Велика љубав „уклетог песника“ – Своју изабраницу волео је до последњег даха

0

Владислав Петковић Дис, расејани песник чупавих бркова, имао је кратак, али буран живот, као и многи други припадници његове „изгубљене“ генерације.

владислав петковић дис

У животу су га пратили неуспеси и порази, па је и тематика његових песама произашла из таквог живота. Он је стварао за себе, није марио за критике, него их је храбро подносио и веровао да ће га песме надживети. Тако је и било.

Од рођења болешљив и блед, одрастао је у многобројној породици. Учио је школе, али је мало научио, чак ни матуру није положио, али га то није спречило да постане учитељ у неким забаченим селима. По преласку у Београд добија посао писара, а у то време настаје и његов надимак по коме је препознатљив и који представља три средња слова његовог имена – ВлаДИСлав. Највише времена је проводио са својим најбољим другом Симом Пандуровићем.

Био је април 1911. године када је на калемегданском шеталишту срео лепотицу по имену Христина, баш ону милу девојку коју је годинама сањао у својим песмама. Витка деветнаестогодишњакиња, поштанска службеница, препознала је песника Диса и већ неколико дана касније пружали су руку једно другоме насред шеталишта у Кнез Михаиловој улици. Много година касније, када Диса више није било, када је његово тело лежало негде дубоко у Јонском мору, а душа обитавала уз своју драгу, Христина се присећала тог првог сусрета:

„Није ми се допао, али нисам могла ни да побегнем. Уђем код другарице, а кад изађем, он чека преко пута код ‘Чивутске кафане’. Из канцеларије идем кући заобилазним путем, а он се нађе испред мене – сад ви пресудите је ли то судбина или нешто друго?“

Иако јој се на први поглед можда није допао, то је није спречило да се заљуби и шест месеци касније стане пред олтар с њим. А венчање – сасвим необично.

Венчање је требало да се одржи у цркви светог Марка у шест ујутру. Пошто су заборавили прстење, кум је предложио да се узме гумица са кишобрана. Прота није прихватио да се одржи венчање на тај начин, па су морали сачекати испред. Тада је млада замолила непознату жену да јој позајми накратко прстен, само да се венчају. Дис је имао 31 годину, Христина 19.

Љубав је цветала, Дис је Тинку обожавао, а када су им се родила деца, Гордана и Мутимир, његовој срећи није било краја.

Породичну идилу нарушили су долазећи ратови. Дис се прво затекао на Крфу, а затим је почетком 1916. године кренуо у Француску!“

владислав петковић дис
Дис у Француској 1916. / Фото: Народна библиотека Бор

У то време до њега је стигла вест да његова Тинка са децом гладује, јер осам месеци већ не прима новчану помоћ. Пријатељ кога је задужио на Крфу да подиже његову плату трошио је новац по кафанама, а у Србију ни динара није слао. Повређен таквим понашањем блиског пријатеља пошао је за Грчку да рашчисти ту неприлику. Прије него што се укрцао на брод са кога никада није изашао, јавио се Тинки и том приликом рекао: „Путујем данас. Да се опростимо… Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима.“

Истог дана у зору брод на који се укрцао је потонуо, а с њим и песник „Утопљених душа“. Два дана касније извучено је тело великог песника. У џеповима су му нађене наочари и драхма и по. Тело је враћено назад, у плаву гробницу.

Када се рат завршио, његова жена Христина сматрала је да као жена српског песника и курира Министарства просвете има право на пензију. И док је чекала да се молби удовољи, задесиле су је нове трагедије. Њихова кћерка Гордана умрла је од опекотина у пожару  који је сама изазвала покушавајући да потпали ватру у пећи.

Мутимир Петковић је завршио Правни факултет годину дана пред почетак Другог светског рата. Рат га је одвео до Равне горе, где је отишао као резервни артиљеријски потпоручник. Рат је преживео и вратио се у Београд, где му се после рата и једне сахране пријатељу на којој је био, губи сваки траг.

владислав петковић дис
Гроб Христине Тинке Петковић Морозов у Чачку / Фото: Објективно 1

Христина Тинка Петковић живела је до 1968. године, и мада се удала за Руса Ивана Морозова, никад се није одрекла свог презимена Петковић, које се налази и на њеном надгробном споменику, заједно са Дисовим стиховима из песме „Можда спава“.

ФБ страница „Љубавна шетња Београдом“

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.