На Апелационом суду нема правде за Борка Јосифовског: Крив јер је указао на криминал у Хитној помоћи

0

Апелациони суд у Београду преиначио је првостепену пресуду и одбио тужбу некадашњег директора београдске Хитне помоћи Борка Јосифовског којом је тражено да се утврди да је трпео одмазду због узбуњивања. Апелација тврди да не постоји изричити рок у ком државни органи треба да реагују на кривичне пријаве узбуњивача.

апелациони суд

Јосифовски је 2005. упозорио Министарство здравља да неки лекари Хитне помоћи узимају новац од приватних погребних предузећа да им дојаве где је неко преминуо. Пошто по његовој пријави ништа није урађено, Јосифовски је одржао конференцију за новинаре на којој је о томе обавестио јавност.

После тога га је министар Томица Милосављевић експресно сменио, касније је добио отказ и пуних 13 година није могао да нађе посао ни у једној државној здравственој установи. Због озбиљних претњи, једно време је морао и да напусти земљу. Да је Јосифовски говорио истину и да неки лекари нису пружали помоћ умирућим пацијентима како би добили мито од погребника доказао је ванредни стручни надзор који су спровели искусни лекари хитне помоћи.

Држава од узбуњивача тражи 67.500 динара, Пиштаљка ће платити судске трошкове: Одлука апелације је правоснажна, а њом је одлучено и да узбуњивач Јосифовски мора да плати судске трошкове од 67.500 динара, односно трошкове Државног правобранилаштва, које је у овом поступку заступало интересе Министарства здравља, Министарства унутрашњих послова, Првог основног јавног тужилаштва и Вишег јавног тужилаштва у Београду. Рад правобранилаца већ плаћају грађани, али су они тражили судске трошкове.

Апелациони суд наводи да Борко Јосифовски не може да добије судску заштиту, али њу Јосифовски и правни тим Пиштаљке нису ни тражили, него само утврђење да је према узбуњивачу предузета штетна радња. Суд каже да је Јосифовски „учинио вероватним“ да је према њему предузета штетна радња, чиме је потврђен тужбени захтев. Суд је, међутим, одлучио да одбије управо тај тужбени захтев, због чега ће Борко Јосифовски и Пиштаљка поднети захтев за ревизију Врховном касационом суду.

Танјугова вест о пресуди Апелационог суда у Београду

Апелациони суд у Београду преиначио је првостепену пресуду и правоснажно одбио као неосновану тужбу некадашњег директора београдске Хитне помоћи Борка Јосифовског против пет државних органа.

Суд је тако одлучио јер, поред осталог, у овом случају није могућа ретроактивна примена Закона о заштити узбуњивача, који се примењује од 2015. године. Такође, преиначено је и решење о трошковима парничног поступка, па је Јосифовски обавезан да Републици Србији за трошкове првостепеног и другостепеног поступка исплати 67.500 динара, наводи се у пресуди која је данас објављена на сајту Апелационог суда.

Преиначеном пресудом Вишег суда у Београду било је утврђено да је пет државних органа, почев од 2006. године, нанело штету Јосифовском, непоступањем по његовим пријавама, а после његовог указивања 2005. године на спорне везе лекарских екипа београдске Хитне помоћи и приватних погребних предузећа. Међутим, Апелациони суд је после разматрања жалби одлучио да отвори расправу и да сам изведе доказе за које је сматрао да су кључни за доношење правоснажне пресуде.

Јосифовски је пре 13 година указао на криминалне радње лекара Хитне помоћи и приватних погребних предузећа, а после тога је био смењен, а две године касније, 2008. године и отпуштен. Иако је информације до којих је дошао доставио надлежним, туженим органима, они нису поступали поводом тих информација, односно поступали су неблаговремено и на тај начин су, како је тврдио у тужби, повредили Закон о општем управном поступку и Законик о кривичном поступку.

Због тога је Јосифовски тужбеним захтевом тражио да се утврди да је према њему предузета штетна радња којом је стављен у неповољнији положај због извршеног узбуњивања. У пресуди Вишег суда из октобра 2018. године било је утврђено да су Министарство здравља, Министарство унутрашњих послова, Агенција за борбу против корупције, Прво основно јавно тужилаштво у Београду и Више јавно тужилаштво у Београду предузели штетне радње према Јосифовском и ставили га у неповољнији положај због извршеног узбуњивања.

Својом тужбом, Јосифовски није захтевао одштету нити неку другу сатисфакцију.

