Најужаснији начини на које су умирали руски писци

0

Руски писци Лав Толстој и Антон Чехов полако су умирали у кревету. Други су, попут Александра Пушкина и Михаила Љермонтова, убијени у двобојима. А неки су писци имали страшну смрт. Ево кратке листе.

руски писци
Сергеј Јесењин / Фото: Профимедиа

Сергеј Јесењин (обесио се)

„Кад сам га покушао уверити да не пије толико и да се више брине о себи, постао је врло нервозан: „Како то не схваташ, не могу да не пијем… Да нисам пио како бих преживео све ово…“, то је био последњи разговор Владимира Черњавског и Сергеја Јесењина.

Један од највећих књижевника руског Сребрног доба (почетком 20. века) је до 1925. године био сам, очајан и одао се алкохолу.

„Све мисли болесног човека пролећу као да су обојене у црно“, тако је други Јесењинов пријатељ Матвеј Ројзман описао Јесењинов став. Он је такође подсетио да се песник добровољно пријавио у психијатријску клинику у 1924, али је одмах побегао, а Ројзман га је пронашао у бару.

„Умрети није ништа ново на овом свету, ал’ ни живети није баш најновије.“ Ипак, постоји још једна верзија с којом се слажу многи стручњаци, а то је она да су совјетске тајне службе убиле Сергеја Јесењина.

Владимир Мајаковски (починио самоубиство)

руски писци
Владимир Мајаковски

Владимир Мајаковски (1893-1930) сматра се изванредним совјетским песником. Осим поезије се бавио и драматургијом, писањем сценарија, а опробао се и као редитељ и филмски глумац. Неочекивана смрт Мајаковског 14. априла 1930. и данас изазива многа питања. Владимир Владимирович је умро у 36. години.

Његово самоубиство је оставило много питања и нејасноћа. Неки сматрају да се није радило о самоубиству, него о убиству.

Занимљиво је да је осудио Јесењиново самоубиство, али је у опроштајном писму написао: „Ово није начин (другима га не препоручујем), али ја немам излаза.”

Осип Мандељштам (умро од глади у логору)

Осип Мандељштам (1891-1938), славни песник из Сребрног доба, заправо је свој живот завршио 1933. године, тако што је написао и наглас прочитао познати епиграм против Стаљина, кратку песму у којој је описао страшну стварност под Стаљиновом владавином. Скептичан према совјетској влади, Мандељштам је наставио да чита памфлет, иако је његов пријатељ Борис Пастернак рекао да је то самоубиство.

руски писци
Фото Профимедиа

Није дуго чекао казну и власти су га ухапсиле. Пет година су он и његова супруга морали да живе у удаљеним подручјима у егзилу и сиромаштву. Песник је чак покушао да почини самоубиство скакањем кроз прозор, али у томе није успео. Године 1938. је поновно ухапшен и послат на Далеки исток како би пету годину затвора провео у радном логору.

Умро је у Владивостоку 27. децембра, потпуно исцрпљен и гладан. Његово тело је сахрањено у заједничкој гробници с многим другима.

Всеволод Гаршин (скочио са степеница на петом спрату)

руски писци
Фото: Профимедиа

Познат по неколико кратких прича (посебно по причи за децу „Жаба путница“), Всеволод Гаршин (1855-1888) је без сумње био талентован, али слабо читан писац. Његова изненадна језива смрт у 33. години прекинула је све изгледе за будућност.

Гаршинов је живот био трагичан од детињства – имао је менталну болест с продуженим периодима депресије. Иако је више или мање функционисао, Гаршин је увек био свестан тога да је болестан, покушавајући да води нормалан живот, али тада би се болест одједном „пробудила“.

У његовим последњим годинама болест се вратила јача него икад, и 1880. је морао да проведе неколико месеци у психијатријској болници. Лекари су могли да му пруже само привремено олакшање. Године 1888. Гаршин је рекао пријатељу, познатом руском сликару Рјепину: „Ја сам тако уплашен да ћу опет изгубити разум… Кад бих бар имао пријатеља који би ми окончао муке кад до тога дође!”

