Писац „Господара прстенова“ упоредио српски са гудачким инструментом: Толкин је говорио и створио десетине језика, али наш није савладао

0

„Свако ко је кадар свирати гудачки инструмент мени личи на чаробњака достојног дубоког поштовања. Волим музику, али немам никакав таленат за њу; и напори уложени да би ме се научило да свирам виолину у младости, оставили су ме само с осећањем страхопоштовања у присуству виолиниста. Словенски језици су за мене готово у истој категорији“, пише Толкин у писму једном пријатељу, и затим признаје да је покушао да научи српски и руски.

Толкин
Џон Р. Р. Толкин током Првог светског рата / Фото: Wikipedia

Џон Роналд Руел Толкин рођен је 3. јануара 1892. године у Блумфонтејну у Слободној Држави Орање, данас делу Јужне Африке, а преминуо је 2. септембра 1973. године у енглеском Борнмуту. Тамо је рођен зато што је отац Артур добио намештење за управника неке британске банке, а преминуо је док је млади Џон са мајком и млађим братом три године доцније боравио у посети Енглеској.

Потицао је из породице старих немачких имиграната који су се током друге половине осамнаестог века доселили из Источне Пруске, из места Кројцберг код данашњег Калињинграда. Породица је у међувремену темељно поенглежена, и са обе стране протестантска; зато, када је његова мајка 1900. године одлучила да се покатоличи, изазвала је стравичан бес своје баптистичке фамилије која је прекинула сваку везу са њом и са њима. Имао је само дванаест година када је преминула, али њено преобраћање никада није изневерио.

Шта више, остао је убеђени католик до краја свог живота, што ће можда многе његове обожаватеље, који нису ближе упознати са приватним делом његовог живота и биографијом му, изненадити; он сам је „Господара прстенова“, своје најзначајније и најпознатије дело, окарактерисао као „у основи религиозно и католичко дело“.

толкин
Гандалф / Фото: New Line Cinema

Значај Толкина као писца, песника, филолога, лингвисте и академика тешко да се може преувеличати, и свакако превазилази поменути роман, као и „Хобита“ (који хронолошки непосредно претходи „Господару“) и „Силмарилиона“ (који хронолошки далеко претходи и „Хобиту“ и „Господару“); уосталом, писао је и друге ствари, његов опус није ограниченим тим књигама, иако је свакако најважније то што је путем њих постао отац савремене епске фантастике.

Важно је поменути да је деценијама радио као професор англосаксонског те енглеског језика и књижевности на Оксфорду; да је захваљујући њему и само њему дошло до савремене реевалуације англосаксонског епа „Беовулф“, који би можда без његовог уплива остао тек један од многобројних опскурних и широј јавности непознатих древних књижевних дела. Тешко је, збиља, набројати све његове заслуге па нећемо ни покушавати; уосталом, ово није у ширем смислу чланак о „животу и прикљученију“ господина Џ. Р. Р. Толкина, него прича о једној конкретној ствари везаној за њега.

Ако сте читали романе „Хобит“, „Господар прстенова“ и „Силмарилион“, онда свакако знате да је Толкин креирао многе језике којима говоре његови јунаци. Ако то нисте знали, онда да поновимо: креирао је многе језике, само виловњачких је створио петнаестак са граматиком и вокабуларом, а међу њима је најбоље развијен језик по имену квенија, који се у његовим делима назива древним говором, авалонијским, високим говором Нолдора, високо-виловњачким, и тако даље.

толкин
Џ. Р. Р. Толкин , писац „Господара прстенова“ и творац савремене епске фантастике / Фото: Профимедиа

Толкин је чак измислио и реч за градњу језика, „глосопоеја“, од грчких речи „глоса“ што значи „језик“ и „поеја“ што значи „правити“. Једно предавање које је одржао 1931. године названо је „Тајни порок“ јер је о својој страсти ка креирању језика говорио управо на тај начин, тако ју је појашњавао.

Такође је веровао да, када ствараш језик, мораш створити не само и историју његовог развоја (односно етапе настанка), не само и историју оних који га говоре, него и њихову митологију, како би језик био уверљив, како би имао духовну дубину. Неколико деценија раније Ниче је написао да се „миленијумска духовна делатност наталожила у језику“; Толкин би се несумњиво сложио, и вероватно додао: „А ако та миленијумска духовна делатност не постоји, мораш је измислити уз језик“.

Оно предавање у којем о креирању језика говори као о свом пороку, одржао је пред есперантистима којима је рекао да ће њихова „изградња језика родити митологију“. Али две и по деценије касније могао је само да констатује да је есперанто мртав, као и сви остали вештачки универзални језици, да су по његовом мишљењу чак мртвији од античких језика који се више не користе, и то зато што њихови аутори „никада нису измислили никакве есперантске легенде“.