Према ставу Апелационог суда, Јосифовски је учинио вероватним да је према њему предузета штетна радња, јер је као директор хитне помоћи туженим државним органима доставио податке о раду запослених које је сматрао незаконитим и основано очекивао да ће се по његовим пријавама и дописима поступати, али они нису предузели одговарајуће радње да испитају наводе које је учинио вероватним. Међутим, Апелациони суд напомиње да се Јосифовском не може пружити заштита по Закону о заштити узбуњивача који је ступио на снагу 4. децембра 2014. године, а примењује се од 5. јуна 2015. године, због немогућности ретроактивне примене тог закона.

Такође, како додаје суд, и због тога што није „идентификовао” које би то радње представљале штетне радње због којих би му припадала тражена заштита због извршеног узбуњивања. „Јосифовски није навео ни у чему се те радње конкретно састоје, а што је услов за њихово санкционисање правом на тужбу ради заштите због извршеног узбуњивања”, навео је Апелациони суд и истакао да није свако чињење или нечињење у вези са извршеним узбуњивањем штетна радња.

„Карактер штетне радње даје им угрожавање или повреда неког права узбуњивача, односно стављање узбуњивача у неповољнији положај”, каже суд, и указује да због тога није довољно уопштено навођење да се извршене радње састоје у непоступању у складу са законским прописима. „Чињеница да исход тих поступака које је иницирао тужилац (Јисифовски) није онакав какав је очекивао, не чини те радње штетним према тужиоцу, а које се у суштини огледају у поступању тужених државних органа по пријавама и представкама тужиоца (Јосифовског) у нешто дужем року од оног који је примерен”, наводи се у образложењу правоснажне пресуде.

Суд такође подсећа да ни раније нити сада важећи Законик о кривичном поступку и Закон о општем управном поступку изричито не прописују рокове за поступање по пријавама, подсећа Апелациони суд. Ово би, како је додао суд, указивало на евентулано постојање незаконитог односно неправилног рада службеног лица, односно органа, у смислу њихове одговорности за евентуалну штету по општим правилима одговорности за штету, али не и на постојање штетних радњи у смислу заштите од узбуњивања.

Овај случај почео је тако што је Јосифовски, иначе специјалиста медицине, 26. маја 2005. године упутио допис Министарству здравља, Одељењу за здравствену инспекцију здравствени надзор и заштиту права пацијената којим је указао на неправилности у раду Завода за хитну медицинску помоћ и „трговину“ запослених са приватним погребним предузећима. Тврдио је да је из пријава пацијената, уочио да поједини диспечери позиве првог степена хитности – а то су умирући пацијенти, усмеравају на одређене лекаре, без обзира колико су удаљени од места где треба интервенисати.

У тим ситуацијама, како је навео Јосифовски, лекари су стизали на интервенцију по дужем протеку времена од оног који је уобичајен за остале лекарске екипе Хитне помоћи и констатовали смртни случај много чешће него друге лекарске екипе и нису вршили реанимацију. После одласка екипе хитне помоћи са адресе породице која је звала Хитну помоћ ради интервенције тешко болесног укућанина, који је у међувремену преминуо, долазили су представници увек истих приватних погребника нудећи своје услуге породици преминулог. Адресе породица покојника су сазнавали од лекара Хитне помоћи који су од погребника заузврат примали новчану накнаду, тврдио је Јосифовски.

О својим сазнањима обавестио је министра здравља Томицу Милосављевића 19. јуна 2005. године и Инспекцију Министарства здравља дана 26. септембра 2005. године, док је 18. септембра 2006. године о свему јавно говорио и на конференцији за новинаре.

Међутим, он је решењем Министарства здравља од 20. септембра 2006. године разрешен дужности директора Градског завода за хитну мединску помоћ Београд, са образложењем да је иступањима у средствима јавног информисања нарушио углед те службе, изношењем непроверених информација о несавесном раду својих колега изазвао узнемирење јавног мнења.

Министарство здравља је непосредно после смене Јосифовског послало инспекцију која је у свом налазу изнела начин функционисања хитне помоћи, после чега је Министарство здравља два лекара због грешака у раду казнило одузимањем 10 одсто од плате.

Апелациони суд у Београду

Како Апелациони суд образлаже одлуку да Јосифовски није стављен у неповољнији положај

Сиже одлуке Апелационог суда у Београду

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж уз 1/19 од 25. марта 2019. године преиначена је првостепена пресуда, те је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца. Такође преиначено је и решење о трошковима парничног поступка, те је обавезан тужилац да туженој Републици Србији на име трошкова првостепеног и другостепеног поступка исплати износ од 67.500,оо динара.

