Шта повезује Ричарда Бартона, мало село у БиХ и зграду у центру Београда?

0

Некадашња зграда Генералштаба у центру Београда је углавном подсетник на догађаје од пре 20 година. Неки се, међутим, можда сећају другог имена ове зграде – Сутјеска.

зграда генералштаба
Фото: АФП / Централ прес

Како пише портал Витраж, према једном од тумачења самог аутора, архитекте Николе Добровића, ова зграда требало је да „пренесе“ у престоницу комад планине на којем се, наводно, водила одлучујућа борба између партизана и сила Осовине у пролеће 1943. године – тзв. Пета неријатељска офанзива.

Тада су, према послератном идеолошком наративу, партизанске снаге, упркос огромним губицима, успеле да се пробију из непријатељског обруча. Битка која је у послератној историји слављена као прекретница, тријумф, који је, тобоже, напослетку и омогућио победу партизана у рату, те изградњу социјалистичке Југославије.

Најупечатљивији мотив овог здања (изграђеног 1956-1963) био је каскадни процеп између два дела комплекса, који је симболички представљао пробој дела партизанских снага из обруча.

Поред подсетника у центру тадашње југословенске престонице, изграђен је и споменик на месту где су се водиле одлучујуће борбе – у босанскохерцеговачком сеоцету Тјентиште.

Изградња споменика, који је данас глобално познат захваљујући извесном белгијском фотографу, поверена је једном од тадашњих првака југословенског апстрактног вајарстава – Миодрагу Живковићу.

Споменик победи у бици на Сутјесци откривен је 1971. године, поводом тридесетогодишњице од избијања партизанског устанка у Другом светском рату. Према Живковићевој замисли исклесане су две асиметричне структуре које визуелно евоцирају пробој.

Гледајући споменик посматрач је „ускраћен“ за све губитке које су партизанске снаге претрпеле, као и тешкоће кроз које су прошли. Споменик, напротив, одише оптимизмом, евоцира пркос, снагу и победу.

У близини споменика изграђен је и спомен-дом по пројекту архитекте Ранка Радовића, а чију унутрашњост „красе“ мурали Крсте Хегедушића, који откривају све страхоте ове битке.

зграда генералштаба

Сећање на највећу ратну епопеју није, међутим, било довољно уклесати само у простору. За успешну изградњу мита било је неопходно посегнути за још једним моћним медијем – филмом. У овом случају аутентичним жанром који је изнедрила социјалистичка Југославија – партизанским филмом.

Главни јунак овог филма био је маршал лично. Први избор Јосипа Броза Тита био је, наводно, Кирк Даглас, с којим се и сусрео приликом Дагласове посете Југославији 1964. године.

Али Даглас је наводно био презаузет, те је избор напослетку пао на Ричарда Бартона.

У дневнику који је педантно водио Бартон је између осталог забележио своје зебње, као и тешкоће са којима се сусрео током снимања – надао се да ће успети да се „избори“ са додељеном му улогом, као и да утиче на одабир материјала и кадрова.

Касније се жалио да је окружен аматерима, док је сусрет са Брозом и Јованком на филмском сету окарактерисао као испуњенији бесмисленим протоколом од сусрета са британским племством.

Не може се много европских градова „дичити“ рушевинама ратова из скорије прошлости. У Берлину рецимо и даље чувају Цркву сећања као подсетник на све страхоте Другог светског рата, док у Србији рушевине рата наводе посматрача на питање шта је то чега се треба сећати?

Главни јунак овог филма био је маршал лично. Данас је (нажалост) једна од асоцијација на екранизованог Тита серија „Равна гора“, у којој је ревносно забележен сваки клише везан уз његов лик – дендијевски обучен мушкарац са мистериозним прстеном, слаб на лепу жену, вешт са вратима која запињу.

зграа генералштаба

Међутим, до почетка 1970-их година била је реткост видети Броза на филму. Вероватно с разлогом, ко би могао да изнесе лик неприкосновеног владара и вође највећег антифашистичког ослободилачког покрета на тлу Европе? Сувишно је и рећи да је у процесу кастинга за ову улогу „председник жирија“ био председник лично. Брозов први избор био је наводно Кирк Даглас, с којим се и сусрео приликом Дагласове посете Југославији 1964. године.

Занимљив избор, нарочито ако узмемо у обзир неколико чињеница – Кирк Даглас је 1960. године продуцирао и играо насловну улогу у филму „Спартак“ у режији Стенлија Кјубрика, по роману Хауарда Феста и сценарију Далтона Трамба.

Овај филм, који представља својеврсну критику расизма у америчком друштву и Макартијевог лова на црвене вештице носи велику заслугу за окончање холивудске црне листе – Фест и Трамбо су после година „рада у сенци“ коначно добили јавно признање за свој рад, управо на Дагласово инсистирање. Са друге стране, главног јунака филма, предводника устанка робова у античком Риму, Карл Маркс је окарактерисао као „вођу античког пролетеријата који се супротставио римском империјализму“.

Стога избор човека који је у исто време устао против капиталистичког империјализма, али и заиграо историјску личност која се супротставља бројчано надмоћном непријатељу упркос малим изгледима на победу, никако не може представљати пуку случајност и поред данас добро познате Брозове страсти према филму.

Даглас је наводно био презаузет, те је избор напослетку пао на Ричарда Бартона – човека који је „само“ заиграо велике вође попут Александра Македонског, Хенрија VIII и Марка Антонија. Поред тога што је узео учешћа у одабиру глумца за главу улогу (себе), Броз је био активно укључен и у рад на сценарију – давао је коментаре како би догађаји били приказани што верније, а посетио је чак и филмски сет и то баш у тренутку када је снимана сцена немачког десанта током које је својевремено и рањен.

У дневнику који је педантно водио Бартон је између осталог забележио своје зебње, као и тешкоће са којима се сусрео током снимања – надао се да ће успети да се „избори“ са додељеном му улогом, као и да утиче на одабир материјала и кадрова. Касније се жалио да је окружен аматерима, док је сусрет са Брозом и Јованком на филмском сету окарактерисао као испуњенији бесмисленим протоколом од сусрета са британским племством.

За разлику од култних остварења Хајрудина Крвавца и Вељка Булајића – Валтера, Партизанске ексадриле, Неретве, Козаре, да наведемо само мрвицу у мору, филм Сутјеска и поред издашног буџета, музике Микиса Теодоракиса, сјајне глумачке екипе, представља једно од слабијих остварења у домену партизанског филма. За разлику од Живковића, који је према властитим речима био „шеф градилишта“, режисер Стипе Делић није имао ту „привилегију“ – главну реч имала је партија, а повремено и сам Бартон.

зграда генералштаба
Са снимања филма / Фото: Музеј Југославије

Упркос филму који је услед Делићеве немогућности да се одупре притисцима данас готово негледљив, тешко оштећеној згради која збуњује посматрача, споменику који данашња омладина „отркива“ захваљујући интересовању странаца, те митологизацији битке у којој је, наводно, изгинула половина партизанских снага, не треба тек тако одбацити историјску лекцију коју Сутјеска носи – уз сав ризик да иста може звучати патетично. Лекција које су, према легенди, били свесни сви они који су 1943. „извукли живу главу“. Сви они који се, наводно, нису предали упркос бројчано надмоћном и боље опремљеном непријатељу.

Јована Недељковић, Витраж

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.