Прошетао сам кроз град духова у Србији, некада је био пун живота: Ово су сцене из напуштеног места где тишина мирише на оно најгоре

0

Кикинда је за 20 година изгубила 5.000 људи и то само у граду.

кикинда
Фото: Матеја Бељан

Деценијама колају приче о пустошењу села, напуштеним имањима, усамљеним старцима и безнадежним нежењама… Али, како изгледа када читав један град, велики град – са тргом, црквама, велелепним здањима, пешачким зонама остане празан, можете видети чим мало одмакнете на север Србије.

Није ми та чињеница непозната. Већ у Зрењанину и Сомбору примећује се како је град сувише „комотан“ за становништво које из године у годину само нестаје. Суботица се некако још и држи. Али, тек када сам видео Кикинду, схватио сам какав нас је егзодус снашао. Дословно егзодус.

кикинда
Дом здравља / Фото: Матеја Бељан

Бела куга нас убија полако, али бежање „трбухом за крухом“ много брже. Београд, Нови Сад, Будимпешта, Беч, Берлин… Двојна држављанства, шеме за посао „преко“, огласи на бандерама…

кикинда
Фото: Матеја Бељан

А на улицама остали су старци. Ходају лагано, ћаскају међу собом и гурају бицикле. Главни трг сабласно је празан. У недељу поподне може се избројати 10 до 15 људи.

кикинда
Гробље / Фото: Матеја Бељан

Баште кафића полупразне. Тек понеко седне, па оде. А онда настане тајац.

А деца? Могуће је видети тек понеког са својим родитељима. Или са другом. Нема оних дружина које дижу грају у читавом крају.

кикинда
Центар града / Фото: Матеја Бељан

Док се торњеви цркава, градске куће и крошње дрвећа уздижу високо изнад празних улица, у граду се може чути само тишина. Тишина, која мирише на смрт…

кикинда
„Гужва“ у пешачкој зони / Фото: Матеја Бељан

Одмакнете ли се од центра града, човека можете видети на сваких пар стотина метара. И нема пешака. Лагано се возају бициклима или аутомобилима.

кикинда
Све нас је мање / Фото: М. Бељан

Препешачити град прави је изазов, јер није уопште мали – да бисте видели све знаменитости треба рачунајте на најмање 10 километара хода кроз „успавани град“.

кикинда
Болница / Фото: М. Бељан

Хоћемо ли за коју деценију дочекати да имамо читаве градове духова, који ће са својим празним зградама и тек по којим пешаком изгледати као нека места из филмова страве? Тишина која плаши, пространство које гуши.

кикинда
Православна црква / Фото: М. Бељан

Овај нестанак града прати и једна необична појава за Србију. У Кикинди нема дивље градње.

кикинда
Стара и нова зграда / Фото: М. Бељан

На периферији уредно су нанизане приземне куће, у центру се поносно уздижу велелепна здрања, а у старом делу града спајају се старе, масивне куће. Нема надоградњи, нигде се не виде наранџасте цигле које још није прекрила фасада и столарија, а о „солитерима монструмима“ нема ни говора.

кикинда
Централни трг / Фото: М. Бељан

Сва места у чекаоници аутобуске станице су празна. Ту је само шалтерска службеница која се распричала са колегиницом и не очекујући да ће неко да покуца и затражи карту. Неколико локалних аутобуса је тек отишло, готово празно. А најпунији је онај који вози за Београд.

кикинда
Фото: М. Бељан

Можда ћемо једнога дана, када живот у великим градовима (читај: Београд и Нови Сад, једина два у која људи још беже из остатка Србије) спас пронаћи у старим, напуштеним и урбанистички сређеним градовима, као што је то Кикинда.

М. Бељан, Телеграф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.