У току првостепеног и другостепеног поступка је утврђено да је тужилац, Борко Јосифовски, доктор специјалиста медицине, почев од јула месеца 2004. године био на месту директора Градског завода за хитну медицинску помоћ и као директор, анализом доступне документације и по пријавама које је добио од пацијената, уочио да поједини диспечари позиве првог степена хитности, а то су умирући пацијенти усмеравају на одређене лекаре и то др Зорана Милошевића и Миломира Туфегџића, без обзира на то колико су удаљени од места где треба интервенисати, те да су у тим ситуацијама лекари стизали на интервенцију после протека времена које је уобичајено за остале лекарске екипе хитне помоћи, констатовали смртни случај много чешће него друге лекарске екипе и нису вршили реанимације, као и да су након одласка екипе хитне помоћи са адресе породице која је звала хитну помоћ ради интервенције тешко болесног укућанина, који је у међувремену преминуо, убрзо долазили представници увек истих приватних погребника нудећи своје услуге породицама преминулих, а адресе породица покојника добијали су од лекара хитне помоћи који су од погребника за узврат примали новчану накнаду. Тужилац је о својим сазнањима обавестио Министарство здравља.

Решењем Министарства здравља од 17. октобра 2006. године наложено је Градском заводу за хитну медицинску помоћ Београд да спроведе мере, између осталог и то да се у збирном статистичком извештају који се односи на напрасну смрт уведу колоне који објашњавају разлоге непочињања и одустанка од реанимације пацијената. Решењем Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд од 13. октобра 2006. године др Зорану Милошевићу умањена је октобарска зарада у висини од 10% због непотпуне и неадекватно попуњене медицинске документације.

Наведене информације тужилац је саопштио на конференцији одржаној за јавност 18. септембра 2006. године, после које је решењем Министарства здравља од 20. септембра 2006. године разрешен дужности директора Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд. Министарство здравља је послало инспекцију непосредно после смене тужиоца, која је у свом налазу изнела начин функционисања хитне помоћи, услед чега је Министарство здравља донело одлуку о хитним мерама које треба применити, а др Милошевић и Туфегџић су због грешака у раду кажњени одузимањем 10% од плате, док је тужилац, после разрешења дужности директора заједно са члановима његове породице био изложен анонимним претњама смрћу, због чега је узео неплаћено одсуство од годину дана и прикључио се хуманитарној организацији која је радила на ратном подручју у Судану.

По повратку у земљу, тужилац је у хитној помоћи распоређен да даје медицинске савете путем телефона пацијентима. Решењем Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд од 11. новембра 2008. године тужиоцу је отказан уговор о раду, због чега је водио радни спор који је правноснажно окончан одбијањем тужбеног захтева. Пресудом Врховног суда Србије од 16. октобра 2008. године по тужби тужиоца поништено је решење Министарства здравља РС којим је Борко Јосифовски разрешен дужности Градског завода за хитну медицинску помоћ. Дописом министра здравља од 13. јануара 2010. године тужилац је обавештен да Министарство здравља не може да поступи по пресуди ВСС због Закона о здравственој заштити који је ступио на снагу 10. децембра 2005. године којим је прописано да директора Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд именује Скупштина града Београда, а не Министарство здравља.

Пресудом Апелационог суда у Београду потврђена је првостепена пресуда у делу у којем је обавезано Министарство здравља РС да тужиоцу на име накнаде штете по основу изгубљене зараде исплати износ од 2.230.406,90 динара и по наводима тужиоца Министарство здравља РС је овај износ исплатило тужиоцу. Пресудом Апелационог суда одбијена је оптужба према овде тужиоцу за кривично дело клевете због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.

Даље је у току поступка утврђено да је тужилац 3. септембра 2010. године поднео кривичну пријаву Вишем јавном тужилаштву у Београду против др Зорана Милошевића и др Миломира Туфегџића због извршења кривичног дела тешко дело против здравља људи и против др Томице Милосављевића и др Б. Л. због извршеног кривичног дела непријављивање кривичног дела учионица, с тим да је Више јавно тужилаштво у Београду 27. септембра 2010. године донело одлуку да нема места покретању кривичног поступка из разлога што из приложеног извештаја о ванредном спољном надзору над стручним радом Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд произлази да је, по оцени комисије, у већини случајева одлука лекара да не раде реанимације била исправна.

