БОЖО ЈУДАШ ‘Оца су ми убили, браћу и сестре бацили у логор, а мене је грешком усвојио возач аутобуса. Живот ми је спасила мала црвена хаљина…’

0

“Тог лета, био је јул или август месец 1942. године, одведен сам у Дечји логор у Сиску. У логору сам био око месец, месец и по дана.

дечји логор у сиску
Божо Јудаш / Фото: Ана Опалић

Не знам тачан датум кад сам ушао у логор, нити кад сам изашао. Имао сам између три и четири године”, започиње Божо Јудаш, данас осамдесетогодишњак, своју животну причу. Био је дете деветочлане породице из Босне. Најмлађе двоје деце, он и око годину дана млађа сестра Роса, одведено је у Сисак, мајка и старија деца у друге логоре, отац је већ раније убијен на пољу.

Веома добро памти, говори наш саговорник, да му је мајка када су их одвајали рекла да пази на млађу сестру, плачући му је ставила јастук у крило, Росу у јастук, и тако ју је читаво време у колима до Сиска и држао. “Седео сам на крају тих, колико се сећам, запрежних кола, прошли смо пут преко Градишке, Јасеновца. Ноге су ми висиле са стране, сека је тако са мном стигла до Сиска”, наставља говорећи с много нежности о својој сестри.

Пружили му љубав

Од вишечлане породице преживело је четворо деце, укључујући и господина Божу, остали нису, Росина је судбина непозната. Нашем је саговорнику живот сасвим случајно спасила дечја црвена хаљиница. Породица која је намеравала да усвојит дете из логора, властите деце нису имали, желела је девојчицу. Како је дечак у логору био одевен у хаљину, дошло је до забуне.

Тек су касније схватили којег је пола, но задржали су га и пружили му, како каже, дом и љубав. Хаљину коју је носио, која се копча отпозади и састављена је од друге, рашивене одеће, и дан-данас чува, испеглану и чисту, пажљиво одложену у ормар.

Снимила ју је фотограф Ана Опалић и изложила у Загребу, на Авенији Марина Држића, где изложбе на билбордима организује кустос Силва Калчић и у овом се јавном простору може погледати до 31. јануара. Ана Опалић с протагонистом свог новог рада  се сусрела први пут снимајући Документин пројекат усмене историје “Лична сећања на рат и друге облике политичког насиља од 1941. до данас. Прича јој се урезала у сећање и одлучила је да буде основ њене нове изложбе. С господином Божом разговарали смо у његовом стану у центру Петриње, града у који је дошао као дечак и где и данас живи.

У логор је по њега, сећа се, дошао возач регионалног аутобуса Милош, који је био, како каже, омиљен човек у Петрињи. “Нису имали деце па су моја помајка и њени родитељи рекли да оде у логор, где има деце сиротиње, и да каже да неком желе да пруже дом. Ја сам био на тавану, спавали смо на голом бетону с врло мало сламе. Милош је застао на улазу и ухватио сам му се за ногу, дете осети када је неко добронамеран. Како сам био у хаљиници, он је рекао: ‘Ево моје цурице’ и узео ме у аутобус. Био је, наиме, возач на релацији Сисак – Петриња – Глина – Топуско.

Пре него што је кренуо кући, застао је у биртији. Тамо где је данас бутик у Петрињи некад је била гостионица, водила ју је једна постарија госпођа и шофери су радо свраћали к њој. Ставио ме на пулт и поновио: ‘Ево моје цурице’. Госпођа из гостионе погледала је испод хаљине и рекла му да нисам цурица, него дечко. Одговорио је да ме натраг не носи и довео ме кући. На вратима ме с топлом шољицом млека дочекала бакица Магдалена, коју сам касније звао ујница.

Била је то шољица, добро се сећам, и жао ми је да није сачувана, с мотивом цара Фрање Јосифа I, поприлично велика. Зграбио сам је, онако изгладео, и попио наискап. Био сам потпуно неухрањен, имао сам врло мршаве руке и ноге и надут трбух, живи костур. Како сам попио ту шољицу, тако су из мене почеле излазити глисте”, прича Божо Јудаш.

дечји логор у сиску
Породицу коју је изгубио, Божо данас чува само на старој црно-белој фотографији. Суботићи су из Босне, а завршили су у логорима 1942.

Гладни и прљави

Како то да је био у хаљини? “Не знам, заиста. Било нас је мноштво деце, било је лето, знали смо да силазимо до Купе, часне сестре би нас водиле, ишле би да нас купају тамо. Знао је да настане потпуни хаос, дречање, није се превише обраћало пажње када би се деца одевала. Догађало се да децу однесе и матица реке, не сећам се да је ико покушавао да их спасе.

