Часлав Копривица: НЕ СМЕМО ДА ОДУСТАНЕМО од настојања да успоставимо државу која одговара нашем реалном етничком простирању и саморазумевању

0

Српски пут, књига философа Часлава Копривице, публици је педстављена промоцијом у Београду. Међутим, свестан да је 500 страна приличан обим – Копривица у разговору за портал Факти даје „пречице“ до најважнијих поглавља која аргументују којим путем, од ове тачке где смо сада, треба да идемо надаље као народ, да би тај пут прво постао, а потом и остао – српски. И, да би последично довео до онога што Копривица сматра јединим исправним и одрживим решењем српског националног питања: до заједничке државе Срба.

српски пут
Часлав Копривица / Фото: Спутњик

Књига обухвата публицистичке, стручне и научне текстове које је аутор, иначе професор на Факултету политичких наука Београдског универзитета, написао у последњих двадесет година. Националне, ангажоване текстове, почео је да објављује од НАТО бомбардовања, па и Српски пут почиње причом о НАТО агресији 1999.године.

– У књигу је укључено само оно што је издржало тест истинитости. А време је, као Његошево мајсторско решето, одлучило шта се од свакодневних догађаја сели на маргину, а шта ће бити трајно и постати историја и тредиција. Мени је било важно да у свакодневним догађајима, од којих ће само неки постати та историја, разлучим неважно од онога што ће за нас представљати шансу или опасност.

Књига је требало да се зове „истиноналиковање“. Платон у „Држави“ каже да о стварима које не могу бити доведене у стање постојаности и јасноће не може бити знања него само варљиво мнење, а дневна политика и јесте таква да сам хтео да одмах кажем читаоцима да ово може бити истиноналиковање. Међутим, трудио сам се да пружим што истинитију слику, и зато сам неке текстове написао специјално за Српски пут , као што је текст о Гаврилу Принципу и текст о духовном смислу Републике Српске.

српски пут

Три кључне истине

Које истине су за српску нацију и државу најважније?

– Ударни део је Косово и Метохија, јер и данас бијемо ту битку. Нажалост, то претежно радимо у Београду, против оних који желе да предају нашу прапостојбину. Косовски завет нас конституише. Традиција Косовског боја је оно што стоји у језгру духовног генотипа српског народа и што у њему остаје били ми верујући или не, саглашавали се са Лазарвом клетвом (и оним да је лепше и погинути него бити жив на страни неправде) или чак и ако не држимо много до тога. Ако смо Срби, чак и гледано само формално а не много претенциозно, онда је Косово у нама. Ако не у душама, онда у плоти.

Ако бисмо покушали да се одрекнемо Косова – а разгранчење Србије од саме себе је управо то – онда то не би био само међународно-правни акт самопорицања Србије, но и духовно самопорицање. Срби могу да остану Срби ако немају контролу на КиМ, али ако га се у себи одрекну, КиМ би деловало као канцер на нас. Не можемо ишчупати косовско памћење, а да останемо исти народ. Тада би оно што нас конституише, за нас постало страно тело и десила би се језива аутоимуна реакција: да нас убија оно што је пранаше. Оно што треба да нас чува и да нас држи – то би нам дошло главе.

Не бисмо могли да опстанемо ни реално политички, ако бисмо се духовно одрекли КиМ. Нема ничега практичнијег од начела и нема ничега реалнијег од духа, ако је то заиста дух. А косовски завет је то.

Друга истина је да не смемо да одустанемо од настојања да успоставимо државу која одговара нашем реалном етничком простирању и саморазумевању. Држава треба да фактички одговара ономе што је духовно стање једнога народа. Заборавили смо да је прва српска престоница у југоисточној Европи била Скадар. То данас, на жалост, не фигурише у нашем српском саморазумевању. Али, фигуришу и Српска и Црна Гора!

Ако говоримо о консолидацији српског народа, једини проверени облик за то је прављење српске државе која одражава реалности једног народа или макар његове самосвести. Ако су нас у последња два века много коштали покушаји да уредимо нашу државу, пре свега да јој дамо одговарајуће границе, треба да се сетимо како је изгледао живот српског народа када није имао српску државу – под турским ропством, Аустроугарском и како данас изгледа живот Срба на постјугословенским територијама ван Србије и Републике Српске.

