ЕКСКЛУЗИВНО: Ратни дневник младог Јеротића

0

Одломак из необјављеног “Дневника, 1938-1945” Владете Јеротића. Остаје нам, ипак, тежак пут кога треба прокрчити и осветлити.

одломак
Владета Јеротић

Јануара 1942. године

Треба да будемо далеко од лажи и других моралних гадости и прљавих мисли. Најпре је потребно себе разумети, ма и преко других, себе кориговати и дисциплиновати, у себи уништити све подло и ниско, па онда поћи у светски лов. А како стојимо ја и мој пријатељ Таса према овом задатку и дужности? Никако. Пре свега немамо ни способности, ни одлучности, ни моћи да себе стишамо и уразумимо. Увек нам нека ситна гадост смета да се обратимо космосу, да њега разумемо. Ми још себе нисмо победили, а то је најважнија потреба и сопствени задатак. Али одбацимо за моменат то. Нека смо победили себе. Остаје нам, ипак, тежак пут кога треба прокрчити и осветлити. Тај пут састоји се у побеђивању одурности према људима.

Као што сам напред напоменуо, не може се разумети човек, не може се стећи искуство само читањем књига. На такав се начин не ствара човек нити неко дело. Само у општењу са свим врстама и са свим слојевима људи може се постићи најсјајнија победа која ће светлети целог живота. Само тако ствара се прави човек и право дело. Нажалост, и према овом задатку стојимо слабо. И ја и Таса мало општимо са људима, истина из оправданих разлога, али тек… из наше младалачке усамљености не може проистећи никакав уистину значајан роман кога желимо да пишемо. Такав роман ће само за нас, у најбољем случају, само за наше душе бити значајан, иначе ће бити потпуно безвредан. Зашто? Јер му недостају лица, разумевање људи.

Ја опажам своје погрешке, издвајам се из њих и посматрам их објективним очима, али то је једино што успевам. Да послушам сопствени савет, необично је тежак и напоран посао. У високом проценту случајева он пропада, па ипак не заборављам оне преостале проценте случајева јер они постоје; и, једнога дана када савладам већину својих мана и тај преостали проценат биће искоришћен како треба. Таса каже како некад мрзи људе; ја их не мрзим, али не могу ни да их волим.

Већина људи је морално рђава, а интелектуално тупа и изопачена, вели Артур Шопенхауер.

Засада, не могу да савладам, или равнодушност или одвратност према људима. Доцније? Можда.

Данас, главни и за мене свети задатак састоји се у посматрању себе, својих добрих и рђавих дела; у повећању добрих, у смањењу и поправљању рђавих мисли, речи и дела. И то: речима, у обуздавању себе у тренуцима радости, жалости, свађе, у одлучности на неки посао или на нешто друго и на стицању љупкости у одбијању и давању (Балзак), и на крају – у лажи. Ниједна реч не сме да буде лаж, ниједна моја помисао не сме да буде лажна. Понављам. Моја је садашња дужност: брижљиво самопосматрање.

одломак
Владета Јеротић (1924-2018) / Фото: Задужбина Владете Јеротића

Што се политике тиче, у данашње време има неколико држава у којима је идеја “великог човека” предложена (у првом реду мислим на Немачку и Русију). Али таква идеја у суштини није остварена, нити ће икад моћи да буде постигнута. Само због једног: због људског греха. Достојевски лепо каже у “Записима из подземља”, да човек воли да машта и сања о нечему, а највише мрзи када се те маште и сањарије испуне. Човек воли само да гради пут, а одмах је незадовољан када је тај пут довршен. Човек воли да зида, али још више да руши. Он неће да буде “клавирска дирка”! Ето зато, наставља Достојевски, човеку је далек и мучан пут да дође до “мравињака”. Човек стварно не зна шта хоће. У већини држава, верујем, више од 70% грађана није задовољно тренутним стањем и владом. Зашто није задовољно? Каква би она требало да буде, та влада? Свако ће казати нешто друкчије, а и то речено неће бити ни тачно нити истинито. Душа човека нешто жели; то је права искрена тежња ка савршенству, истини, изгубљеном рају, Богу – упитан шта жели, не зна, то је одраз греха, несавршености, ђавола. Већ та његова тежња нечему – изгубљеном рају – показује да га Бог не напушта, да о њему промишља, да је он Божји син; оно друго, неодређено осећање, показује да је он још увек упрљан грехом, да у њему живи и да га он окружује.

