бранитељ, коме Бранка такође покушава да помогне. Слично је с плаћањима комуналних трошкова. Иако сви имају обвезу да их плаћају, она је, сматрају градске власти, недовољна да би се њоме барем поправили месни путеви, захвати на томе су минимални. Једног су човека чак и ослободили плаћања, само да не би морали да му пробијају запуштени пут до куће.

До њега се више не може. Осим природе, месне и шумске путеве разваљују неуморни секачи банијских шума иза којих остаје пустош. Милан Лазић живи у кући своје сестре у Банском Дреновцу. Истекла му је била лична карта, радио је на црно у шуми и сломио ногу на два места. Није имао здравствено осигурање, па није ишао код лекара. Нога му је сама зарасла онако како су кости биле сломљене, па сада шепа. Живи, каже Бранка, у стравичним условима. Поднели су захтев за његово стамбено збрињавање. Чекају одговор већ годину дана. Мало-помало, бављење овим несретницима све је мање друштвени проблем, а све више Бранкина лична борба.

– Град каже да никоме не може увести струју. Једном су Град и Жупанија дали једнократну помоћ од 3000 куна човеку у Дангубама којем се увела струја. Било је то пред изборе. После тога ништа. Проблем је у томе што ја нисам ни у једној политичкој странци и као независни кандидат нисам им занимљива за неке комбинације. Сви би политичари требали бити у служби народа, али то баш није тако. Ја не могу гледати да људи овако живе – каже Бранка.

Стари комад свиње за празник

За ових пет домаћинстава за које би се снабдевање струјом могло решити соларним панелима требало би само десетак хиљада евра. За њима Бранка интензивно трага, писала је Влади Републике Србије, рекли су јој тамо, каже Бранка, да ће разговарати с Милорадом Пуповцем, али од тога није било ништа. Била је и код градоначелника Бандића, обећао је и он да ће спојити струју, али на том је остало. Зна да Загреб нема везе с Глином, али мислила је, Бандић има и даје свима, па ће можда и њима.

– Онда сам послала једном свом пријатељу у Шведску, који је летос био на годишњем у Глини, а ради у једној богатој фирми, једну молбу. Кажем му, ‘ајд покушај да видиш да твој газда финансира макар једну струју. А знате шта му је рекао шеф? Да не верује да у Хрватској има таквих случајева да људи немају струју, јер да тада не би могла држава ући у Европску унију – чуди се Бранка.

На броју 107 у Мајским Пољанама, засеоку Злоноге живи најмлађи од људи које смо упознали, 62-годишњи Миле Јарић. Ту је рођен, током рата је био у Загребу, радио у Италији, а покојна супруга хтела је да се врате. Живи од 800 куна социјалне помоћи. Има довољно јер, каже, не плаћа режије, када их нема.

сиромашни
Миле Јарић каже како живи од 800 куна социјалне помоћи. Не плаћа режије јер их и нема… / Фото: Роберт Фајт, Кропикс

– Пре три и по године сам се разболео, добио сам упалу плућа. Три пута у Топуско, два пута у Петрињу. Триста куна отишло. Нисам имао чиме да платим. И на крају за 861 куну дуга искључе ме и однели ми бројило, што сам пре платио 9200 куна. Сада ја више тих новаца немам. А нема новца, нема ни струје – прича Миле.

Од некадашњег пољопривредног имања остала је полусрушена стаја и сеник без дасака. Миле спава, благује и живи у десетак квадрата задимљене кухиње у којој је тешко дисати. Лош је шпорет, а свећа и његова цигарета нимало не помажу. Има кујицу, неку мешанку ловачког пса која му је долутала, па јој није дао име. С њом дели тестенину коју скува. Кад је има.

– Миле, па ти ћеш се ту угушити – каже му Бранка гледајући према лошој пећи.

– Па нећу бити први, и Мирко се угушио, па шта – узвраћа Миле досетком која му је духовита.

Свакодневица му се своди на пуко преживљавање. Има само две бриге – како осигурати храну и како прибавити огрев. Оно мало слободног времена користи за шетњу селом.

– Колико вас има? – питамо.

– Весна, баба Ева, Мира, чича Бранко, стрина, Пеко, Веснина бака и ја. Осам – набројио је Миле.

– Колико вас је било у вашој младости?

– Ха, 22-23 куће, а у свакој по 4-5, па рачунај, значи преко сто. У мојој кући нас је било осам, ђед и баба, ћаћа и матер и нас четворо деце. Понекад одем код суседа па причамо о тим временима како нас је било пуно село, кад смо дошли у кино у Глину, нас 15-20 деце само из Злонога, а један иде да купи карте. А човек на благајни се чуди, ајме колико вас је малих Злоногаша – каже Миле.

Миле верује да ће у будућности бити боље, но шта то њему вреди, додаје, када је болестан. Прославио би Божић, али нема с киме. Код једне баке у суседству у сандуку држи комад свињетине који је добио, па ће испећи мало меса и скувати мало супе. Биће то за њега један лепи Божић. Телевизију не може да прати, па ће на радију на батерије послушати мало музике, а онда, као и обично, заспати када падне мрак.