Дана 5. маја 2011. године тужилац је Агенцији за борбу против корупције поднео пријаву против напред наведених доктора због извршења крвичног дела тешко дело против здравља људи и кривичног дела спречавања и ометања доказивања, а потом и допунску пријаву 14. новембра 2011. године поводом незаконитог коришћења новца у Градском заводу за хитну медицинску помоћ, те је Агенција поступајући по првој пријави овде тужиоца 15. новембра 2011. године поднела Вишем јавном тужилаштву у Београду кривичну пријаву против именованих доктора због основане сумње да су извршили напред наведена кривична дела, те је 17. априла 2012. године Више јавно тужилаштво у Београду донело одлуку да нема места покретању кривичног поступка због наведених кривичних дела.

По другој пријави Агенција је исту доставила Првом основном јавном тужилаштву у Београду 4. фебруара 2014. године те је Прво основно јавно тужилаштво 27. фебруара 2014. године доставило МУП-у захтев за прикупљање постребних обавештење после чега је 30. маја 2014. године добило извештај у вези са којим је 5. јуна 2014. године стављен нови захтев за прикупљање потребних обавештења. Дана 5. новембра 2014. године, а затим 4. марта 2015. године упућене су ургенције за поступање по истом, те је по пријему извештаја полиције донета одлука о здружењу предметних списа у друге који су вођени по идентичним наводима и 26. марта 2014. године је донето решење којим је одбачена кривична пријава против окр. С.Ј. Вишем јавном тужилаштву у Београду је 5. јуна 2015. године МУП РС поднео кривичну пријаву против овде тужиоца Б. Л. и Н.И. због основане сумње да су извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја с тим да је 13. јануара 2017. године донета наредбе којом је обустављена истрага која се водила против ових лица са образложењем да нема довољно доказа за оптужење због чега је тужилац одустао од гоњења.

У конкретном случају, тужилац тврди да је због информација до којих је дошао у оквиру свог радног места, а потом те информације саопштио туженима, а које информације представљају информације од великог јавног интереса, тужени нису поступали поводом тих информација, односно поступали су неблаговремено и на тај начин су повредили Закон о општем управном поступку и Законик о кривичном поступку, па је тужилац постављеним тужбеним захтевом тражио да се утврди да је према њему предузета штетна радња којом је стављен у неповољнији положај због извршеног узбуњивања.

Доказима изведеним у току овог поступка, тужилац је, по налажењу Апелационог суда, учинио вероватним да је према њему предузета штетна радња, јер је, поступајући као директор Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд, туженима доставио податке о раду запослених које је сматрао незаконитим и основано очекивао да ће се по његовим пријавама и дописима поступати, међутим, тужени нису предузели одговарајуће радње да испитају наводе тужиоца које је он учинио вероватним. Међутим, тужиоцу се у конкретном случају не може пружити тражена заштита по Закону о заштити узбуњивача који је ступио на снагу 4. децембра 2014. године, а примењује се од 5. јуна 2015. године, због немогућности ретроактивне примене овог закона.

Такође, и због тога што тужилац током трајања овог поступка није идентификовао радње чињења или нечињења у односу на себе, а која би представљала штетне радње због којих би му припадала тражена заштита због извршеног узбуњивања, нити је тужилац навео у чему се те радње, за које тврде да је њима стављен у неповољнији положај, конкретно састоје, а што је услов за њихово санкционисање правом на тужбу ради заштите због извршеног узбуњивања. Није свако чињење или нечињење у вези са извршеним узбуњивањем штетна радња, већ им карактер штетне радње даје угрожавање или повреда неког права узбуњивача, односно стављање узбуњивача у неповољнији положај.

др борко јосифовски
Фото: Игор Павићевић, Недељник

Није довољно уопштено навођење да се извршене радње састоје у непоступању у складу са законским прописима радње за које тужилац тврди да су га ставиле у неповољнији положај односе се на поступке који су се водили пред државним органима у којима тужилац није био странка у поступку. Чињеница да исход тих поступака иницираним узбуњивањем од стране тужиоца није онакав какав је тужилац очекивао, не чини те радње штетним радњама према тужиоцу, а које се у суштини огледају у поступању тужених државних органа по пријавама и представкама овде тужиоца у нешто дужем року од оног који је примерен, при чему ни раније важећи, као ни сада важећи Законик о кривичном поступку и Закон о општем управном поступку изричито не прописују рокове за поступање по истим. Ово би указивало на евентуално постојање незаконитог односно неправилног рада службеног лица односно органа у смислу њихове одговорности за евентуалну штету по општим правилима одговорности за штету али не и на постојање штетних радњи у смислу заштите од узбуњивања. Из напред наведених разлога нема услова за тражену судску заштиту тужиоца у конкретном случају због чега је тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован.

Пиштаљка

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.