Онда ћемо схватити да нам није држава крива због наших напора да створимо државу, него је то што нисмо успели да створимо државу разлог наше велике патње. Треба да на сваки начин настојимо да створимо своју државу, јер је и најгора властита држава много боља од туђинске (нарочито оне која Србе перципира као непријатеље).

српски пут

Република Српска је више пута била довођена у везу директне трговине поводом Косова и Метохије. Али, опет ту дајемо своје за своје…

– Додик је у неколико изјава – срећом, престао је да их даје – следио политику председника Вучића којa може водити ампутацији бар дела КиМ. Међутим, ми смо један народ и једна нација и зато се питање Косова и Метохије тиче свих Срба на свим исконским српским територијама. Тиче се Срба и у Херцеговини, Босни и Црној Гори.

Додик би требало да се више укључи у решавање питања Косова и Метохије?

– Да! То је једна ствар, а друго је да је опасно повлачити паралеле, јер је идеја Запада да нам отме Косово а Републику Српску не само да неће пустити да се уједини са Србијом, него хоће да је угуше.

Запад се не држи само геополитичких него и старих георелигијских стереотипа које је створио Ватикан: да лимес мора остати на Дрини и да ни једна српска држава не сме бити западно од Дрине. Погледајмо континуитет у империјално несвесном: Ватикан, римокатоличка Аустроугарска, протестантска Немачка – односно Други Рајх, а онда Америка и Велика Британија данас третирају православне Словене на основу стереотипа из средњег века.

Све и да Запад хоће да пристане на трговину, ми не смемо трговати својим за своје. Устав Србије и Резолуција 1244 кажу да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Тачка. Може да се разговара само о компромису са побуњеним косметским Шиптарима унутар Устава Србије. Било какав компромис да се направи са побуњеним Албанцима, он не сме да ограничава суверенитет Србије у било којем кључном елементу.

Стално се заборавља да је до отцепљења БиХ дошло и противно Уставу СФРЈ и Уставу саме БиХ који је важио док је она била у саставу Југославије. БиХ је творевина настала уставним насиљем и злочином против мира који су извршили Хрвати Босне и Херцеговине на наговор Запада. Пошто је то тако, ми треба да имамо на уму да српски народ у БиХ, који је био дефинисан као конститутивни народ са правом вета, није искоритио своје право на самоопредељење и да је Дејтонски аранжман – нешто што је привремено. Он је био само начин да се заустави рат.

Интегративне шансе српског народа

Председник Додик је рекао да, ако би се икада мењало име Републике Српске, то може бити само у Република Српска – Западна Србија. Тамо очигледно постоје политички капацитети и народни потенцијал у складу са вашом концепцијом о српској држави у границама српске самоспознаје. Како процењујете интегративне шансе?

– Ту су нам изгледи највећи. Ако бисмо се ујединили, то више не би био исти народ. Прошле године сам објавио књигу о философији спорта. Спорт је духовни феномен. Код спортисте је важно какво вам је тело. Величина државе је величина тела народа. А тело утиче на дух. Није исто стање духа у Србији пре Балканских народа и после, после пораза у рату са Бугарима и после победе 1913. Ствари се нарочито мењају ако не само потучете противника, него и проширите територију. Не говорим о империјализму, но о сједињењу истог народа који је подељен неприродним границама које су неке друге империје нама вештачки исцртале. Кључно је да не одустајемо.

И да се вратим на питање о најважнијим истинама: трећа истина је да је кључни акт у борби за ујединење, која је на вишем нивоу заправо борба за правду – духовна борба. Ако пристанемо да Косово није наше, стварно ће постати туђе. Ако не постоји осећај да треба да се сјединимо, онда Република Српска неће постати део заједничке српске државе. Исто важи и за Црну Гору као матичну српску државу.