Победник страшног рата требало би да учини преврат и јединке и државе – то је тај “нови светски поредак”! Уверен сам да тај нови поредак нити ће човека учинити срећним и задовољним, нити ће обезбедити мир међу људима и народима. То ново што нам се нуди и намеће не може бити стално због човекове несталности.

Због тога ми и сви снови о будућности народа, као и о нашој држави, изгледају смешни, јер се они неће никад остварити.

Па ипак хоћу да напишем да је мој идеал државе – хришћански социјализам. Сви имају неке идеале, па ево га и мој, никада остварив, нажалост. Не бих да тај идеал државе (за мене идеал) развијам, да не бих пропадао у бескрајни утопизам, јер би ме мучно сањање о неостваривости тог идеала довело до бола душе кога хоћу стога да избегнем.

Нема овоземаљске среће, нема у потпуности оствареног идеала, нема земаљског раја. Човек живи само у машти, у дивним величанственим маштањима које му Бог шаље ради духовног окрепљења.

Ја мирно очекујем крај рата, будућност, јер знам да ничим нећу бити задовољан. Једино много очекујем од Бога, односно моје маште која ће у накнаду за земаљске болове и несреће створити у мојој души ликове надземаљских јунака, неоствариве идеале и снове, недокучиве сањарије. Сигуран сам да ће му моја машта успети да, ма за тренутак, одузме све рђаво, а подари све божанско. Бар у том тренутку ја ћу боље упознати творевину, а са њом и Творца. Бићу ближе свемиру и микрокосмосу, осетићу се да ме је створило божанско биће, да сам Божји син.

Блиско ми је учење да су душе постојале пре тела. Човек који нема душе, није човек. Само душа човека ствара човеком. Тело је слабо, ништавно, порочно. Тело нас наводи на грех и према себи и према другима, нарочито према жени. Сва ова размишљања проистекла су из једног појма: човек. Она ми показују колико је човек бескрајно сложен. Човек је тај кога треба са много пажње и знања посматрати да би се схватио и разумео. Па и тада схваћена ће бити само једна половина његове личности (једино га геније разуме у потпуности, према учењу Ота Вајнингера) и даље остаје већи део његовог карактера скривен који се у извесним моментима испољи на опште запрепашћење свих.

Сада се још једном осврћем на оно од чега сам пошао: од човекољупца који је свестан да је за свакога и према свакоме крив. Таса ми једном приликом рече да обично онај који даје савете ретко их сам испуњава. Чини ми се да је и са мном тако. И ја знам какав би требало човек да буде, свестан сам и врло добро разумем да сам пред сваким крив и да ни према коме не смем бити судија, али… остало је и даље на томе разумевању.

владета јеротић
Академик Владета Јеротић

Да ли треба правити разлику између човека и “човека”? Ја је правим али било би богохулно кад бих презирао плод Божјег стварања, када бих презирао човека. То би био највећи грех и према Богу и према себи и према човеку. Не, ја не презирем човека. Јер кад бих презирао ја бих морао и себе да презирем. Ја само мрзим оно рђаво у човеку, талог његов, грех, мрзим ђавола. Наравно, да то исто мрзим и у самом себи. Због тога, да бисмо могли савладати зло у себи или га бар учинити безопасним, Бог нам је дао добре особине које нам служе као оруђе против греха. Човек је наказан, глуп, незахвалан, то је тачно, али он се може радом на свом уобличавању учинити бољим, приступачнијим, племенитијим. Човеку је дата могућност усавршавања и стога најсветија дужност треба да му буде: морални препород. Само они који су у томе успели постали су велики.

Одломак из до сада необјављеног “Дневника, 1941-1945. године”, који ће изаћи у издању Задужбине Владете Јеротића у априлу ове године.

Новости / Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.