На филмском фестивалу у Берлину приказан ФИЛМ О СРПСКИМ НЕСТАЛИМ БЕБАМА Главну улогу игра наша позната глумица која живи у Њујорку

0

Више стотина породица у Србији тражи истину о својим бебама које су наводно умрле непосредно по рођењу. Родитељи сумњају да су им украдене. Филм „Шавови“, који је приказан на Берлиналу, прича причу једне од њих.

тражи истину
Детаљ са протеста Нестале бебе / Фото: Н1

Крај филма заправо је његов почетак и разлог његовог постојања. Штурост две реченице исписане белим словима на црној позадини наглашава страву њиховог садржаја: „У овом тренутку преко 500 породица у Србији тражи своју несталу децу. До завршетка овог филма ниједан случај није решен“.

Мирослав Терзић је први пут за приче о несталим бебама чуо 2001. године, непосредно пре него што ће и сам постати отац. И није био сигуран шта да мисли о њима. Чиниле су му се, прича за DW, као из рубрике „Веровали или не“. Али рекао је сам себи: ако у њима стварно има истине, онда морам нешто да предузмем да бих заштитио своје најмилије. И почео је интензивно да истражује ту тему.

Осим тога, за њу је био сензибилизован и због сопствене породичне историје. Његова мајка је, пре него што га је родила, изгубила бебу на порођају. О томе, сазнајемо од Терзића, никада није говорила. Ту тужну епизоду пред њим је скривала. Он је за њу сазнао при једном породичном окупљању, из разговора своје мајке с родбином, док се правио да спава.

Али и Терзић је поштовао закон ћутања у својој породици, и тек је годинама касније затражио од своје мајке да му исприча што се догодило с његовом сестром. „Дај кажи шта се десило, да бар однесем цвет на гроб“, рекао јој је. Она му је одговорила да гроб не постоји. „То је био мој лични мотив да почнем да се бавим овим, иако је моја сестра дефинитивно умрла при порођају, ту нема сумње.“

траже истину

Судбинска посета кројачици

Али „Шавови“ никада не би били снимљени да то није хтео случај. Неколико година пре него што је снимљена та српско-хрватско-словеначка копродукција која је овог понедељка (11. фебруара) премијерно приказана на филмском фестивалу у Берлину у секцији Панорама, Мирослав Терзић однео је панталоне на скраћивање једној кројачици у Београду. Она му је рекла да ће бити брзо готова и послала га да оде да се прошета.

Терзић је то време искористио да посети своју тетку у комшилуку и тек од ње је сазнао да су његове панталоне код Дринке Радоњић, жене која већ годинама трага за истином о својој наводно умрлој деци и чији је случај један од најпознатијих у Србији. Дринка верује да је родила четворо живе деце, а да јој је двоје њих – син и ћерка – украдено после порођаја. Сина је, рођеног крајем 1980-их, верује, нашла. За ћерком још трага.

Мирослав Терзић се вратио у кројачку радњу Дринке Радоњић, не само по своје панталоне – но и по инспирацију за свој филм. После разговора с кројачицом, искристалисала му се идеја о филму који је одувек желео да сними, али никада ни са једним од већ написаних сценарија није био задовољан.

траже истину
Мирослав Терзић у Берлиналу / Фото / Д. Драгојевић, DW

И чим се у његовој глави створила идеја о причи коју жели филмски да упризори, у глави је имао и глумицу која ће Дринку да глуми – Снежану Богдановић (Кудуз). „Нисам још имао ни реч написаног сценарија кад сам разговарао са Дринком, а знао сам да је Снежана та“, прича нам на дан велике премијере у Берлину.

Породична драма

Од приче Дринке Радоњић и њене 20-годишње потраге за истином о својој деци, могло се направити бар десет филмова с различитим фокусом и различитим временским оквиром. Могао је то да буде кримић, напети трилер или социјална студија. Терзић се одлучио за породичну драму у тренутку када од београдске кројачице сви, па и њена породица, траже да коначно одустане од вишегодишње потраге и помири се са судбином. Дринка је у њој постала Ана, с неким драматуршким одмацима од приче на основу које је створена.

