МАЈКА БОРЦА СА КОШАРА: Сањам како молим сина да не иде на Косово

0

Исповест Живадинке Милетић из Бачине код Варварина, која је 1999. на Кошарама изгубила јединца Дејана: Рекао нам је да се вероватно неће вратити кући, јер је добио понуду да остане и ради при војсци.

дејан милетић
Живадинка са сликом сина Дејана / Фото: Приватна архива

Никада нисмо сазнали како је тачно погинуо наш Дејан. Кад год смо питали његове другове из војске, они су мењали тему. Само су нам кратко говорили да се налазио у првим борбеним редовима. Иако је имао шлем, погођен је хицем у главу пред сам крај рата, 28. маја, у селу Лубарда код Дечана.

Овако своју исповест, за Новости, започиње Живадинка Милетић (60) из Бачине крај Варварина, чији је син јединац страдао у рејону карауле Кошаре, где су пре две деценије вођене најжешће борбе. Међу 108 војника, који су на Проклетијама дали своје животе бранићи отаџбину од удара албанских терориста и НАТО снага, био је и Дејан Милетић (22).

Позив за војску, сећа се Живадинка, добио је док се рат, барем у њиховом крају, још није ни наслућивао. Војску је служио на Топчидеру, редовно је долазио на одсуство, или је породица одлазила њему. А онда је уследио позив, који његовој мајци и данас одзвања као најмучније сећање.

– Јавио се и рекао да га не зовем неколико дана, јер неће бити у касарни, а онда је тражио да разговара са оцем. Супруг је са фиксним телефоном отишао у другу собу и рекао ми: „Хајде, ради тамо, не мораш све да чујеш.“ Кратко су разговарали. Чула сам како му каже: „Сине мој, срећно ти било, чувај се!“ Имали су тог дана по 10 минута да се јаве породицама. Више га нисмо чули. Запиткивала сам супруга сваког дана зашто се не јавља, где је, а он ми је говорио да је у околини Београда. Молила сам га да идемо да га нађемо, неки ђаво ми није давао мира – присећа се Живадинка док рукама милује урамљену слику јединца.

дејан миладиновић
Последња слика Дејана са мајком / Фото: Приватна архива

Не опрашта, каже, то што јој нису рекли где иде. Свих десет дана, колико је био на Кошарама, мислила је да је у Београду и да је на сигурном. А када је тог 28. маја војска покуцала на њихова врата, следила јој се крв у жилама.

– Знао је да се ја много секирам, била сам болесна, имала сам неки тумор у то време. Није желео да бринем. У петак је погинуо, у недељу су нам га донели. И дан-данас сањам његов последњи позив и како га молим да не иде на Косово. Мој супруг Драган није могао да се избори са тугом због губитка сина, преминуо је неколико година касније – једва изговара Живадинка.

Присећа се и да је Дејан у последњу посету дому дошао са великим плановима. Тог викенда донео је одлуку да промени живот.

– Рекао ми је: „Мама, ја се више не враћам у село. Понудили су ми да останем да радим при војсци. Ако прихватим, то ће бити добро и за мене и за вас.“ Своја два сестрића, која је обожавао, тог викенда водао је свуда по граду, као да је осећао да их више неће видети. Како године пролазе, син ми све више недостаје, а сада ми је најпотребнији – неутешна је Живадинка.

Улица по ратном хероју

Готово да нема мештанина који није чуо за хероја са Кошара из њиховог краја. Једно културно-уметничко друштво из Бачине добило је назив по Дејану Милетићу, баш као и улица у којој је живео. Сваке године на дан његове погибије, јединица са Топчидера долази у Бачину да ода пошту страдалом борцу.

Ј. Ћосин, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.