Угрожени као Срби у Београду: Музеј Лужичких Срба у Немачкој затворен три године „због реновирања“

0

Доњолужичка српска мањина се у свом културном центру у Немачкој, Котбусу, и данас бори, као и вековима раније, да очува национални, културни и језички идентитет.

лужички срби
Тра­ди­ци­о­нал­ни све­ча­ни де­фи­ле Лу­жич­ких Ср­ба на ко­њи­ма

Упркос чињеници да су већ вековима изложени асимилацији, да живе у неколико држава, између Чеха, Пољака и Немаца, Лужички Срби се и данас, као и стотинама година раније, боре за очување властитог језика и културе. Лужички Срби у Котбусу, градићу око 100 километара јужно од Берлина, иако званично имају сва права која су гарантована националним мањинама, данас, у 21. веку, боре се за очување свог музеја, на коме стоји табла „Сербски музеј”. У ову зграду већ три године не може да се уђе, јер се музеј реновира.

Музеј Лужичких Срба у Котбусу постоји од 3. јуна 1994, а корене и традицију вуче још из давне 1908. године, када је у Музеју историје града Котбуса организована мала изложба лужичкосрпске народне културе. Ова изложба је опстајала све до нацистичког времена, када је потпуно ликвидирана, а експонати из прве поставке су изгубљени после Другог светског рата. Током постојања Немачке Демократске Републике, у замку Браниц била је отворена стална поставка о лужичкосрпској књижевности, а затим је организована и путујућа изложба. После извесног времена експонати су одложени у складиште, а 1985. године је припремљена велика изложба која је укључила српску литературу, музику и остале уметности.

Захваљујући напорима неколицине људи, Музеј Лужичких Срба је поново отворен 3. јуна 1994. и ове године би обележио 25 година постојања – да, нажалост, није опет затворен 2016. Образложење је гласило да се музеј затвара због реновирања, али се оно већ три године одлаже из месеца у месец. Лужичким Србима је чудно то што су потребне толике године да се реновира овако мали музеј. Чудна је и одлука управе музеја, града Котбуса, да због реновирања затвори целу зграду музеја, а не да се то чини део по део. Јер, многи велики музеји су такође били реновирани, али нису никада били потпуно затварани, него је поставка, или бар њен део, била изложена у другом делу зграде.

Због значаја који овај музеј има за Лужичке Србе у Немачкој, поставља се питање зар реновирање није могло да се обавља корак по корак, остављајући део музеја отвореним за посетиоце. Нарочито у овом тренутку, када постоји велика опасност од изумирања језика Лужичких Срба у Доњој Лужици, у којој је овој националној мањини потребна подршка. Музеј је затворен на „неодређено време”, а директор Стефен Крестин ни данас не износи датум отварања. Приликом последњег разговора само је поменуо да би отварање могло да се догоди „на јесен”. У тренутној ситуацији у којој је доњолужики језик на црвеној листи језика који изумиру, Доњолужички Срби, који се питају „на јесен” које године ће бити поново отворен њихов музеј – знају да ће, ако га изгубе, изгубити и своју културу.

Град Котбус је иначе насеобина основана у 10. веку. Лужички Срби су тада подигли замак на пешчаном острву на Шпреји, а град се први пут помиње 1156. године. У време немачке источне колонизације, у 13. веку, ово подручје су населили немачки досељеници, и од тада су живели заједно са Лужичким Србима. У средњем веку, Котбус је био познат по производњи вуне, а текстил је продаван и на околним територијама. Током 1462. Котбус су присвојили кнезови изборници Бранденбурга, који су касније постали краљеви Пруске, којој и Котбус припада од 1701. године. Према другом Тилзитском споразуму, који је Наполеон 9. јула 1807. потписао са Пруском, Котбус је припао Саксонији. Тилзитским миром Пруска је изгубила цело подручје између Рајне и Лабе и већи део земаља стечених деобом Пољске. Била је дужна да смањи војску на 40.000 војника и плати ратну штету од 100 милиона франака. Краљевина Саксонија је 1815. уступила околне округе – Горњу и Доњу Лужицу – Краљевини Пруској, а Котбус је остао и до данашњих дана културни центар доњолужичке српске мањине.

И данас многи географски називи река, поља, језера и насељених места у покрајинама Меколенбург, Саксонија, Брандербург, Померанија и другим, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново итд.). На овим подручјима више нема Срба, осим у Лужици, остатку некада моћне српске територије из средњег века.

Јустина Михњук / Биљана Митриновић, Политика

Наслов: Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.