На данашњи дан 1945. године у усташком логору страдао Павле Ђуришић, официр Краљевине Југославије и командант црногорских четника током Другог светског рата

0

Ђуришића, Драгишу Васића, Захарија Остојића и Петра Баћевића усташе су зверски умориле. Секулa Дрљевић je четнике предао злогласном усташком попу Филиповићу.

павле ђуришић
Четници Павла Ђуришића прелазе преко реке Босне

Пролећа 1945.године креће велика група црногорских и херцеговачких четника заједно с великим бројем избеглица пут Словеније, како би нашли уточиште, након што је било извесно да ће комунистички поредак завладати Југославијом.

У ноћи 4. на 5. април 1945. дошло је до изненадног усташког напада код села Долина. У нападу су коришћени и тенкови. Четници су пружали жилав отпор. Положај Ђуришићеве групе се додатно погоршао 6. априла када су им у леђа ударили партизани. Опкољени, пружали су отпор до 21. априла када је Ђуришић, услед великих губитака, био приморан да прихвати нови споразум са Секулом Дрљевићем како би спасио своје људе и стави се под његову команду. Споразум је, међутим, одмах изнeверен.

Усташе су заробиле више стотина официра и војника међу којима су били и Павле Ђуришић, Петар Баћовић, Мирко Лалатовић, Захарије Остојић… Сви су одведени у логор Стара Градишка. Велика је вероватноћа да је у Лијевчу пољу мучки убијен и академик Драгиша Васић, други човек и идеолог Равногорског покрета. Његова судбина није до краја расветљена, па се у литератури помиње и да су Васића заробили партизани, да је на тајном суђењу у Бањалуци осуђен на смрт и ликвидиран.

Гостопримство усташа и Дрљевића биће ускоро скупо наплаћено. Уместо покрета следи замандаљивање затворских капија, испред којих су постављена митраљеска гнезда. Павлу је предат списак са именима 33 официра, на чијем самом почетку је било његово. Захтев: безусловна предаја, преостали могу да се прикључе својим јединицама.

Ђуришић је био одвојен од војске, а онда су једног по једног, официре са списка, стрељали у згради команде.

– Око два часа после подне капија је отворена, ушао је прво тенк, за њиме одред усташа. Наредили су обезглављеној војсци да положи оружје, одвојили официре од бораца. Ту сам последњи пут видео Драгишу Васића, Захарија – чика Бранка Остојића, Петра Баћевића, Ивана Ружића, Машана Аџића, Бећира Томовића, Мана Вековића… Плакао сам, били смо беспомоћни, остало је у сећању Предрага Цемовића.

Цемовић ће се ускоро наћи у Павловој ћелији – биће то њихов последњи сусрет, који он овако описује:

– Остао сам сат, два, можда и више. Павле ми је непрестано причао, углавном о фамилијарним стварима. Рачунао је да нас млађе неће побити, саветујући ми да бежим према Словенији и да то пренесем осталима. Док смо разговарали вадио је ствари из џепова и трпао у моје. Ту су биле неке његове забелешке, слике, новац, сат… а онда је разговор прекинуо усташки официр.

павле ђуришић

Формиран је преки суд, чији је председник био Бошко Аграм, а чланови Душан Павловић и Вукосав Дрљевић. Пресуде су после кратког испитивања биле: натраг у затвор.

– Поред наше ћелије проведоше Павла, а одмах за њим повећу групу око сто педесет људи. После отворише и нашу ћелију и поведоше нас ка Сави. Кроз јутарњу маглу успео сам да назрем да нас воде ка некаквој лађи. Улазили смо преко неке рампе један по један… Међу “црногорским” борцима видео сам приличан број наших омладинаца, држали су пушке на готовс, а очи им пуне суза. Онда је пала команда да се вратимо у логор. Већ је био увелико 25. април, када смо изашли на друм Београд – Загреб – записао је Предраг Цемовић у Гласнику СИКД “Његош” 7. јуна 1961. године.

По његовом сећању, Ђуришић, његови команданти и борци одведени су лађом у Јасеновац и о њиховој ликвидацији има више верзија. По једној, која се сматра најтачнијом, цела група је предата, по одобрењу Секуле Дрљевића, злогласном усташком попу Филиповићу. По тој верзији, Ђуришића, Васића, Остојића и Баћевића усташе су зверски умориле. Павла су, по тој причи, живога запалили.

О погибији Павла Ђуришића понешто су забележили и други, они који нису били у његовим редовима и којима он није био надређен.