Деца су тамо масовно умирала, постојала је масовна гробница. Да сам остао још десетак дана, не бих, верујем, ни ја преживео. Били смо гладни, неухрањени, мршави, слинави, голи, боси, прљави, заражени разним болестима, глистама, како ко. Страшно је да данас постоје људи који желе да бришу историју, појединци који тврде да то није био логор, него прихватилиште.”

После страшних ситуација које је преживео овај трогодишњак, а којих се и данас живо сећа, преузела га је породица која се састојала од два брачна пара. Нису знали како се зове нити како се презива, дали су му презиме Јудаш, по једној грани те породице. Звао их је тетама и течама, ујкама и ујнама, јер нису знали јесу ли његови прави родитељи живи, хоће ли после рата пронаћи своју праву породицу.

Име Божидар дала му је једна од бака јер је рекла да је он њихов “Божји дар”, али касније је један чиновник погрешно преписао име: “Било му је потпуно свеједно, тако да сам основну школу завршио као Божидар, а средњу као Божо. И тако је и остало”.

Пошто је стигао из логора учинили су све што је било у њиховој моћи да се пријатно осећа, но он од шока није ништа проговорио следећих осам дана: “Мислили су да сам нем. Не глувонем јер су видели да реагујем на снажне звуке, али сам само ћутао. А прва реч коју сам изговорио била је прекор, псовка упућена једном псићу.

Комшиница преко плота имала је малог пса с којим сам волео да се играм, чак су скинули даску с плота да могу да одем к њима кад пожелим. Једно је преподне помајка Деса почела да крпи моје панталонице и посадила ме на столицу поред себе, да се играм с флашицама од колоњске воде. Ја бих их поређао, пас би их потом срушио и тако неколико пута заредом. Досадило ми је и опсовао сам га. Помајка Деса је скочила и почела гласно да виче: ‘Божо није нем’, сав комшилу ју је чуо. Бака и деда, које сам звао ујница и ујка, у том су тренутку били на пољу, једва су их дочекали да им кажу да говорим.

Где је сека Роса

Деда ме ставио на столицу и свашта ме испитивао, полако сам се присећао неких ствари, нисам се сетио имена маме ни тате, али сам знао да кажем да је у нашој породици био чика Љубо који ме је водио на Јабланицу и који је пекао пилиће, сетио сам се и да је најстарији брат, Ацо, који је касније убијен у логору, стално нешто трљао рукама.

Но прво сам им рекао за своју секу Росу, молио сам да оду по њу и они су отишли, али нису је, нажалост, пронашли. Била је млађа и годину, годину и по дана од мене и она није ништа могла рећи. Можда ју је неко усвојио, можда је и жива, али мала је вероватноћа. Ми смо као деца логораши имали свако на канапу око врата број, ја га нисам имао, ваљда сам га покидао или изгубио негде па се пре него што сам проговорио ништа није могло открити”.

Пошто је напустио тај логор, каже, за њега је отпочело срећно детињство. Ништа му није недостајало: “Била је то сложна породица. Подигли су ме на ноге, све су ми дали, одшколовали су ме, хранили, волели. Када сам био болестан, а једном сам био и животно угрожен, све су учинили да би били уз мене”.

Дечак који седи

Божо Јудаш, док разговарамо, листа књигу у којој се налази фотографија на којој је његова некадашња породица Суботић. Он је најмлађи дечак, који седи. Први пут је видео ову фотографију јесенас, у Јасеновцу: “Желео сам да купитм ову књигу, више примерака, али није више било ниједне књиге на продају и човек који ради тамо поклонио ми је своју, пошто је видео реакцију. Ја сам на фотографији, дакле, овај који цуцла прст.

Не знам ко је ову фотографију дао у Јасеновац, претпостављам да је неко од чланова моје породице”. На питање како се осећао када је видео ову фотографију, одговара: “А чујте, човек огугла с временом, сада је мени већ осамдесет година”. Међутим, није му лако.

Фамилија Суботић била је из места Милошево Брдо у Босни, уз Козару. С онима који су преживели, прича наш саговорник, сусрео се када му је било педесет и четири године, пронашли су се: “Били су живи један мој брат, две сестре и стричеви. Почели смо се међусобно посећивати, остали смо у добрим односима. Међутим, у међувремену су сви помрли. Ја сам једини живи члан из деветерочлане породице, не зна се једино Росина судбина. Нисам никад вратио презиме.

