ЗАТВОРЕНИКЕ УБИЈАЛИ ИЗ ДОСАДЕ За усташки конц-логор Слана на Пагу и данас се не сме знати, а полиција брани приступ истраживачима злочина

0

Шта Американци мисле о истраживању њихових злочина почињених широм планете, сазнали смо из недавног иступа државног секретара САД Мајкла Помпеа. Текст из хрватског Национала који следи илуструје на који начин се данашња Хрватска односи према сопственој нацистичкој прошлости. Иако по моћи нису ни близу америчкој империји, Хрвати очигледно о истраживању својих злочина на територији данашње хрватске државе мисле исто што и амерички злочинци. Текст новинара Берислава Јелинића преносимо у целини.

Павелић с Мусолинијем / Фото: Wikipedia

КОНЦ–ЛОГОР СЛАНА НА ОТОКУ ПАГУ био је први усташки логор у НДХ, у љето 1941. године у њему је побијено на тисуће Срба, жидова и антифашиста, а локално становништво још увијек га прешућује.

Прошлог тједна екипа израелске телевизије посјетила је оток Паг како би снимила локације на којима се тијеком Другог свјетског рата налазио усташки концентрацијски логор Слана. Логор је био смјештен у истоименој ували, а заробљеници су били српски и жидовски мушкарци, док су жене допремане у оближње мјесто Метајна. Концентрацијски логор Слана функционирао је од липња до краја коловоза 1941. године, када је затворен на захтјев талијанских војних снага. Прије затварања већи дио затвореника је побијен, док је мањи дио пребачен на копно и одвезен или у Јасеновац или у неке друге логоре. Претпоставља се да је у непуна три мјесеца побијено барем осам тисућа Срба, жидова и комуниста. Представници израелске телевизије ипак нису много тога снимили јер су, како је објављено у медијима, мјештани Метајне позвали полицију због неовлаштеног снимања школе па је израелска ТВ екипа напустила Паг у пратњи полиције. С израелском екипом на Паг је стигао и Дани Новак, 70-годишњи жидов из САД-а који је за ХРТ изјавио да је дошао истражити мјесто заточеништва своје баке и тете: “Знам да су биле заточене у једној кући у Метајни.”

МЕЂУТИМ, НЕКИ СТАНОВНИЦИ МЕТАЈНЕ изјавили су да никаквог логора тамо није било.

Докумената о постојању логора Слана на Пагу тијеком Другог свјетског рата нема превише, свакако мање но о другим логорима на територију Хрватске. Управо зато је Анте Земљар, писац из Пага који је 1941. године имао 19 година те се касније придружио партизанском покрету, годинама готово на своју руку истраживао детаље о логору Слана. Путовао је по бившој Југославији, чак и по Италији, тражећи преживјеле логораше којих је било мало, тражио је и проналазио документе, да би своја сазнања објавио 1988. године у књизи “Харон и судбине”. Осим те књиге, године 1985. у Новом листу објављиван је фељтон “Пакао у каменој пустињи” Борислава Остојића и Михаела Соболевског који је описивао догађаје у логору Слана.

Да би се разумјело што се догађало у та непуна три мјесеца у љето 1941. године, треба рећи да Паг није потпао под талијанску окупацију, већ су га талијански фашисти препустили Независној Држави Хрватској, али су надгледали догађаје у Пагу. Било је то вријеме када су Анте Павелић и Андрија Артуковић прогласили прве законе о расној чистоћи (Законска одредба о заштити аријске крви и части хрватског народа, Законска одредба о расној припадности – Народне новине од 30. травња 1941. године) те су, према сазнању Анте Земљара, крајем свибња или почетком липња послали на Паг делегацију коју је предводио Мијо Бабић. Бабић, познат под надимком Ђовани, рођен је у Загребу, по занимању је био шофер, као предратни емигрант познавао се с Павелићем те је постао његов особни изасланик задужен за организацију концентрацијског логора на Пагу.

