Археологија још не може да потврди да је гроб деспота Ђурђа у овом древном храму

1

Велика средњовековна црква Ваведења пресвете Богородице у месту Славковица под Рајцем и после нових ископавања наставља да збуњује археологе.

црква ваведења пресвете богородице
Црква Ваведења Пресвете Богородице у Славковици / Фото: Епархија ваљевска

Тајна огромних саркофага из средњовековне цркве Ваведења Пресвете Богородице у селу Славковица под Рајцем, дуга четири деценије, није разрешена ни после најновијих ископавања. Она нису ни потврдила ни оповргла претпоставку археолога Димитрија Мадаса, који је седамдесетих година прошлог века открио дивовске камене сандуке. Био је уверен да су у њима сахрањени деспот Ђурађ Бранковић, деспотица Ирина и њихов син Лазар.

Недавна истраживања локалитета Манастирине, током реконструкције старог храма, који је изнова блеснуо у пуној величини, поставила су и низ нових загонетки пред научнике.

– Према предању, овде се налазио манастир, и ми јесмо пронашли два конака, али не и трагове монашког живота. Црква има елементе рашког и романичког стила, а њена величина и квалитет градње указују на то да је реч о задужбини племића. Ипак, нема трагова да је икад живописана, што је тешко објашњиво, јер је веома дуго била активна. Сахрањивање крај ње траје од 12. до 15. века, а број покојника указује на то да је у околини постојало велико насеље. Његове трагове још нисмо нашли, као ни двор задужбинара. То је посао који тек предстоји – каже археолог Радивоје Арсић из Ваљевског завода, који је обавио археолошка истраживања током реконструкције храма.

црква ваведења пресвете богородице
Огромни камени саркофази / Фото: Епархија ваљевска

У густој вегетацији у близини манастира, али и на ширем простору Славковице, на више локација археолози су открили веома старе средњовековне српске надгробне споменике. Они су слични необичним монолитима откривеним у оближњем селу Дићи, крај задужбине великог челника Влкдрага.

– Као и храм у Дићима, и Црква Ваведења подигнута је на праисторијском светом тлу, на тумулу из гвозденог доба. Налази из гробова, које смо откопали прошле године, указују на то да је сахрањивање у средњем веку можда почело раније него што се мисли, чак и у преднемањићком периоду, али одговор на то ће нам дати ДНК анализе скелета – каже Арсић.

црква ваведења пресвете богородице
Црквина у Славковици – стари гробови / Фото: Форум Мајевица

На ДНК анализу, у врхунске стране лабораторије поново су послати и узорци костију које су 1973. откривене у саркофазима закопаним дубоко у тло, у капели дозиданој испред цркве. Ништа слично није забележено ни на једном средњовековном локалитету, јер су саркофаге у српским црквама имали само ктитори, и они су се увек налазили унутар храма. Камени сандуци из Славковице имају ножице, што указује на то да су били намењени излагању, али су због нечега закопани. Мајдани камена од кога су исклесани саркофази, сваки од по једног блока, налазе се на неколико километара од цркве. Археолози кажу да је њихово преношење било прави подвиг, који се предузимао само због изузетно значајних покојника.

– Колега Мадас је претпоставио да су саркофази закопани да би се спречило турско скрнављење гробова деспотске породице. Међутим, ДНК анализа из времена открића није потврдила ту претпоставку. Према њој, кости потичу из периода од 11. до 13. века, пре Бранковића. Из 12. века је и предивна камеја Светог Николе, пронађена крај костију покојнице. Из истог периода су неки гробови крај цркве које смо ископавали прошле године, а сматрамо да има и старијих. Даља ископавања могла би да дају потпуно неочекиване податке о прошлости овог краја – каже Арсић.

црква ваведења пресвете богородице
Црквина у Славковици / Фото: Форум Мајевица

Три светиње у малом селу

Записи географа и етнолога из 19. и 20. века сведоче да је у Славковици постојала још једна црква брвнара са старом некрополом, као и средњовековно гробље на месту где је 1875. подигнута катедрална црква посвећена Преображењу, која је активна и данас. Све то указује на постојање врло великог средњовековног насеља на планинским падинама према Рајцу, на простору периферије данашње Славковице, која има тек мало више од 500 становника. Наука још није одгонетнула зашто су средњовековни Славковчани одабрали да се у великом броју населе на врлетном шумовитом подручју, сиромашном обрадивом земљом и богатом само бујним изворима.

Борис Субашић, Новости

1 коментар

  1. Србија је јаче присуство на том потезу имала у континуитету тек од Драгутина.

    Пре њега, додира је било и за време Вукановића. Можда је неко од њих ту, Белош Вукановић на пример, иако је то мало вероватно. Ипак, саркофази и цистерцитско одсуство живописа могу бити индикативни.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.