Душан Вукотић: Да ли смо људи ако дозвољавамо да нас представљају НАЈГОРИ међу нама?

0

Србија је ушла у ону фазу свог друштвенополитичког развоја, од које постоје само два пута у будућност. Први је да се настави са растакањем и оно мало социополитичких веза које као држава и друштво још имамо, па да Срби као народ, тиме и Србија, сасвим нестану са географске карте и историјске сцене; а други је, да се крене ка суштинској, темељној, свеобухватној промени друштвеног система.

два пута
О велики, недодирљиви вођо – Да ли смо људи? / Фото: Youtube printscreen

Кад се каже, „промена система“, тада то звучи прилично апстрактно. А у ствари, ради се о две кључне ствари, о два стуба друштва која се морају радикално кориговати. Ти стубови, на којима свака врста људске заједнице почива, јесу правосуђе и медији. Наравно то је далеко лакше рећи него урадити. А зашто је то тешко? Па зато што у тренутном систему у коме се дави српско друштво имамо превише друштвених паразита. Једни су они који готово ништа не раде, а вуку плате из државног буџета. Број таквих у јавним предузећима и установама је огроман. Гледајући са њиховог паразитског аспекта, делује природно да они не желе никакве битне промене у друштву. Ту су и они други, који имају некакве своје невладине организације, удружења, фондове и слично, а које је Вучић вешто „умрежио“, стављајући и њих на исте државне јасле.

Трећи, можда најопаснији. јесу они који се налазе на одређеним функцијама и који су део механизма државне власти, почев од извршне, судске, па до законодавне.

У Србији се десило да у власти имамо негативну селекцију кадрова, која траје деценијама. Негативна селекција овде је она селекција, где се у власт бирају особе са најгорим цртама у карактеру.

Посебно је питање, зашто је то тако? Да ли је то део нашег, можда, мазохистичког наслеђа, оног које нам је остало из времена робовања под Турцима? Или је то последица оног масовног поимања државе као опресора, којег треба хајдучки преварити, по сваку цену? Свакако, ту не треба заборавити ни деловање великих сила, које овде имају своје интересе, који су често противни интересима грађана Србије.

Шта год да је по среди, чињеница је да се Србија у културном, духовном, али и материјалном смислу, данас налази у процесу рапидног пропадања, могуће и безнадног труљења. Сада је важно да се види како је створен овај наказни систем, у коме је постало могуће, да једна особа узурпира све полуге државне власти? Како се догодило да један човек свакодневно крши Устав и законе, а да не постоје механизми који би такво антидржавно и антицивилизацијско понашање били у стању да зауставе? Како је могуће да председник Србије, чија је улога по Уставу више „декоративне“ и протоколарне природе, одлучује буквално о свему: „отвара“ стране фабрике, а затвара и будзашто продаје домаће, уређује питања плата и пензија, он реновира школе, вртиће, болнице, прави нове клозете и први их испробава…

Председник Србије је једини човек у Србији без којег никаква озбиљнија инвестиција у земљи, страна или домаћа, не може да прође; у сваком јелу он је мирођија, Он увози странце (исламске ратнике), а извози домаће становништво у масама; продаје српску земљу, док његови чауши купују дворце по белом свету; одлучује о судбини КиМ, као да му је лична имовина, као да му је то деда оставио у наслеђе. Председник Србије је први политичар у свету који је повео јавни дијалог око теме о којој се сам никада није изјаснио; повео је дијалог, а да нико не зна шта је права тема таквог дијалога. Увео је и термин „разграничење“, који не жели да објасни народу, јер му је то некаква „тајна“. Хоће, вели, да изненади Шиптаре, а права намера му је да уништи, опљачка Србију, да је тако „марљиво“ разори да она на крају прође као античка Картагина.

Овде се намеће још једно неизбежно питање: како је могуће да људи из СНС, који су се некада борили за „српску ствар“ и на себе гледали као на истинске српске родољубе, данас постану гробари Србије? На страну то што је номинални творац напредњака, некада давно, заиста кренуо с гробарском лопатом (као комунални радник на крагујевачком гробљу), јер то може бити нека симболика, али суштина је негде другде.

Где?

Овакав заокрет „патриота“ према „европским вредностима без алтернативе“ могуће је објаснити само људском похлепом.