Делегација на челу с Бабићем у Пагу се сусрела са свећеником Јосом Фелициновићем. С једне стране, Земљар сматра Фелициновића усташом, а слично се могло прочитати у тексту у Јутарњем листу овога љета, у којем је новинар Дарко Худелист писао о Пажанину дон Живку Кустићу те је, између осталог, навео да је Фелициновић контроверзна особа која је била блиска с Павелићем. С друге стране, Црква у Хрвата га слави, а пашке власти су чак у сјећање на њега једну улицу у граду назвали Улица дон Јосе Фелициновића те су у средишту града поставили бисту с његовим попрсјем. Непобитно је да су се Бабић и његова делегација сусрели с Фелициновићем, који то и сам потврђује у својој књизи “Лична сјећања” из 1978. године. Према његовим наводима, сусрели су се у гостионици гдје је Бабић тражио да му Фелициновић донесе карту отока Пага. Када је овај то и направио, Бабић је заокружио на карти простор увале Слана и рекао да ће ту отворити логор за Србе и жидове. “Главни организатор пашког логора Мијо Бабић обећао ми је, кад је био на Пагу, да ће се у логору добро поступати и да ће бити само ‘чистилиште’ – поправилиште. Говорио ми је да ће логораши израдити цесту на отоку Пагу од Повљане до Луна и да ће онда бити пуштени на слободу, по ономе: ‘Рад ће вас ослободити’”, пише Јосо Фелициновић у “Личним сјећањима”. Занимљиво, Фелициновић је у том тренутку уједно био предсједник опћинске организације Црвеног крижа. Касније, када је сазнао што се догађа у ували Слана, Фелициновић је изјавио: “Бабић ме преварио.”

конц-логор слана
Логор Слана, Паг, Хрватска

ОТОК ПАГ ПОЗНАТ ЈЕ ПО КРАЈОЛИЦИМА које чини голи камен и ништа више, а управо такво је подручје увале Слана. Први затвореници стигли су у Слану 24. липња 1941. године, о чему у Земљаровој књизи свједочи др. Ото Радан. Радан је један од оних који су преживјели пакао Слане и то зато што је, под притиском Ватикана, Павелић касније донио одредбу по којој су се ослобађали они жидови и Срби чије су супруге биле Хрватице и католкиње, као што је била Раданова супруга.

Радан је био из Загреба, а у Слану су довођени затвореници из разних дијелова Хрватске. С осталих тридесетак Жидова прво је одвезен до Госпића, одакле су пјешке ишли до Карлобага, а затим су пребачени трабакулом до Слане. “У Слани су била два логора. До Башке Слане, дакле са сјеверније стране, били смо ми, жидовски логор. Према Сухој, у каменој котлини, био је српски логор. Тај логор био је пространији од нашег и увијек по броју већи. По мојем суду могло је у српском логору редовито бити око 700 до 750 људи. Између та наша два логора био је простор, као вјежбалиште. Усташе су углавном биле млади људи па су их овдје обучавали војним дисциплинама”, наводи Радан и додаје: “Срби су на Слану стигли послије нас. Тада се по ноћи редовито чуло митраљирање. За вријеме мојег боравка у логору Слана није било никаквих жена. У Слани, и у жидовском и у тзв. српском логору, били су само мушкарци. Ни дјеце није било с нама.” Наиме, жене и дјеца били су смјештени у Метајни, а о силовањима и убијањима у том логору, Земљар такођер подробно пише у књизи. Осим тога, Радан је Земљару рекао како сматра да се за логор Слану особно одлучио усташки пуковник Еуген Дидо Кватерник, у том тренутку друга најважнија особа у НДХ након Анте Павелића. “За нашег боравка тамо Дидо је долазио у логор”, присјетио се Радан.

ЗЕМЉАР ТВРДИ ДА ДОН ЈОСО ФЕЛИЦИНОВИЋ у својим “Личним сјећањима” не наводи оно што му не одговара, а чега се Земљар сјећа, јер је као 19-годишњак гледао и слушао Фелициновићев говор у Пагу, када је рекао: “Има овдје неколико лажљиваца који вам говоре да се у логору на Слани пуца и убија, умире од глади. Знамо ми тко бушкари и шири такве гласине, комунисти, могли бисмо их на прсте набројати. А ја вас, драги моји Пажани, увјеравам, на Слани се живи боље него на вашим огњиштима.” Земљар тврди да је те ријечи слушао и у Фелициновића гледао с Ореном Ружићем, касније такођер партизаном, иначе полубратом дон Живка Кустића.

САЗНАЊА О ЛОГОРУ СЛАНА из Земљарове књиге добивена су и од Талијана. Први документ добивен је од пуковника талијанске војске Пјетра Фјоретиа, активног официра код Гвардиа делла Фронтјера (Г.А.Ф.) са сједиштем у Трсту, а која је потпадала под команду 5. армијског корпуса са сједиштем у Цриквеници. У чину пуковника Фирети је заповиједао 27. сектором Г.А.Ф. са сједиштем у Ријеци, чије јединице су, око 150 војника, биле распоређене и на отоку Пагу. Он је презентирао допис представника мостарских жидова који у сијечњу 1942. године пишу талијанским властима о несталим и убијеним жидовима: “У почетку су их усташе отјерали на присилан рад у шумама близу Госпића и Пага, гдје су затвореници пропатили страшне муке, без крова над главом и без одговарајуће одјеће, хранили су се минималним порцијама хране.