Повест се убрзава и 2014. године нико није претпоставио да ће Крим постати део Русије. Не живимо више у унилатерализму, а Америка нема више моћ коју је некада имала нити ће је имати, јер сада постоји и трећи играч – Кина. Уз тенденцију да се појаве још неки глобални играчи. Можемо да закључимо да ће Америка све више губити позиције у Европи и да ће од наше духовне и физичке снаге зависити како ћемо и да ли ћемо уредити питање своје егзистенције на примерен начин. Ако не будемо били спремни – то се неће десити. А прилика за то да се српско питање на територији бивше Југославије реши може да се појави брже него што можемо да замислимо.

Како препознати ту прилику. Дачић је рекао да је сад прилика за договор са Албанцима јер је Америка променила позицију, прво је говорила „признајте Косово“, а сад „договорите се, па признајте Косово“!

– Запад и Америка журе јер знају да губе позиције и покушавају да заврше ствари док се фактичко стање на терену још више не промени на штету САД.

Да ли сад већ говорите о промени унутар Европе, о којој ће сведочити и резултат евроспких избора?

– Западна Европа је махом против нас. Оно што можемо да очекујемо као повољну тенденцију је јачање Русије. Ако будемо имали довољно снаге и памети, а пре памети, да схватимо оно што је очигледно: једини ко се може заложити за нас је Русија. Неће Русија радити увек оно што бисмо ми хтели, али према нама никад неће бити непријатељ. Може да не помогне, али неће одмагати. А они који су са друге стране Европе, они ће увек настојати да нам буду противници.

Наивно је и морално одбојно да људе држите за имбециле оваквим закључцима да је сада прави тренутак. Јесте, али за Шиптаре и Америку. За нас је право време да се одупремо. Ствари ће све више ићи ка прилици да завршимо посао како треба: да КиМ реинтегришемо у уставно-правни поредак Србије.

Како ћемо препознати тај тренутак?

– Како зна кошаркаш или фудбалер да може да постигне поен. Историјске прилике нису тако очигледне, али ако имате веродостојну елиту, онда ћете стално водити активну политику притискања. Јер, шта значи замрзнути конфликт? Значи притискање илегалних власти састављених од терориста на Косову и Метохији. Кад упирете, у једном тренутку ћете осетити да је отпор са друге стране попустио.

Са терористима се не преговара

Амерички и руски председник стално понављају да се са терористима не преговара и не преговарају. Зашто ми преговарамо са терористима?

– Зато што смо од 5. октобра 2000. године добили власти које су или директно под контролом Америке, или су англоамериканци нашли начин да их контролишу. Један од првих потеза после 2000. године је био захтев за пријем у УН. То је срамотан потез, ми смо били земља оснивач…

Америка је изабрала, не Ругову, него је заједно са Немачком која је основала ОВК, изабрала терористе, бивше гангстере и мафијаше, да од њих направе политички фактор. Од почетка је требало заузети принципијелан став. У Рамбујеу смо могли рећи да је Тачи човек са потернице и да са њим нема преговора. Ми и данас можемо то да кажемо.

српски пут
Слободан Милошевић и Ричард Холбрук

Ко то треба да изговори? Да ли се чека да Русија каже да се са терористима не преговара?

– Ми то треба да кажемо први. Русија може да нас подржи. Али то ми треба да кажемо. И да кажемо да не постоји никакава Српска листа и посланици у нелегалној приштинској скупштини. Терористи и убице, трговци српским органима треба да нам буду саговорници?!

Сетимо се како је Хрватска стално говорила о реинтеграцији „окупиране територије“, иако је то била територија на којој су Срби живела од вајкада. Милошевић је после Олује предао територију западног Срема и Барање, која никада није била у Хрватској. Хрватска је тад говорила да неће да преговара са „терористима“- српским полицајцима. Ми стварно имамо посла са терористима и крволочним убицама. Увек се може рећи да са њима нећемо даље да разговарамо.

Запад је поставио такву конселацију да преговори са нормалним Албанцима, нетерористима, уопште нису у изгледу. Њихови фаворити су убице. Зато ускоро неће доћи до компромиса и пре ће се појавити прилика да ми фактички повратимо контролу над Косовом и Метохијом него да се воде преговори. Вучић и Дачић говоре да Запад неће да повуче признање. Али, шта то нас брига? Овде се ради о нашој глави! Ми можемо да повратимо контролу над простором КиМ иако они и даље то буду признавали као некакву „Косову“.

