Многи српски хероји Великог рата немају споменик, а подигнути стари споменици се распадају или су без натписа

0

Без споменика су први погинули војник и официр у Првом светском рату, па и заслужни странци који су се борили за Србију, као што је британски адмирал Ернест Трубриџ.

без споменика
Споменику је у међувремену додат средишњи део, али је остао на истом месту Фото из књиге „Записано у камену”/Фото: М. Галовић

Уз Цркву Свете Тројице у Кумодражу налази се мало гробље на којем се налази једно важно, а данас заборављено, сведочанство о Првом светском рату. Реч је о првом споменику подигнутом палим српским војницима, и то онима који су страдали приликом ослобођења Београда после краткотрајне аустроугарске окупације крајем 1914. године.

На овом меморијалу, подигнутом на месту на којем се 1914. и 1915. године налазила команда одбране престонице Србије, а који се данас налази међу надгробним споменицима, нема натписа.

Реч је само о једном од многобројних споменика подигнутих у славу страдалих и победе Србије у Великом рату, о којима је публициста Бранко Богдановић прикупио детаљне податке и објавио их у књизи „Записано у камену”, у издању Медија центра „Одбрана”.

без споменика
Споменик свештеницима погубљеним 1915. који се налази у Нишу Фотографије из књиге „Записано у камену”

Неки од кључних меморијала, као што су Победник на Калемегдану или Споменик захвалности Француској, подигнути су после Великог рата и сачувани су у добром стању. Зато они и нису тема књиге, него они о којима се, посебно изван места у којима се налазе, мало зна. Око неких обележја и догађаја из тог периода влада конфузија или су заборављени.

„Лепа пракса у неким земљама су споменици првом погинулом војнику или официру. Прва жртва на српској страни је војник Душан Ђоновић, коме је постављена спомен-плоча у данашњој Првој економској школи у Београду, згради која у време Великог рата није ни постојала. Није јасно ни на основу чега се о њему данас говори као ђаку, када је Ђоновић био старији, штавише радио је на железници. На Новом гробљу још постоји породична гробница Ђоновића, у којој је сахрањен и Душан. Неспорно је да је он први српски војник погинуо прве ратне ноћи 28/29. јула 1914. код моста на Сави и да заслужује адекватан споменик”, сматра Богдановић.

без споменика
Споменик палим ратницима из Багрдана и околине

Он каже да то важи и за Михаила Куртијеа, српског официра француског порекла, који је тешко рањен у првим борбама за Београд 1914. године. Још тада га је одликовао и унапредио у чин капетана регент Александар Карађорђевић. Куртије је касније преминуо у Нишу од последица рањавања. После рата је ексхумиран и сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Без споменика су, неоправдано, остали и неки странци који су том тешком времену били уз Србију. Један од њих је британски адмирал Ернест Трубриџ. Он је предводио британску морнаричку мисију која је 1914. и 1915. артиљеријом, торпедима и минама штитила Београд од аустроугарских напада са Дунава и Саве. Поврх свега, он је са српском војском прошао и албанску голготу.

без споменика
Спомен-чесма у Драгињу

Занимљив је био однос послератних власти према подизању споменика. Претпоставља се да због прокламованог југословенства власт то, осим када је реч о најважнијим меморијалима, није потенцирала. Углавном су се грађани самоорганизовали, скупљали средства за споменик, а представници државе појављивали су се тек на њиховом откривању.

Богдановић је обрађивао и однос према гробљима бивших непријатеља.

„У Првом светском рату зараћене стране су се, генерално гледано, с поштовањем односиле према погинулим противницима. Тако је било и у Србији. Немци су направили велико гробље на Бановом брду, на којем је тада сахрањен и један број српских војника, које је опстало и одржавано и после Првог светског рата, али је девастирано после следећег глобалног сукоба и данас само они који знају ове чињенице могу препознати његове остатке”, каже Богдановић.

без споменика
Споменик посвећен Живојину Глигоријевићу у Јагодини

У подземном пролазу испод пруге на београдском Дорћолу, у близини Спортског центра „Милан Гале Мушкатировић”, једва је приметан један од „записа у камену”. На спомен-плочи постављеној 1934. године је натпис: „На овом месту при изради подвожњака ископано је шездесет костура бранилаца Београда”. Реч је о остацима војника и жандарма које је у легендарни јуриш, октобра 1915, повео мајор Гавриловић.

Посмртни остаци пренети су у Спомен-костурницу бранилаца Београда на Новом гробљу, а личне ствари војника, пронађене у изненађујуће очуваном стању, пописане су, фотографисане и, како се тврдило, предате Војном музеју – али им се накнадно губи сваки траг.

без споменика
Споменик страдалима на Легету

Порази су део ратовања, али њих већина не воли да се сећа. Тако је било и са форсирањем Саве и офанзивом у Срем, које је српска војска извела септембра 1914. године код Сремске Митровице, тачније Легета.

У реци или у борбеним дејствима страдале су хиљаде српских војника, после чега су морали да се повуку на десну страну Саве. Богдановић у књизи описује како је покренута иницијатива за обележавање овог стратишта и како је споменик откривен уочи Другог светског рата. Овај меморијал, један од многих о којима је писано у књизи, спада у оне о којима се води рачуна.

без споменика
Бранко Богдановић

Вилхелмова клупа на Калемегдану

Немачки цар Вилхелм Други посетио је окупирани Београд почетком 1916. године. За ту прилику немачке окупационе власти изградиле су мермерну клупу на Калемегдану са које је кајзер посматрао ушће Саве у Дунав.

„Клупа је постојала до периода после Другог светског рата. Занимљиво је да се Бранислав Нушић, чији је син пао у Великом рату, залагао да се клупа сачува као споменик на бурну прошлост престонице. Но, после Другог светског рата, овај меморијал је уклоњен, али његови делови још постоје на другој локацији на Калемегдану”, објашњава Богдановић.

Милан Галовић, Политика

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.