Слободан Рељић: Орвелијана наших дана

0

Кад се учини да је народу мало досадно да клима главом на стање „Рат је мир! Слобода је ропство! Незнање је моћ!”, онда га се упозори. Важно је да демократија опстаје, а народа ће се већ некако накупити. Велики је свет, појачавају се миграције.

демократија

Народ је све мање потребан демократији. Овде је само успутно реч о Србији. Говоримо о „старим демократијaма”. Тамо је „политички коректно” да се покрет који налази мана демократском систему крсти као – популизам. Претећи звучи кад је нешто „популустичко”, а нисмо ни свесни да је то орвелијански новоговор (Newspeak). У нашем речнику страних речи из 1990. популизам је неполитичан, тек „струја у књижевности која настоји да прикаже народни живот и његове проблеме”.

Али, популизам је већ превазиђен. У моди је – екстремизам. Тако је председнички кандидат Слободарске партије Аустрије Норберт Хофер, који је изгубио у фото-финишу – десни екстремиста. А нема ничег екстремног у томе што су, уз звуке либералних труба, морали да се удруже „велика коалиција”, алтернативни покрети, медијске фаланге, етаблирани верски лидери, корпоративни капитал, бирократске структуре, бриселски левијатан, страни натчувари демократије. Шта је Хоферова понуда? „Слободарски принципи, као, на пример, директна демократија, у којој грађани референдумом одлучују о битним темама, али и хришћанске вредности, темељи су мог политичког ангажмана.” За пола Аустријанаца је то фер. Како пола може бити екстремно?

Екстрем је од латинске речи extremus – крајњи, претераност. У друштву којим влада демос, екстремисти би били три или пет, или ајде – 11 одсто. А 50 одсто? То би ипак било – ружење народа. Занимљиво је да у Аустрији иза новоговора стоји владајућа „велика коалиција” социјалдемората и народњака. Зар није „велика коалиција” негација демократије? Два пола иду на изборе, воде жучну расправу, нуде два приступа, а онда се уједине и – владају. Ту су политичке расправе као пијани разговори у пивници. Бука увече, а ујутро као да ничега није било.

Народ, ето, служи само да одобри владарима да раде „свој посао”, и то у друштвима у којима се причало како су политичари, партије, државни апарат – сервис грађана. Додуше, никад се до тога није баш држало. Едвард Бернајс, Фројдов сестрић, познат свету као „отац пи-ара”, још двадесетих година 20. века из Америке је објаснио да, „у теорији, сваки грађанин сам расуђује о јавним питањима”, али, „у пракси, ако би сви људи понаособ морали да проучавају замршене економске, политичке и етичке податке укључене у свако питање, схватили би да не могу ништа да закључе”. Зато се Бернајс заузео да, у пракси, „допустимо невидљивој влади да пропусти кроз сито податке и издвоји битне ствари”.

Делује тако уверљиво. Али не могу сви да ћуте. То што се држи да грађани „ништа не могу да закључе” претвара се у тоталитаризам добрих намера, који је „укинуо слободу мисли до мере непознате било којем пређашњем добу”, писао је Џорџ Орвел. „Не само да вам забрањују изразити – чак и замислити – извесне идеје него вам диктирају шта морате мислити… У највећој могућој мери тоталитаризам вас изолује од осталог света, затвара вас у вештачки универзум у којем немате мерила за упоређивање. Тоталитарна држава настоји, по сваку цену, контролисати мисли и осећаје својих поданика бар у истој мери у којој контролише њихове поступке.”

Из тога ће произаћи закључак о неподобности народне воље у демократији. Ван дер Белен, човек који је у дугом бројању гласова победио Хофера, каже да он, после избора, не би дао мандат Слободарској партији уколико би она „била најјача снага у парламенту”. Овога се не би сетио ни Леонид Брежњев. Али то није усамљен глас. Још је драстичнији пример став делова окамењене Републиканске странке и америчких „либералних” медија према Доналду Трампу.

демократија
Фото: Карикатура, Новица Коцић

Кад се учини да је народу мало досадно да клима главом на стање „Рат је мир! Слобода је ропство! Незнање је моћ!”, онда га се упозори. Важно је да демократија опстаје, а народа ће се већ некако накупити. Велики је свет, појачавају се миграције.

И није нова идеја да се у дубокој кризи капитализма демократија суспендује. Бивало је то између два светска рата. Вешти говорници би нашли „аргументе”. Али проблем с народом остаје. То што се њему не допадају „велике коалиције”, либералност Хилари Клинтон, избегличка политика Ангеле Меркел сигнали су који ће, ипак, определити будућност.

А стање у Србији? Све показује да ћемо „ми” све учинити да останемо уз ловце на екстремисте и да ћемо у томе бити више европски настројени од Европе. Уосталом, док се демократска Европа месецима на улици бори против недемократских измена закона о раду, код нас је то прошло као метеор – засветлело и угасило се.

Политика

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.