конц-логор слана
Слана, Паг / Фото: Душан Ј. Бастасић

И КАД СЕ САЗНАЛО да ће ти крајеви бити предани талијанској војсци, усташе су убили на стотине затвореника због недостатка времена да их све евакуирају и због бојазни да буду ослобођени, а остале су пренијели у концентрацијски логор Јасеновац”, наводи се у допису. Фирети је додао да му је капетан Бертоли, који је предводио тих 150 талијанских војника смјештених на Пагу, рекао да је “било доведено у Слану 4000 особа, које су биле убијене и бачене у море, а исто тако и поклане и затрпане у једну велику јаму. Међу тим особама биле су кћери југословенских официра које су биле силоване, затим убијене и бачене у јаму. Даље ми је напоменуо да су биле неке особе бачене живе у јаму и затрпане, да се чуо њихов вапај”.

Десетљећима касније, у својим истраживањима Земљар је дошао до талијанског Министарства обране које му је из својих архива предало занимљиве документе, настале у рујну 1941. године. Тада је команда 5. војног корпуса, 2. талијанске војске, затражила да се питка вода дуж Велебита заштити од загађења које пријети услијед великог броја убијених и нехигијенски закопаних жртава.

По заповиједи талијанског војног лијечника Музија Фиоринија, лијечник Виторио Финдерле одлази у подручја гдје се налазило много лешева оних које су усташе убиле и побацале у јаме по Велебиту и Пагу. Земљар је написао да је разлог за то приказан као брига да се не загаде воде на том подручју или да не дође другим неким путем до епидемије јер се “чуло” да је много свијета поубијано и да би се требало побринути за хигијенску санацију терена. У извјештају, између осталог, Финдерле пише сљедеће:

“Оцјењујем да број особа допремљених у логор достиже бројку од осам до девет тисућа. На оток су довођени из Карлобага на четири брода по 200 људи при сваком пријевозу. Логорску стражу вршило је седамдесетак усташа под командом поручника Девчића, а стражарили су с митраљезима смјештеним на висовима који су доминирали над читавом зоном (седам митраљеских гнијезда). Нитко од цивила није се смио приближити, а било је забрањено и рибарити у близини.

Често су логори били препуњени и тада су усташе одводили жене (српске и жидовске) у једно село звано Барбат – гдје су живјеле у двјема кућама. Храна је била више него оскудна. Почесто је комад круха дијељен на 12 особа.” Барбат је заправо име жупе која обједињује мјеста Метајна, Зубовићи и Кустићи, и није чудо што талијански лијечник то не зна па мисли да је Барбат име мјеста. Оно што се догађало у логору Слана било је само по себи стравично. Према исказима свједока, изграђене су двије кућице, по једна у српском и жидовском дијелу, у којима је спавао мањи дио затвореника, док се већина налазила изван кућица. Затворенике се убијало не само плански, већ понекад и из досаде. Логор је посјећивао и Макс Лубурић како би надгледао иде ли убијање Срба и жидова по плану. Многа тијела бацана су у море, тако да их је немогуће пронаћи, док су многа закапана у јаме, што је откривено први пут 1943. године када су партизани ослободили Паг.

ИАКО ЗЕМЉАР НАВОДИ ДА ЈЕ ВЕЛИКА ВЕЋИНА Пажана била против НДХ и усташа, спомен плоча која је у ували Слана постављена 1975. године разбијена је почетком деведесетих. Идентична плоча 2010. године поново је постављена, да би и опет била разбијена, а посљедњи покушај обиљежавања мјеста концлогора Слана догодио се 2013. године, али и тада је након свега неколико тједана спомен плоча поново уништена. Анти Земљару, који је преминуо 2004. године, у прољеће 1993. године дигнута је у зрак кућа у Пагу. Он је тада живио у Загребу. Починитељи никада нису пронађени. Дон Јосо Фелициновић је ухићен поткрај рата 1945. године те је осуђен на 10 година затвора, али је ослобођен двије године касније. До своје смрти 1984. године (умро је с 95 година) живио је у Пагу и обављао црквене дужности, а годину дана након смрти Глас концила о њему је, између осталог, написао: “Пред Други свјетски рат већ је чврсто повезан с ревнитељима за хрватску државну самосталност.”

Берислав Јелинић, Национал

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.