толкин
Хобитон / Фото: Yes to Adventure

Такође је говорио многе живе и мртве природне језике. Које тачно и колико њих, тешко је рећи. Поред матерњег, којем је дао допринос радом на „Оксфордском речнику енглеског језика“ (био је задужен за многобројне речи које почињу на слово „W“), говорио је већ поменути англосаксонски, старонордијски са староисландским, готски, ирски, средњовековни и модерни велшки, фински (чију је митологију просто обожавао), немачки, грчки, латински.

Знамо да је покушавао да научи и српски, вероватно са циљем проучавања наше епике, или можда због генералног интересовања за нашу баштину и нас као народ. Шта год био разлог покушаја, није успео. О томе је 2. децембра 1953. године писао свом пријатељу оцу Роберту Мареју, унуку сер Џејмса Мареја, оснивача „Оксфордског речника енглеског језика“.

Роберт Мареј је био блиски пријатељ породице, и Толкин му је слао део по део рукописа „Господара прстенова“ тражећи коментар и критику; само Толкиново писмо о коме говоримо заправо је одговор на Марејево, у којем је овај написао да су прве две књиге романа (колико је до тада примио и прочитао) на њега оставиле снажан утисак „позитивне компатибилности са редом Милости“ а да је слика Галадријеле упоредива са Девицом Маријом. Сумњао је да ће критика то успети да примети, јер нигде није „нацртано“.

У свом одговору на те Марејеве речи, славни писац је прво истакао да тачно зна шта овај мисли под „редом Милости“, а онда додатно назначио да се на Богородици темељи целокупна његова перцепција лепоте у величанству и једноставности. Ово писмо у којем спомиње српски језик заправо је од великог значаја за „толкинологију“ јер се у њему налази врло битна ставка коју смо делом већ цитирали: наиме, оно везано за римокатолицизам.

толкин
Галадриелу је у филму „Господар прстенова“ тумачила Кејт Бланчет / Фото: Промо

Толкин пријатељу пише: „’Господар прстенова’ је наравно у основи религиозно и римокатоличко дело; несвесно испочетка, али свесно у ревизијама. Због тога нисам убацио, или сам избацио, практично све референце на било шта што личи на ’религију’, култове и обреде, у имагинарном свету. Јер су религијски елементи апсорбовани у причу и симболизам“. Једну ствар вероватно овде треба нагласити: када Толкин каже „римокатоличко“ заправо мисли „хришћанско“, мада врло вероватно искључује протестантизам који има драматично различиту теологију и од римокатолицизма и од православља.

Али већ у наставку, као да је посрамљен што себи толико даје на значају, Толкин појашњава откуда долази тај уплив религиозности у његов роман: „Ипак, то је врло неспретно срочено, и звучи више самобитно него што осећам. У ствари, свесно сам планирао врло мало; и требало би да будем пре свега захвалан што сам одгајен (од своје осме) у Вери која ме је однеговала и научила оном мало што знам; и да дугујем својој мајци, која се држала своје конверзије и умрла млада, пре свега због тешкоћа сиромаштва које је из тога произашло.“

Даље Толкин каже да је одрастао уз класике и да је сензацију прве књижевне сласти окусио читајући Хомера. „Такође бивајући филологом, добијајући велики део естетског задовољства, за које сам способан, од облика речи (и посебно од свежих асоцијација између реч-облика са реч-смислом), одувек сам највише уживао у стварима на страним језицима, или неким толико далеким да тако делују (попут англосаксонског).“

толкин
Гроб Џона Р. Р. Толкина и његове супруге Идит / Фото: Wikipedia

Коначно, пре него што ће објаснити да му уз ово писмо шаље Књигу III „Господара прстенова“, пре него што ће најавити да је при крају Књиге IV коју ће послати „у понедељак“, и пре него што ће изразити своје незадовољство насловом „Две куле“ за други део романа (који ће на крају срећом остати), написао је нешто невезано и за себе и роман, а везано за самог оца Мареја.

„Жао ми је што чујем да си сада без виолончела, пошто си почео да (кажу ми) савладаваш тај љупки и тешки инструмент. Свако ко је кадар свирати гудачки инструмент мени личи на чаробњака достојног дубоког поштовања. Волим музику, али немам никакав таленат за њу; и напори уложени да би ме се научило да свирам виолину у младости, оставили су ме само с осећањем страхопоштовања у присуству виолиниста.

Словенски језици су за мене готово у истој категорији. Окушао сам се у многим језицима у своје време, али никако нисам ’лингвиста’ у уобичајеном смислу; и време које сам некада потрошио покушавајући да савладам српски и руски нису ми оставили никакве практичне резултате, само снажни утисак о структури и естетици речи…“ У оригиналу: „…and the time I once spent on trying to learn Serbian and Russian have left me with no practical results, only a strong impression of the structure and word-aesthetic.“

О. Ш, Телеграф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.