ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА РАТНИМ ВЕТEРАНИМА – Од чина генерала до чистача ципела

0

Уобичајено је мишљење да су борци из Првог светског рата просили као богаљи у искрзаним униформама, док су ветерани из Другог светског рата уживали све привилегије.

ветерани
Инвалиди рата 1920. године / Фото: Фотодокументација „Политике”

Из оба светска рата, Србија (из Другог – Југославија прим. Хронограф) је изашла као победница. Али, они који су те победе извојевали нису истоветно третирани. Јер, док су ветерани Првог светског рата у међуратној југословенској монархији просили као богаљи у искрзаним униформама, борци из Другог светског рата су у социјализму уживали све привилегије.

Овако би, најкраће, гласило уврежено поређење у јавности кад је реч о начину на који је држава третирала ратне ветеране после једног, односно другог планетарног оружаног сукоба. У тој представи, насупрот примерима преживелих Солунаца који зарађују гланцајући ципеле по улицама или Милунке Савић, која је радила као чистачица у банци стоје генерали и официри ЈНА, који путују, летују и куће се о државном трошку.

И једна и друга слика су, међутим, само део приче о статусу бораца из оба светска рата. Тако историчар др Миле Бјелајац каже да у Краљевини СХС јесте било ветерана који су с испруженом руком мољакали за ситниш, због којих се приповетка Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити” показала безмало као пророчанство. Њима је чак наредбом краља Александра дозвољено да просе по улицама. С друге стране, носиоци одликовања попут Ордена Карађорђеве звезде или Албанске споменице уживали су у међуратном периоду одређене, махом нематеријалне привилегије. Што се тиче војних пензија и инвалиднина, оне јесу биле ниске, али је за то понајвише „заслужна” економска немоћ југословенске монархије.

Према речима Бјелајца, формирање Краљевине СХС је дочекало око 5.000 одликованих ратника који су по закону имали могућности које су се односиле на попусте на државним железницама, поједина бесплатна путовања или доступност бањског лечења. Знатно тежа „мисија” је било обезбеђивање примања за ратне инвалиде. Позивајући се на истраживања историчара Љубомира Петровића, Бјелајац каже да је њих у Краљевини СХС било 76.886, од чега је 45 одсто „отпадало” на Србију.

– У Србији је после 1918. било 29.522 инвалида из Првог светског рата, 4.315 из балканских ратова и 221 инвалид из ратова с Турском и Бугарском у 19. веку који су били живи. Више од половине је имало мање повреде с којима се живело и радило. Оних с најтежим инвалидитетом било је око 8.000, али некима то није била препрека да остану у служби до пензије – каже Бјелајац.

Многобојност ратних инвалида из тога доба су утврдиле државне комисије. Сви којима је утврђен инвалидитет уврштени су у буџет Министарства здравља и социјалног старања и њима су уз основну плату исплаћиване и инвалиднине. Оне су, баш као и пензије за ратне ветеране, биле ниске.

ветерани
Фото: Фотодокументација „Политике”

– Две економске кризе у Краљевини СХС нису омогућавале да се тај проблем реши. Тек 1929. године, пензије су први пут повећане. И ту су разлике биле драстичне, јер су примања оних који су пензионисани пре тога, а то је већина високих команданта српске војске, била чак и упола мање у односу на оне који су пензионисани после 1929. године. Тим проблемом су се бавили многи министри све док га пред Други светски рат није решио (?) министар финансија Јурај Шутеј из Хрватске сељачке странке. На његову иницијативу су изједначени војни пензионери, а поправљене су им пензије, без обзира на то да ли су били официри аустроугарске или српске војске – објашњава Бјелајац. (подебљао Хронограф)

Што се тиче доба после Другог светског рата, наш саговорник каже да је постојао скроман годишњи додатак за носиоце Ордена Народног хероја – њих око 400 колико преживелих – уз одређене нематеријалне привилегије попут неколико бесплатних вожњи возом или авионом годишње.

– Нешто мање повластице су имали носиоци споменице првоборца из 1941. године. Ипак, важно је рећи и да су у социјалистичкој Југославији права носилаца Ордена Карађорђеве звезде и Албанске споменице била укинута, а враћена су тек шездесетих, кад је добар део тог света умро – наводи Бјелајац.

Он каже да су пензије све до средине седамдесетих зависиле од економске снаге појединих република СФРЈ, у којима су официри и подофицири били пензионисани.

– После рата, армија је била велика, с готово 45.000 припадника у рангу старешина. Тај састав је драстично смањиван од педесетих, кад је већина нижег партизанског кадра пензионисана с непуних 40 година, уз пензије недовољне за неки живот. Тек средином седамдесетих законом су сви пензионисани припадници оружаних снага добијали пензије из војног буџета, и изједначени су у свим републикама по примањима, која су убрзо повећана – напомиње Бјелајац.

Он додаје да су у социјалистичкој Југославији постојали и додаци на лични доходак, „баш као и за просветне раднике, железничаре и друге службе”, као и да је масовно решавано стамбено питање многих припадника армије.

Да је период после Другог светског рата био најнапреднији кад је реч о државној заштити ратних ветерана, сматра проф. др Оливера Марковић Савић, социолог и професор Универзитета у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици наводи у докторској дисертацији да су борци НОБ-а, ратни инвалиди и породице палих бораца могли да остваре многа права.

– Нова држава није заборавила ни ветеране из претходних ратова, тако да је у систем друштвене заштите већ 1944. увела и све којима је статус ветерана био признат у предратној Југославији, а њих је било готово трећина од укупног броја корисника борачко-инвалидске заштите – наводи професор Марковић Савић у дисертацији о друштвеном положају ратних ветерана у Србији.

Димитрије Буквић, Политика

Лектура / Коректура: Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.