„Прочитао сам веома много случајева и чинило ми се да има неких елемената из других случајева које би било интересантно инкорпорирати у Дринкину причу“, објашњава Терзић драматургију свог филма. „Мање-више сви ти случајеви имају сличан шаблон. Мајка се породи, успава се и кад се пробуди каже јој се да јој је дете умрло, да је боље да га не види, да дете изгледа као монструм и да га дају на биолошки отпад. А онда, кад кренете да истражујете, налазите непотписане обдукције, непотписане документе, децу прво уписану у књигу умрлих, па у књигу рођених, мењају им се болнице у којима су рођена, као неко шибицарење.“

траже истину
Сцена из филма „Шавови“

Иако прича о несталим бебама у Србији има различите аспекте које Терзић – филмски редитељ који је студирао право – сматра занимљивим, његов фокус је био на Дринкиној личној причи. Јер је, каже, схватио да је, у конгломерату несрећних ликова погођених оваквом трагедијом, највећа жртва мајка. „Сви други су мање погођени од жене којој нико не верује, која је стално у потрази, која је морала да спакује своје емоције.“ Да је не прогласе лудом и да својом траумом не уништи своју породицу.

Где престаје Дринка, а почиње Ана?

Снежана Богдановић о Дринки Радоњић говори с великим дивљењем и великим поштовањем. „Сама чињеница да неко више од две деценије не одустаје и трага за истином, говори о чврстини карактера“, каже. Колико је Ана – Дринка, а колико измишљени лик или сама Снежана, питали смо глумицу с њујоршком адресом. „Сва моја средства потпуно су позајмљена од ње. Ја сам имала слободу да радим и нешто друго, али пошла сам од Дринке, веома сам је много посматрала, дружила се са њом, научила да шијем. Торба коју носим у филму је торба коју сам сама сашила, коју ме Дринка научила да сашијем.“

Играти улогу Ане је – и физички и психички – био веома тежак задатак. Дринка није жена од много речи, не одаје своје емоције, иако их је пуна. Осим тога, наглашава глумица, то је и велика одговорност. „Другачије је кад радите измишљени лик, а другачије је кад дате свој глас живој особи и не желите да је повредите.“

Како је могуће да се у средини у којој свако свакога зна, сви о свима све знају, сви о свима причају, о таквој теми деценијама ћути? Да случајеви „крађе беба“ очигледно нису били усамљени инцидент, него серија систематског криминала који се догађао деценијама? Мирослав Терзић ни данас, после година бављена том темом, нема одговор на то питање.

Снежана Богдановић нуди један могући: „О свим злима која постоје у људској природи у нашим крајевима се не говори. То је нека срамота, о томе се ћути. Породица чијем се члану догодило то зло је жртва, али истовремено, као да носи кривицу и срамоту, и не жели о томе да говори.“

А Терзић додаје: „У тим малим срединама постоји моћ јавног мнења која је застрашујућа. Ако сте обележени на било који начин, увек сте жртва.“

траже истину
Снежана Богдановић / Фото: Д. Драговић, DW

Размотавање клупка

А која је у читавој тој причи улога државе и државних институција? Терзић указује да се ту ради о периоду од четири деценије кроз која су се смењивале разне политичке гарнитуре и системи. „Данас постоје удружења, постоји владина организација која је задужена да реши те случајеве, Савет Европе тражи да се реше ти случајеви, суд у Стразбуру је донео пресуду у корист једне жене, постоји притисак са свих страна, али питање је да ли постоји стварна жеља да се крене у размотавање тог клупка.“

Можда се многи случајевима не могу правно размрсити, између осталог и зато што су застарели, али расветљавање истине би за многе жртве био мелем на рану. Почињена штета не може се поправити и утолико је важније знати колика је тренутна опасност да се она понови.

„Надам се да то више није реална опасност“, каже Терзић. „После свих тих прича, мислим да је наш здравствени систем схватио да мора да заштити породице.“

Хронограф / Дуња Драгојевић, DW

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.