ИСПОВЕСТ ПРОТЕ МИЛОВАНА ГЛОГОВЦА: Мог Небојшу је вера обликовала, ни у чему се није обрукао

0

Прота Милован Глоговац, први пут о сину, успоменама, последњем сусрету и растанку: Јесте ово мука, велика, јесте жалост, јесте бол, непребол…

прота милован глоговац
Фото: И. Маринковић, Танјуг

Немам појма колико сам пута у жуту новинарску шлајфну, на којој оловком, пркосећи компјутеру, спајам руку и срце, утиснула причу о сусрету са протом Милованом Глоговцем. Колико год ми се учинило да су већ исписане речи биле истински одраз очинске туге за сином Небојшом, толико сам била обесхрабренија.

Не, није то, тај додир. Није највернији. Бацам шлајфне, па поново. Па, поново. Ово може само онај који у меморију уписује најстрашнију судбину – да сахрањује рођено дете.

Питала сам се, могу ли ја, која нисам верник, али јесам обзирна према вери, да иступим пред свештеника, а оца чије срце у тишини крвари и да прекинем ту тишину.

Усудила сам се да му се јавим кад ми се учинило да се слегла година туге и који месец још, да после недавне, на неком сајту залеђене фотографије на којој он, у свештеничкој одори, савијен над Небојшиним гробом, пали сину свећу.

Одговорио нам је прота Милован Глоговац:

– Обећао сам вам и обећање ћу испунити, мада нерадо на то пристајем – казао је.

Дрхтали смо фото-репортер и ја идући му у сусрет, после литургије у Манастиру Ваведење на београдском Сењаку, где служи вечно посвећен вери која му даје снагу да надвиси несрећу. Стегне срце и онда, када је држао опело сину. Рођеном. Вољеном. Поносном и великом, а тако брзо отргнутом од живота.

Била је, нека, протекла, среда. Манастирски мир, као у свакој светињи, после богослужења и тихих јутарњих монашких послушања. Дочекао нас је у соби манастирског конака. Спустио на сто мартовско издање Православља, позвао монахињу да послужи кафу и слатко и пажљиво слушао наша, у грлу покидана питања.

прота милован глоговац
Прота Милован на гробу свог сина Небојше / Фото: К. Михајловић

– Јесте мука. Јесте жалост. Јесте бол, непребол… Али, кад и данас стижу речи одасвуд: Небојша се никад и нигде није обрукао, то вам даје снагу да у молитви и вери коју је и он живео, надвисите личну патњу. Молитва је најбољи лек, утеха и нада. Пре свега вера да је он сад са Богом живим, истинитим. Да је у бољем свету од оног који је оставио. Утеха је и у томе што се он остварио у овоземаљском животу. Волео сам његове улоге, пратио сам га. Ослушкивао пажљиво шта о њему говоре колеге, стручњаци. И нико није имао ружну реч да каже. Благонаклоност и расположење према његовој доброти, ако могу тако да кажем, трају и данас, годину и више од његовог упокојења. Ја то видим и осећам, јер, нема дана да неко на његовом гробу, и пре него што ја тамо стигнем да упалим свећу, упали кандило, остави цвет. То није тренутак. То траје и то је однос према њему и његовом овоземаљском животу.

прота милован глоговац
Фото: И. Маринковић

Понос бодри и храбри овог човека. Проту. Истовремено, савија га и обара. Он има снагу дива да потисне бол. Негде, између тог готово опипљивог осећаја и пригушене тишине, учинило нам се да су смислена питања где је та клица доброте о којој говори прота Милован. Где она најбоље клија? Како расте и развија се у цвет који мирише – Небојшом. Његовим сином.

Сећа се прота Милован сваког Небојшиног корака. Прве рецитације о Светом Сави. Тада су маленом, плавокосом дечаку предвидели пут глумца. Сећа се када је са сином седмогодишњаком, из муке, кренуо из родне Херцеговине. Породица Глоговац бацила је, тада, сидро у банатску равницу. Најпре у Опово, надомак Панчева, потом, у Панчево. Они са љутим каменом у бићу сваког Херцеговца, који оштри и бруси ум, јача дух – некако су се убокорили у простор где небо нема краја. Али, никада нису покидали везе са завичајем. Са традицијом да се не одајеш ни у највећој жалости, као ни у највећој радости. Да се у добру не узнесеш, у злу не понизиш.

