Твој телефон те слуша и то није параноја

0

Ево како сам разрешио мистерију подударања разговора и реклама.

телефон
Фото: Приватна архива

Пре неколико година ми се догодило нешто чудно. Један мој пријатељ и ја смо седели у бару, са својим ајфонима у џеповима, и разговарали о нашем недавном путовању у Јапан, и о томе како бисмо волели поново да одемо тамо. А онда су нам се колико сутра обојици на Фејсбуку појавиле поп-ап рекламе о јефтиним повратним картама за Токио. То је деловало као сабласна подударност, али с друге стране, изгледа да сви имају приче о томе како их је њихов паметни телефон слушао. Дакле, да ли је у питању само параноја, или наши паметни телефони заиста слушају?

Према др Питеру Хенвеју – вишем саветнику за безбедност фирме за сајбер-безбедност Астерикс, и бившем предавачу и истраживачу Универзитета Едит Кауан – кратки одговор је да, али можда на начин који није толико дијаболичан колико звучи.

Да би твој паметни телефон заиста обратио пажњу и забележио твој разговор, мора да постоји окидач, као када кажеш, „ хеј, Сири“ или „ океј, Гугл“. У одсуству ових окидача, било који подаци које дајеш бивају процесуирани само унутар твог телефона. Ово можда не делује као разлог за узбуну, али било које апликације трећих лица које имаш на телефону – Фејсбук, на пример – и даље имају приступ овим „неокинутим“ подацима. А да ли ће искористити те податке или не, заиста зависи само од њих.

телефон
Шапатом тепам бесмислице свом телефону

„С времена на време, делићи разговора враћају се серверима [других апликација као што је Фејсбук], али нема званичног објашњења који су окидачи за то“, објашњава Питер. „Да ли је у питању тајминг, или локација, или коришћење одређених функција, апликације свакако имају дозволу за приступ микрофону, и то периодично користе. Све интерне функције апликација шаљу ове податке у шифрираној форми, тако да је веома тешко дефинисати шта је тачно окидач“.

Он надаље објашњава да би апликације као што су Фејсбук или Инстаграм могле да имају на хиљаде окидача. Обичан разговор са пријатељем о томе како некоме требају нове фармерке би могао да буде довољан да их активира. Иако, кључна реч овде је „могао би“, зато што, иако технологија постоји, компаније као што је Фејсбук жестоко поричу да прислушкују наше разговоре.

„Пошто видим да је Гугл отворен по том питању, лично бих претпоставио да и остале компаније чине исто“, каже ми Питер. „Стварно, нема разлога зашто не би то чиниле. То има смисла, са маркетиншке тачке гледишта, и споразуми о коришћењу и закони то дозвољавају, тако да бих претпоставио да то раде, али нема начина да будемо сигурни“.

Имајући ово на уму, решио сам да направим мали експеримент. Пет дана заредом сам се трудио да двапут дневно изговорим више фраза које би у теорији могле да буду употребљене као окидачи. Фраза као што су, Размишљам о томе да се вратим на факултет и Требају ми неке јефтине кошуље за посао. Онда сам пажљиво пратио спонзорисане постове на Фејсбуку, да видим да ли је дошло до неких промена.

телефон
Никада раније нисам видео ову рекламу за „квалитетну одећу“ док нисам рекао свом телефону да ми је потребна кошуља. / Фото: Приватна архива

До ових промена је дошло буквално преко ноћи. Одједном су почели да ми препоручују курсеве на разним универзитетима, и да ми говоре како одређени брендови нуде јефтину одећу. Приватан разговор са пријатељем о томе како сам потрошио сву меморију довео је до рекламе за јефтине планове од 20 гигабајта. А иако су све то биле добре понуде, читава та ствар је била отрежњујућа и потпуно застрашујућа.

Питер ми је рекао да иако ни за какве податке не може да се гарантује трајна безбедност, уверавао ме је да 2018. године ниједна компанија не продаје податке директно оглашивачима. Али као што сви знамо, оглашивачима нису потребни наши подаци да бисмо ми видели њихове рекламе.

„Уместо да кажу, Ево списка људи који су пратили вашу демографију, они кажу Зашто нам не дате нешто пара, и ја ћу креирати ту демографију, или ће они који су заинтересовани то видети. Ако пусте те информације тамо напоље у дивљину, изгубиће ексклузиван приступ њима, тако да ће се потрудити да их што је више могуће одрже у тајности.

Питер је даље рекао да то што технолошке компаније вреднују наше податке не значи да су безбедни од владиних агенција. Пошто је већина технолошких компанија стационирана у САД, НСА или можда ЦИА, потенцијално могу да дођу до ваших информација, без обзира да ли је то у вашој домовини легално или не.

Тако да да, наши телефони нас слушају, и све што кажемо у близини наших телефона би потенцијално могло да буде искоришћено против нас. Али, барем по Питеровим речима, то није нешто чега би већина људи требало да се плаши.

Јер, осим ако ниси новинар, адвокат, или на неки начин бараташ осетљивим информацијама, приступ твојим подацима стварно имају само оглашивачи. Ако си као сви остали, живиш сасвим нормалан живот и разговараш са својим пријатељима о одласку у Јапан, онда то стварно није толико другачије од тога када ти оглашивачи прегледају историјат претраживања.

„То је само наставак онога што је економска пропаганда била на телевизији“, каже Питер. Само што уместо публике у ударним терминима сада прате наше навике претраживања интернета. То није идеално, али ја не мислим да то представља непосредну претњу за већину људи“.

Сем Николс, Вајс

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.