– У травњу (април) 1945. добио сам наређење од Џала да ликвидирам групу Црногораца – истиче у књизи “Концентрациони логор Јасеновац” Љубо Милош, једна од водећих личности усташког покрета. – Односно да организујем њихову ликвидацију, то јест да их доведем до мјеста ликвидације и предам Пичилију који је са својом групом вршио ликвидацију логора. Ја сам га замолио да ме тога ослободи јер сам међу Црногорцима познавао неке студенте, те је на мјесту мене тај посао извршио сатник Прпић… За ово вријеме док сам боравио у Јасеновцу, по налогу пуковника Џала ликвидирана је једна група црногорских четника – официра на челу са војводом Павлом Ђуришићем.

павле ђуришић

О начину на који је уморен Ђуришић говори један странац, Херман Нојбахер, специјални Хитлеров изасланик за Балкан. Он у свом раду “Специјални задатак за Балкан” (Београд, 2004) наводи да је Павле Ђуришић склопио уговор с усташким трупама Анте Павелића да би са својим јединицама могао да прође кроз Хрватску и Истру, где су се већ налазиле и друге четничке јединице, као и љотићевци. Усташе, за које су до последњег тренутка главни непријатељи остали православни Срби, нису испоштовале договор, поставили су му заседу и побили део његовог одреда. Сви четнички официри били су ухваћени и побијени. Павле Ђуришић био је, заједно с неколико својих другова, спаљен – наводи Нојбахер.

Човек из прошлог века

Ђуришић је био прави Црногорац из прошлог века, записао је Херман Нојбахер о Павлу Ђуришићу. – Политика га није интересовала, а до политичара није много држао. Његово занимање, његов позив био је: увек, и дан и ноћ да буде јунак Црне Горе. Он је водио крвави герилски рат против партизана. Али и код многих партизана је, такође, постојала иста жеља и то упркос њиховој комунистичкој идеологији. У тој црногорској херојској традицији, док је беснео окрутни грађански рат, уништени су многи животи.

Но, има и сумњи да је баш тако било. Станислав Краков у књизи “Генерал Милан Недић” каже: “Ако је Ђуришић стварно добио немачко одликовање од стране фирера, жељезни крст, тешко да би га усташе, верни Хитлерови послушници, на ломачи спалиле.”

Војин К. Јаничић, један од бораца Павла Ђуришића у својој књижици “Два сведока” поводом загонетке зашто су усташе ликвидирале његовог команданта, истакнуте официре и друге личности, када је већ постигнут договор о несметаном пролазу четника преко Хрватске на путу за Словенију, каже да је то “тешко и деликатно питање”. Он се и сам пита: “Да ли зато што је погазио уговор са усташама и Дрљевићем, зато што је сматран четником Драже Михаиловића, као Србин, или зато што је попалио Санџак?”

Као и у другим приликама, када нема архивске грађе која је добрим делом уништена, делом још увијек недоступна, онда су сазнања и о самом крају Ђуришићевом у фрагметнима, непотпуна, а сећања преживелих су делом и субјективна, што такође треба разумети. Тек извесно је да је Павле Ђуришић настрадао у злогласном Јасеновцу.

Свој живот, у тридесет и петој години, окончао је, по свој прилици, у тешким мукама, командант црногорских четника. У сећању оних који су били с њиме у “безнадном строју наде” био је храбар, крут, одважан, бистар и веома омиљен командант, нарочито код храбријих војника. Није га волела интелигенција, мада су га поштовали. Следио је пут Драже Михаиловића (и по начину одевања црногорски и србијански четници су били више него слични), све до растанка у Босни.

Павле потиче из братства Ђуришић из села Парци у Љешанској нахији. Рођен је у Подгорици, 27. јуна 1909. године. Син Илије, учесника у оба балканска и Првом светском рату, завршио је основну школу и четири разреда гимназије у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранама, али је при крају друге године прешао у гимназију. У јесен 1927. примљен је у 55. класу Војне академије, коју је завршио 1930. и добио чин пешадијског потпоручника. Више месеци током 1930. и 1931. службује у Сарајеву. Од 1934. служи у Беранама. Капетански испит положио је 1937. Године 1936. венчао се у манастиру Ђурђеви ступови са Горицом Бакић.

Све до априлског слома 1941. остаје на положају у Плаву, где је упућен на Велики петак 1939, када су италијанске трупе окупирале Албанију. Дража Михаиловић га је прогласио једним од својих најхрабријих и најспособнијих официра, дајући му звање четничког војводе. Постављен је за команданта лимских четника, а 1944. и за главног команданта четничке војске у Црној Гори. За заслуге у борби против комуниста, како наводи његов биограф Горан Киковић, краљ Петар Други га из емиграције унапређује у чин потпуковника и одликује Карађорђевом звездом с мачевима.

Саво Греговић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.