Треба да покажемо да смо истрајнији. За нас не треба да буде непромењива величина то да су они признали КиМ, него да је Косово и Метохија – Србија. И да чекамо прилику да томе уподобимо фактичко стање.

Не бити лицемеран према Русији

Шта би нам сад могло помоћи у томе? Снажење Републике Српске?

– Свако снажење српског фактра на бившем југословенском простору би нам помогло. То се види на контрапримеру: да није било насилног отцепљења Црне Горе 2006. не би било могуће да Косово прогласи независност 2008. На сличан начин утиче јачање Републике Српске и Срба у Црној Гори. Београд мора да у Бриселу, Москви и Вашингтону постави српско питање у Црној Гори. Али тога нема јер се овде сарађује са Миловим тајкунима. Председник Вучић није рекао никад ни једну лошу реч против Мила Ђукановића и то је врло индикативно. Док говори оштре речи на рачун власти Хрватске, понекад на рачун муслиманских власти у БиХ, дотле на рачун власти у Црној Гори Србија званично ништа не говори. Иако се црногорске власти безочно односе према Србима и СПЦ, па говоре и о великосрпској опасности и у међународним форумима гласају поводом Косова против интереса Србије. Прво се то питање мора поставити у Београду, па у међународним форумима.

За нас је одлучујуће да вратимо позиције на територији бивше Југославије: Црне Горе и Републике Српске.

Да ли нам је за то потребна подршка споља?

– Да, при чему је једини кандидат Русија.

Али, то неко треба да тражи?

– Не само да тражи, него да то тражи веродостојно. Да не буде да се Русији обраћамо само када нам је тешко, да се захваљујемо за вето на британску резолуцију, али да онда Русији кажемо да нема дипломатског имунитета за неколико службеника који раде у корист Србије у хуманитарном центру у Нишу. А тај имунитет имају војници НАТО пакта према споразумима које су са Натовцима потписали и Вучић и Тадић. Не треба да будемо лицемерни према Русији и да од ње очекујемо да нам она увек буде пријатељ, док смо ми непредвидив партнер.

Председник Србије је на форуму у Минхену рекао да ми треба да будемо предвидив партнер за Запад. Ми треба да будемо предвидив партнер за своје сто постотне савезнике, а то су Руси. А да не шурујемо њима иза леђа са Западом око нечаснх погодби, а да се Русије сетимо када смо угрожени.

Како изгледа наш опстанак од деведесетих? Тако што стално губимо позиције! Геополитички, не само популационо, нестајемо. Нисмо у фази консолидације, него нестајања. То се зауставља само уз помоћ Русије, тако што ћемо рећи Западу: Русија је наш савезник, а са вама можемо сарађивати само тако да нас то не угрожава и да није супротно нашим интересима.

српски пут

Да ли сарадња Србије са НАТО штети српско-руским односима? Србија би ускоро требало да потпише ИПАП плус којим се још проширује сарадња са НАТО и то у време озбиљног заоштравања односа Алијансе и Руске Федерације на европском континенту. Да ли то стално ширење сарадње може да буде део тактике у стратегији војне неутралности или је израз јаког притиска Запада на српску власт, превасходно председника државе?

– Ако би се Косово решило разграничењем, то не само да би омогућило да окупирано Косово и Метохија постане чланица УН и део Велике Албаније, него би и тада Шиптари, по налогу са Запада, наставили са експанзивним претензијама. И онда би се „разумни Вучић, наш нови Милош Обреновић“ (Милош Обреновић је створио државу, није је уништавао), појавио као неко ко би спасао Србију од злих Албанаца тако што би је учланио у НАТО пакт. Па би се рекло: „Грчка би била збрисана, Турци би је уништили, али пошто је у НАТО пакту, то се не дешава; ево, и ми морамо у НАТО пакт, да нас велика Албанија не би прогутала.“

Бојим се да би један од првих корака после препуштања Косова и Метохије Великој Албанији и добијања столице у УН, Србија постала чланица НАТО пакта.

Диана Милошевић, Факти

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.