Пришла је усташи на вратима логора и рекла му само једну реченицу: Једино неустрашива мајка могла је тако нешто да уради да би спасила своју децу

0

Ова и слична сведочанства сабрана су у књизи „Деца у логорима НДХ“, Данице Каће Чоловић.

деца у логорима ндх
Фото: Архивска фотографија

Слана је камена пустиња на Пагу. Земље ни за шаку. Камен до камена, оштар да пробија ђон ципеле. Лети тамо сунце ужасно пржи, а нигде ни стабла ни грма. Тек понека травка. Нико тамо није никада становао, нити би пожелео. На том подручју зна да дува бура с Велебита и брже од 100 километара на сат. Сви ти разлози – удаљеност од људских насеља, камена пустиња, бура, со, недостатак воде и силна жега – најдиректније су утицали да усташе управо ту створе концентрациони логор и масовно стратиште. Због својих природних карактеристика Слана је била идеално губилиште.

Хиљаде затвореника тамошњег усташког логора – првог на подручју тзв. Независне државе Хрватске – нису имале избора… У једном таквом логору биле су и Милена Дражић и Јелена Бухач Радојчић. Оне су вечерас у Дому војске сведочиле о ономе кроз шта су прошле на промоцији књиге „Деца у логорима НДХ“, Данице Каће Чоловић.

деца у логорима ндх
Насловна страна књиге / Фото: Телеграф

Проглашење тзв. Независне државе Хрватске – 10. априла 1941. године, означило је почетак власти која се већ од првих дана исказала дотад незапамћеним терором над недужним људима.

Ауторка је у књизи, осим деци која су страдала, највише простора дала и жени која их је спасавала, Аустријанки Диани Будисављевић. Кажу да је успела да сачува животе око 12.000 малишана.

деца у логорима ндх
Диана Будисављевић / Фото: Wikimedia / Новости

Особеност Хрватске

– Хрватска је особена по томе што је то једина земља која је имала логоре за децу – рекао је Момчило Суботић, научни саветник у Институту за научне студије Београд. Према неким подацима, подсетио је Суботић, у НДХ је убијено 19.432 деце, од тог броја нешто више од 11.000 је било српске деце, а више од 7.000 ромске и јеврејске деце. Други подаци казују да је у усташким казаматима најсуровије погубљено 110.000 деце испод 14 година.

Речима „Ово је моја прича“, своју исповест је почела Милена Дражић и уследила је приповест о њеној мајци, како каже, виспреној Личанки, која је једног од усташа ословила са „брате“. Милена је у логор Јасеновац доспела са мајком, баком и две сестре. Имала је само три године, па су њена сећања више сећања њене мајке.

деца у логорима ндх
Јелена Радојчић Бухач (лево) и Милена Дражић / Фото: Телеграф

– Било је неко огромно двориште и на средини као нека бина. Ту су усташе оштриле ножеве за свој крвави пир. Мајка је, кад је видела шта се спрема, пришла једном усташи који је стајао на вратима и ословила га са брате: „Брате, мој мили, пусти ти мене из логора, ја имам још једно дете, сина од девет месеци, отац му је већ мртав, а ускоро неће имати ни мајку, па да одем по њега и доведем га да заједно овде скончамо. “ Пустићу вас, али се немојте враћати“, рекао је усташа. И још је упозорио мајку да треба да наиђу два камиона са још усташа и да је најбоље да крене кроз оближње гробље, јер ту најбоље може да се сакрије. Нису нас видели… И тако смо побегли. Пешачили смо све до Војводине – прича Милена Дражић.

89 чланова породице побијено у рату

За разлику од ње, Јелена Радојчић Бухач имала је седам година када је доспела у логор Стара Градишка. Морали су, прича она, да пешаче 24 километра. Њој је, каже, страдало 89 чланова ближе и даље породице у рату. Отац Божа убијен маљем, четворогодишњи брат Душан заклан, као и баба и деда, јер нису хтели да се раздвајају.

деца у логорима ндх
Аутор књиге Даница Каћа Чолић / Фото: Телеграф

– Воду смо пили из бунара у који су се сливале фекалије, храну смо добијали једном дневно. Кад пада киша, били смо у подрумима, а у њима вода до колена. Једном сам се пожалила мами да сам јако гладна. „Овде нема ништа да се једе“, одговорила ми је мама. „Како нема?“, хтела сам да знам. „Ово је логор“, одговорила ми је мама. Од тада више нисам тражила да једем, само сам по њеном џепу тражила мрвице хране.

Јелена је каналима Диане Будисављевић доспела у Загреб. Брат Живко и она су смештени у различите хрватске породице. Брата Илију после Загреба никада више није видела, не зна се шта је било с њим, а она га и даље тражи.

– Када смо се вратили у село, нисмо затекли ништа. У бунару смо пронашли лешеве.

деца у логорима ндх
Диана Будисављевић / Фото: Телеграф

После избављења из логора, много српске деце је, причао је вечерас Момчило Суботић, завршило у хрватским породицама. Добијали су нова имена, презимена. Једном дечаку је, каже, било сумњиво што их у одељењу има десеторица који се зову Анте и сви рођени 10. априла. Било му је и чудно, прича Суботић, јер се није осећао као Анте, па је дао оглас да тражи своје. Глумица Божидарка Фрајт је тек 1976. године сазнала ко је и шта је, да је Српкиња пореклом.

Према речима ауторке, Данице Каће Чолић, ова књига је само један кратак приказ истине о томе шта се дешавало у усташким логорима.

Ј. Вучић, Телеграф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.