Срби, чини се, издељени су на две групе. Први су Срби „патриоте“, које је у већини могуће купити за који килограм брашна, уља, шећера, за бајат сендвич: или оне у мањини, оне срећније, који су скупљи само због сплета околности, а придобијају се за неко место у јавном предузећу, посао у јавној установи, неку функцију у јавној власти и томе слично. А други су Срби „грађанске провенијенције“, који за себе држе да су много изнад оних „руралних“ Срба, „националиста, шовиниста и фашиста“, једном речју, „дивљака“, којих се они ужасно стиде. Иако то, можда, не изгледа тако на први поглед, обе ове групе Срба такмиче се у томе ко ће себе и свој народ више попљувати и огадити и себи и другима. Разлике међу њима су минималне, једино што први нису свесни колико мрзе свој род, за разлику од ових других, који своје гађење над оним што јесу нимало не крију.

Да ли постоје и они „трећи“ Срби, којима је национална свест и достојанство уопште од значаја и који се не стиде свог порекла и који држе до своје части, данас је тешко рећи. Вероватно их има, казаће неко, али у овим околностима они немају смелости да се до краја изразе. Можда би такав резон могао да буде оправдан, ако би се људско достојанство могло сузбијати страхом. Проблем је у томе, што не постоји оно достојанство, образ и људска част, који се могу зауздати страхом од последица. Наиме, достојанство, образ и част нешто је за шта се гарантује животом. У супротном, ако човек није спреман да себе целог жртвује на олтар достојанства и честитости – ту више нема ничега – остаје само „изображена“ или уображена љуштура која се креће. Човек без части и достојанства је живи мртвац, заправо, то је више робот него човек, који само чека онај час у коме ће га природа или Бог „ослободити“ робо(то)вања страховима.

Ето, можда се у сличним размишљањима може пронаћи објашњење о томе како је могуће да један човек, скромних интелектуалних, а готово никаквих моралних квалитета, узме све дизгине власти у своје руке у Србији. Ваљда, она прва врста („патриотска“) га је здушно подржавала машући му врећом брашна, а другој се он додворио, лукаво се мигољећи између лажног патриотизма и истинске издаје националних интереса. Његово решење је било „ингениозно“: инкорпорирао је у једно друштво и Србе „патриоте“ и „урбане“ Србе. Јесте да га не воле ни једни ни други, али у њиховом је егоистичном интересу, да га максимално подржавају.

Коначно, можда неко каже, па није српски председник изабран вољом народа Србије? Он нам је силом наметнут, од оних који одавно третирају Србију као своју колонију. Јесте, Србија јесте колонија у економском и финансијском смислу, али та колонија нема колонијалног управника, него има председника Србије. Функција председника строго је омеђена Уставом и законом. Узурпација власти какву је починио Александар Вучић тешко би прошла и у правим колонијама, онима с колонијалним губернатором, јер и тамо су постојала правила којих се сваки представник власти морао придржавати.

Србија је изгледа део експеримента, у коме се свест нације покушава замаглити и претопити у некакв безоблични и безначајни „умни“ конгломерат, сличан меморији компјутера, са оним подацима које власник жели да народ задржи у свом заједничком „хард-диску“. И онда, ако нешто не иде онако како се замислило, такав „хард“ се извади и преформатира уз уношење нових програма. И заиста, другачије се тешко може објаснити да један бунтован народ, народ који је вековима сањао слободу, за ту слободу храбро гинуо, одједном буде паралисан страхом којим га испуњава узурпатор власти – председник Србије.

Како је могуће да Срби допуштају да један човек преговара с Албанцима седам година, а да нико живи не зна о чему и на којим основама се воде такви преговори? Како је могуће да једна протува иницира дијалог о Косову, а да сам нема смелости да ступи у дијалог? Како је могуће да један лажов и преварант свакодневно наступа на српским ТВ каналима с националном фреквенцијом и да тамо води исте разговоре сам са собом? Како је могуће да председник државе нареди особљу једне болнице, министру здравља, директору Института за мајку и дете, мајци болесног детета и телевизијској екипи, да се направи нови снимак његове посете Институту, јер му се глума из претходног дана није баш допала? Како је могуће да тај човек безочно злоупотребљава болесно дете и дететову мајку, да би добио још који поен у политичкој арени у којој нема никога осим њега сама? Како је могуће да натера лекара да сутрадан лаже у његово име? Како је могуће да директор Института пристане да буде понижен за сва времена, иако је био свестан своје бруке – одавао га је зној који је са њега капао с његовог лица као да је управо изашао из сауне?

Каква је ово земља?
Какви смо ми људи?

И да ли смо уопште људи, ако дозвољавамо да нас представљају најгори међу нама?!

Д. Гостељски

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.