Боле га леђа, а откако је преболео упалу плућа користи “пумпицу”. Пожутели бркови усред седе браде сведоче да га ни то није натерало да престане да пуши.

Одосмо даље, али остајемо у Мајским Пољанама, 200 је кућних бројева, па заправо путујемо по засеоцима који углавном носе имена по презименима становника.

– Овде живи један старији брачни пар, ту доле су кћи и мама која има 92 године, онда, ту су купили две куће викендаши који наврате само лети. Ове прекрасне дрвене куће све су празне. Нема никога нити ће ико доћи. Ова села ће једном зарасти у шуме и све ће прерасти у ловишта – мисли Бранка.

Пењемо се на једно од стотину брда и хватамо 90-годишњег старца који гура бицикл. Возимо полако иза њега јер нас не чује. Бранка каже да се зове Милош Нишевић, живи сам на крају села и тужан је јер су му недавно украли моторну тестеру. Звони јој мобилни, зову донатори, једно државно предузеће које жели да помогне, али не желе да се за то зна. Тако су недавно једној обитељи осигурали прозоре и врата.

Бака Стана из засеока Бјелајци, у чију кућу улазимо на саму Стару годину, добила је нови линолеум.

– Била ти мени здрава, Бог ти дао сву срећу, ја те толико волим, жива и здрава била – захвалила је бака Стана Нишевић оној која ја за то најзаслужнија, не знајући да јој Бранка управо спрема још један поклон – ћебе за хладне зимске ноћи.

сиромашни
Стана Нишевић о Божићу каже: Мени је Божић сваки дан кад имам шта да ставим на сто. / Фото: роберт Фајт, Кропикс

Године и не зна пребројити

У госте јој је навратио сусед Јово Грубић, коме је право име Славко. Нацепа Стани дрва, па му она скува кафу, а понекад добије и за цигарете.

– Бако, колико имате година? – питамо је наслоњену на штап.

– Превише. Није ме ћаћа дао у школу па и не знам бројати – каже она, али се досетила да пише у личној карти, па каже Јови да је дода из кутијице, ал’ да пази да не испадне. Писало је 6. јун 1931. године.

И пећ је нова, стигла пред зиму. На њој се кува купус, биће, каже бака, за три дана, све до Божића.

– А шта ћете за Божић – питамо је.

– Исто као и сваки други, Божић је мени сваки дан када имам шта да ставим на стол – одговара. А тамо је, осим оне џезве кафе, тегла свињске масти, тањир с једним кексом, смоки и пар кришки мандарине.

Стана има струје за једну сијалицу коју користи, а има и госта па није усамљена. Срећна је, можда и више него што је била у младости.

– Ја сам из Великог Обљаја, звала сам се Лончар и ту сам се удала за пропалицу. Био је луталица, пио је и није волео да ради. Ја родим и дете, а мој старији брат каже, ај ти натраг к нама и носи то дете. А камо ћу ићи, нећу ја своју кућу напустити – прича бака.

– Је ли се после што променило? – питамо је.

– Јесте, био је још гори у старости. Умро је пре шест година. И сад ми је ружно. Лепо је имати свога друга, своју кућу и свој живот. Ја сам научена да имам све. Имала сам пуне џепове новца. Ево, ту је Јово, ја сам имала башту да такве нико није имао. Све продавала у Глини на плацу, сваке среде и суботе. Сама с коњима ишла. А сада не могу ништа – одговара Стана.

Сада има шест кокоши и петла, али не носе јаја преко зиме. Има још неких суседа који је обиђу, каже да су веома доби и воде о њој бригу. У дугу је за струју 300 куна. Бранка се чуди како с једном сијалицом. Стана открива да користи још две повремено, а и једну рату није платила. Телевизију би могла имати, али неће, јер зна да би јој дошли инкасатори, а за њих нема новца па с њима неће имати посла. Некада је имала нов телевизор, али је нестао у Олуји. Она је тада отишла код кћери у Србију. Њен човек, каже, први се вратио, њој није дала кћи, а и боље да није, каже, јер би га убила, или он њу.

– Продао је две рали шуме, а какве су то биле букве за дику, а никоме није динара дао – клима она главом.

Јово вели да није сам јер има брата у Загребу који наврати понекад. И он има струју. Ни Стана ни он не могу да прежале смрт суседа Миће Бјелајца, кога је изненада издало срце.

– Још имам његова два кромпира. Цело лето ми је доносио све, поврће и грожђе, прави је био друг. И он је отишао – прокоментарисала је бака Стана.

Бура је на Банији најављивала снег који ће у вечерњим сатима пасти. Забелеће ову пустош, покрити њене разроване путеве и још мало утишати вапаје ових јадника.

Марио Пушић, Јутарњи.хр

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.