Свирао је краљевима, а умро заборављен

0

Шабачки чаробњак са гудалом Васа Станковић Андолија је имао нежан, готово омамљујући тенор.

васа станковић андолија
Андолија / Фото: Илустровани лист, 1927.

Ако случајно прођете којом забаченом улицом, чућете у каквој каваници крештећи грамофон, и око њега, уз чашу вина, неколико младића, где слушају неке старе арије или песме, које су грешни Цицварићи продали за јефтине паре фабрикантима. Нестало је веселости и више се не чује: „Ја сам цура шабачка / Сукња ми је дугачка / Ја бих хтела да је краћа / Ал’ не дају браћа“. Данас можете чути пуну туге и сете: „Шапцу граде, мој велики јаде…“

Овако је пре једног века писао Подрински весник. Шабац је тек изашао из Великог рата, који га је оставио без половине житеља, у рушевинама, па до музике и весеља ником није било.

А само пет година раније, исти град, познат као Мали Париз, у којем се први пут у земљи зачуо звук клавира, поносио се са својих стотину кафана, скоро па једној на стотину становника. Њихове госте, богате трговце, забављале су мелодије Цицварића, чувене музичке династије и Васе Станковића Андолије, до Првог светског рата најпознатијег музичара тадашње Србије.

За разлику од генерација Цицварића из шабачке Ма(ха)ле, који су свирали песме уз које се лумповало и лудовало, Андолија, такође самоуки чаробњак са гудалом, неговао је севдах, мераклијску музику. Имао је нежан, омамљујући тенор, због којег су га прозвали Славуј. Његова виолина и глас разгаљивали су и срце и душу.

О Андолијином животу, као млад новинар, писао је у Шабачком гласнику 1937. године Радивоје Раћа Марковић, касније легенда српског спорског новинарства, преносећи податке које му је пред смрт оставио познати музичар. Његовим музичким делом, бавио се и савременик, академик Тихомир Ђорђевић, наш познати етнолог, фолклориста и културни историчар. Вредну грађу о шабачком музичару, такође, сакупљали су и неуморни истраживачи градске прошлости Бранко Шашић и Драгутин Драган Петровић.

васа станковић андолија
Андолија, рад сликара Стевана Чалића

Хроничари се слажу да је Васа Станковић Андолија рођен у мачванском селу Дреновац, одакле се његова ромска породица доселила у најстарије шабачко насеље Баир и саградила кућу недалеко од данашње железничке станице. Као године рођења, међутим, наводе се 1838, 1846. и 1852, а једино је поуздан податак да је умро 2. фебруара 1934. године, и да је сахрањен на Камичком гробљу у Шапцу, уз пратњу председника општине Петра Гроздића, 20 свештеника, 40 музичара и великог броја грађана, о чему је известила тадашња штампа.

У свом животу Андолија је имао само две музичке дружине: у првој је остао 16 година, а у другој 34. Свирао је кнезу (потоњем краљу) Милану Обреновићу, на двору Александра Обреновића и краљице Драге, а затим и краљевима Петру и Александру Карађорђевићу. У познатим београдским кафанама “Дарданели”, “Европа”, “Руски цар” и “Коларац” су га слушали Никола Пашић, Јован Ристић, Глигорије Гига Гершић… Гостовао је у Софији, Пешти, Букурешту…

Драган Петровић бележи да је Андолија своју прву грамофонску плочу снимио у Сарајеву 1907. године. Немачки инжењер Франц Хампе снимио је за фирму „Зонофон рекорд“ укупно 27 његових песама, међу којима су: „Хајд на војну“, „Магла пала“,„Што се сјаји на сред Сарајева“, „Хајде у гори бели двори“, „Ој девојко душо моја“, „За тобом срце жуди“, „Шано душо“, „По ливади пада роса“, „Тишина нема влада свуд“, „Ој девојко што ме мориш“, „Дува ветар“, „Откад си ме оставила“, „Што год има од потише села“, „Хајдук Вељко“,„Не стој Раде“, „Синоћ ми драги долази“, „Додирни руком жице“, „Хајде драги да ашикујемо“…

Када је у Мостару, пред Велики рат, Андолија запевао тада веома популарну песму „Авај Босно, сиротице клета“, аустроугарске власти су га са целом дружином ухапсиле и протерале у Србију. Том приликом им је рекао: „Песма не убија никог, брате“.

„У (Великој) Кикинди му је било наређено да плакат штампа на мађарском језику и да пева само уметничке песме. Андолија је плакат штампао ћирилицом и пред дупке пуном двораном певео родољубиве песме. Још за време концерта ухапсили су га жандарми и окованог спровели кроз редове публике, а потом протерали у Србију“, пренела је тадашња српска штампа.

Први светски рат Андолија је провео у логорима Арада и Цегледа. После рата, заузети свакодневним проблемима, Шапчани су почели да га заборављају. Живео је усамљен и болестан, готово на ивици беде, у својој трошној кућици. Група суграђана покренула је иницијативу да му се додели признање за његов патриотски рад (испољен кроз песму), па је 1930. године одликован орденом Светог Саве петог степена. Међутим, био је већ толико сиромашан да није имао пара да плати орденску таксу.

васа станковић андолија
Андолијина кућа на Баиру

Последњи јавни наступ Васе Станковића Андолије, који је овај надимак добио по крупном комшији месару са Баира, организовала је Шабачка народна књижница и читаоница 1933. године. На програму су била дела Мокрањца, Дворжака и Манеа, а наступио је и познати певач Милан Тимотић Бата. „Кроз песме које су нестале са оним деценијама у којима је живео стари Андолија, ми ћемо моћи да уочимо разлику између два доба: времена севдаха и данашњице која се креће у зачараном кругу шлагера и класичних дела“, наведено је у позиву организатора.

Пред крај Андолијиног живота, његов портрет са виолином је урадио шабачки сликар Стеван Чалић. Здравствено стање му се убрзо погошало, пошто га је проласком кроз једно од дворишта (која су водила ка центру), ујео комшијски пас који је био на дугачком ланцу. „Са том ногом се злопатио, вукао по болници и најзад умро. Склопио је очи остављен, сав скрхан, заборављен, свео. Жалио се на оне који су дошли да даље проносе глас шабачке песме: све наопако певају, покварише нам песму“, записао је новинар тадашњег Подринског весника.

У Улици Јанка Веселиновића и даље постоји трошна кућица у којој је живео Андолија. Шабачки Славуј је од потомака имао сина и две ћерке — Јелку и Стану. „Сећања на јединог сина и Стану нестадоше у забораву, док је Јелка, према подацима са Андолијиног споменика, живела 80 година, од 1882. до 1962.“, записао је Бранко Шашић. Поштанско сандуче испред кућице на Баиру казује да на овој адреси још станује неко од Станковића.

Наживела је Андолијина кућица и све некада познате шабачке кафане, чији је број између два рата поново растао и попео се чак на 130. Почетком овог века, транзиција је немилосредно обрисала последње од њих: „Зелени венац“, „Шаран“, „Гранд“, „Порт Саид“, „Касину“, „Женеву“, „Точкоњу“, „Чивију“… Неке од његових песама и данас су актуелне: „Сиђи ми драга, сиђи“, „Раскопчај тесан јелек“, „Ти сад спаваш, злато моје“, „Ангелина, бела Гркиња“, „Пијем, пијем“, „Мали пијац“, „Јелено момо, Јелено“, „Ђаурко лепа“, „Род родила крушка ранка“…

Мирољуб Мијушковић

 

 

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.