– То је све тачно, ја ипак мислим да је Небојшу више обликовала вера од љутог камена – одговара прота. – Вера коју смо отуда донели у грумену завичајне земље. Била су то тешка времена за цркву. Време у невреме. У нашој кући, у Панчеву, окупљали су се умни људи који су животом сведочили тежину постојаности у вери. Биле су то трибине, ослобађање страха и очувања свести. Небојша је упамтио полицијске страже на ћошковима наше куће. Пописивања људи који су долазили у цркву. Прекршајне пријаве против мене и кажњавања, јер сам окупљао вернике. Црква је тада имала слободу, али само у олтару. Црква, без верника. То је Небојшу учинило борцем. Стрпљиво је стасавао у борца. Целог свог живота он је то носио у себи и понео у своју кућу. Своје синове, Гаврила и Милоша, подигао је на истинским вредностима. Дао одговоре шта је морал, закон, вера, како се поставити у друштвеном животу, а не изгубити себе.

Фото: П. Митић

Док говори, прота Милован Глоговац би желео да потисне емоције. Али, оне ударају кад год спомене име сина. Ми бисмо желели да се не десе сузе. Наша је, ипак, потекла прва. Ко не би имао право на њу пред готово опипљивим, а неизрецивим јауком.

Захвалност и поверење: Репортери Новости, за поверење које нам је указано, захваљују с неизмерним поштовањем проти Миловану Глоговцу, сестринству Манастира Ваведење, владики Атанасију (Јефтићу) чији нас је путоказ довео до ове, јединствене, а до сада необјављене приче.

– Којој слици, којем разговору, чему се све не враћам? Свака слика је ту. Жива. Не знате шта човек од тога може да издвоји. Све је вредно. Све је део живота. Све је веза… Ви питате: У какав чвор је могуће стегнути срце да сину, без јаука, држите опело? Мој једини одговор је – молитва. Она је најбољи лек. Најбоља терапија. Ако је нема, онда је јаук. Онда је безнађе. Очајање. А, јесмо ли исти људи после несреће? Кад се поремети ред, онај који је устаљен, да сахрањујемо, што кажу људи, по реду, па се суочимо са судбином да сахрањујемо децу… То јесте мука, то јесте туга… Нема веће несреће… Али, молитва помаже човеку да на прави начин поднесе сусрет са таквом несрећом и са смрћу.

Време заустављено у дану растанка, 9. фебруара 2018.

– То је било неколико сати пред Небојшину смрт. Тог поподнева, тог четвртка, он је био подоста у лошем стању. Требало је да прими и другу хемиотерапију. Уз њега је била његова супруга Милица. Она је стално била са њим. Све време. И ја сам био са њима. Сместили смо га у кревет и нисмо тада много причали. Сестре су му прикључиле терапију и ја сам отишао. Око осам увече, Милица нам се јавила. Каже нам: „Добро је поднео терапију, чак се и шалио са мном… У петак, око два по поноћи…“ Болест је била јача. Нагла. За месец дана нам га је узела…

Сунчица, досањани сан: Питате ме да ли је Небојша имао неостварених жеља? Вероватно, јесте. Али знам, сасвим сигурно знам да је био врло, врло срећан кад је добио ћерку. Дали су јој Милица и он име Сунчица.

Једва је прота Милован изговорио ове речи. Тишина, дуга и тешка потписала је ову причу. Дуга и тешка тишина.

Фото: И. Маринковић

Без достојног обележја

Зачудио се прота Милован Глоговац када је дознао да на гроб његовог сина није могуће да постави крст, онакав какав се по православном обичају поставља. У Алеји заслужних грађана ови обичаји се не поштују.

Прота се пита: Ако то у Београду није допуштено, шта онда да очекујемо у другим деловима Србије?

Светлост лица Божјега

Небојша је у свакој мојој молитви, али и у молитви братства манастира Острог, Дечани и свуда где су га волели и поштовали. У молитви се каже: Примите га у светлост лица Божјега. И он је тамо, у тој светлости.

Милена Марковић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.