На крају је то учинио сам, јер више није могао да трпи страх и лудило. Скочио је с петог спрата зграде. Његова смрт је због релативно мале висине била спора и мучио се још пет дана.

Данил Хармс (умро од глади у психијатријској болници)

За разлику од Гаршина, Данил Хармс (1905-1942), писац познат по својим песмама и причама апсурда, као и духовитим експериментима с језиком, није имао менталних проблема. Ипак, он је лажирао шизофренију како би избегао одлазак у војску и борбу против Немачке. Идеја борбе и пуцања у људе га је плашила, поготово јер је био немачког порекла и пацифиста.

 

View this post on Instagram

 

Danil Harms (Danil Ivanovič Juvačov) se rodio u Sankt Peterburgu 1905. godine. Sebe je nazvao pseudonimom Harms još kao dečak, ali je imao još mnogo imena tokom života. Imao je nebrojano mnogo talenata. Osim talenta za pisanje, bavio se crtanjem, plesanjem, izvodio mađioničarske trikove, svirao je rog i harmonijum, stepovao, smišljao zagonetke, majstorski smišljao viceve i pisao filozofske rasprave. Bio je ekcentrik, neretko izlazio u grad u čarapama, skidao garderobu u javnosti, u restoranu je jednom tražio da mu za ručak donesu nešto plavo. Postao je najpoznatiji po kratkim pričama, ali je pored toga pisao i poeziju, drame, ali i književnost za decu. Njegovo ime se danas vezuje za poznu rusku avangardu, a neretko se spominje i kao preteča teatra apsurda i satiričar rane sovjetske ere. Njegovi „Slučajevi“ se u teoriji nazivaju i antipričama. One nemaju početak, sredinu i kraj, često bez konvencionalnog značenja. Sama forma je drugačija, bez jasne strukture, često uz antiklimaks na kraju i beskonačna ponavljanja bez evidentnog smisla i trunke poštovanja prema očekivanim književnim normativima. Kao autor nije stekao slavu tokom života, i najveći deo njegovog pisanog opusa je izdat u tajnosti kao samizdat. Zbog antisovjetskog delovanja proveo je godinu dana u zatvoru u Kursku. Tokom opsade Lenjingrada 1941. godine uhapšen je po drugi put zbog iskazivanja defetizma. Tog dana, komšija ga je pozvao da načas izađe u dvorište, gde su ga u kućnim papučama pokupili ljudi u crnim kaputima i odveli u nepoznatom pravcu, na isti način kao i brojne njegove antijunake. Kažu da je predvideo sopstveni kraj. Umro je 2. februara 1942. godine u lenjingradskom zatvoru u odeljenju za psihijatriju, od gladi, u svojoj 36. godini. Prvo izdanje njegovih priča i pesama koje nisu bile namenjene deci u inostranstvu objavljeno je 1970. godine na nemačkom jeziku, dok je prvo izdanje na srpskom objavljeno 1982. godine. U Sovjetskom Savezu tek 1988. godine, četrdeset šest godina nakon smrti autora. ____________________ #slucajevi #kulturnielement #madlenianum #madlenianumopera #madlenianumtheatre #madlenianumoperaandtheatre #art #artist #artistsoninstagram #belgrade #danilharms

A post shared by Slučajevi (@slucajevi.ke) on

Године 1939, када је Други светски рат већ почео, одглумио је менталну болест и добио званични статус који му је омогућио да не оде у војску. Ипак, по питању будућности није био нимало оптимистичан. „Отпузаћемо са исеченим ногама, држећи се за зидове у пламену“, цитирао је Хармса његов познаник Павел Заљцман у својим мемоарима.

Ствари се нису добро завршиле по Хармса – послат је у затворску психијатријску болницу у тадашњем Лењинграду, где је 2. фебруара 1942. умро од глади током 900-дневне немачке опсаде када није било довољно хране за оброке пацијената. Имао је 36 година.

хр.рбтх.ком

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.