Из практичних разлога, јер и ја и моја деца и супруга имамо све документе на презиме Јудаш, а када сам упознао своју босанску породицу, већ сам поживео добар део живота. Други је разлог из пијетета према људима који су ме спасили из логора и који су ми пружили све. После те Голготе коју сам прошао мало је људи имало сретно детињство попут мене, то могу са сигурношћу да тврдим”.

Породица Јудаш га је и школовала, а према њему су се често понашали и превише заштитнички: “Био сам бистро дете, одличан ђак. По завршетку основне школе, требало је да кренем у средњу. Желео сам да идем у сисачку гимназију. Аутобус који је возио ђаке према Сиску кретао је ујутро на време у школу, али поподне се није враћао све до четири, пола пет.

дечји логор у сиску
Изложбу на плакатима осмислила је кустос / Фото: Ранко Шувар, Кропикс

Младалачка љубав

Њих је било страх што ћу радити док чекам аутобус, да не почнем да се дружим с неким хулиганима, па су ми рекли да бирам између Учитељске школе која је постојала у Петрињи или некаквог заната. Одабрао сам Учитељску школу. Деда је, иначе, био бачвар и имао је изврстан алат, није ми дао да се играм с њим, али сам то често чинио кришом“.

Своју супругу Барбару, која је с нама била током разговора и с мужем се присећала детаља које је њој приповиедао, упознао је у првом разреду средње школе. У срећном су браку педесет и девет година. У првом средње били су заједно у мешовитом разреду, касније су их раздвојили, он је био и даље у мешовитом разреду, она у женском.

Нису се заљубили одмах, у првом средње, али је врло брзо љубав планула и венчали су се као 20-годишњаци. Потом су студирали, он на стипендији, а њу су финансирали родитељи. Брзо су добили прво па друго дете, двојицу синова, радили су у више школа у околини, потом у Петрињи.

А међу првим школама у којима је предавао Божо Јудаш била је једна у којој су већином биле професорке иучитељице: “Кад сам дошао да радим, настала је вриска, ево младог колеге, остало су све биле колегинице.

Како тада није било стриктних подела по предметима ни довољно кадрова на располагању, предавао сам шест предмета, техничко образовање свим разредима који су га имали, историју, географију, математику, познавање природе и друштва за пети разред, физичко. Још су ми дали и да правим распоред часова, као најмлађи колега.

Било је седамнаест људи запослених, али није ми био проблем, знао сам и волео  да играм шах”. Био је, наставља, врло активан током живота, у хору који се данас зове Славуј био је више од двадесет година, активан је риболовац, био је и секретар риболовачког друштва, био је, касније, на разним функцијама…

Барбара и Божо Јудаш подигли су и двојицу синова, двојицу доктора наука. Шест је година разлике између њих, обојица су успешни у својим пословима, живе у Загребу. Имају и три унука.

Је ли им икада причао о томе шта је као дете проживео? “Причао сам о томе можда три пута у животу. Када сам се женио, моја помајка је предала мојој будућој супрузи хаљину. Рекла јој је: ‘Предајем је теби и кад он умре, иде с њим у гроб’”, каже наш саговорник и одлази нам показати хаљину, уредно саковану у орману. Хаљину која му је спасила живот. “Био сам врло мали, хаљина ми је допирала до пете”, присећа се.

Ана Опалић, фотограф: “Овакву причу, када једном чујете, врло је тешко заборавити”

Сећам се приче господина Боже и његове мале црвене хаљинице још када сам снимала разговор с њим за пројект усмене историје Удржења Документа из Загреба. Пројект се звао “Лична сећања на ратове и друге облике политичког насиља од 1941. до данас”. Мој рад на пројекту трајао је од 2010. до 2013. године, била сам ангажована као видеосниматељ. Тада сам направила и серију фотографија “ДОМ” која је касније објављена као књига фотографија, издавач је Арт радионица Лазарети. Прича господина Боже, једном кад је чујете, тешко се може заборавити.

Када ме Силва звала да направим изложбу на билборду, био је то изазов јер сам морала да одаберем једну фотографију која ће нешто значити у јавном простору, слати неку поруку. Одлучила сам да поновно одем до господина Боже и фотографишем његову хаљиницу. Она, изложена тако без речи у јавном простору, на прометном раскршћу у центру града, узнемирујућа је и знала сам да ће интригирати пролазнике који је примиете чак и ако не знају њену причу. Јер видети фотографију трошне, закрпљене дечје хаљинице сугерише нам да нешто није у реду с друштвом у којем живимо.

Патриција Киш, Јутарњи.хр

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.