Тако је говорио Манда: Борио сам се за сву децу Србије

0

На данашњи дан, 15. јуна 2016. године, напустио нас је заувек популарни глумац Милорад Мандић Манда. Тим поводом редакција Хронографа преноси последњи интервју који је Манда дао за часопис Недељник, а који је поново објављен на дан његове смрти. Интервју преносимо у целини.

милорад мандић манда
Милорад Мандић Манда

*****

Милорад Мандић Манда преминуо је данас у 55. години на сцени позоришта „Вук Караџић“. Глумцу је данас позлило на сцени за време представе. Ево како је управник позоришта „Бошко Буха“ говорио у свом последњем интервјуу за Недељник.

На Тргу Републике, у броју три, закључана врата на којима пише „Добро дошли у позориште Бошко Буха“. То што кроз врата не чујете никакве звукове само је привид, јер је унутра право градилиште. Мења се све, од струје до плафона, не помера се једино гомила статуа, награда добијених само у овој години, пре свега за „Госпођу министарку“. Иако привремено затворено, без ове санације, то је могло и трајно да му се догоди. Запослени у Бухи, док чекамо управника да заврши са овим, па са оним мајстором, дошаптавају ми да се ништа не би урадило, ама баш ништа, да се није лично ангажовао управо управник, легендарни глумац Милорад Мандић Манда. О томе како је дошао до пара, кад постоји, како каже у интерном разговору, буџет „нула кома срамота“ за културу, кад је све мање оних који се боре, о Горану Јевтићу и позоришту као породици, причамо док мајстори чекају свој ред, да питају ово или оно.

Рекли сте да је борба за Бошка Буху борба за сву нашу децу? Изборили сте се да се ваше позориште обнови после 64 године?

– То је борба за сву децу Србије, да добију безбедно и удобно позориште какво одавно заслужују. Позориште је место на коме се стичу драгоцена искуства и граде успомене, на ком се размењују сазнања, ставови и емоције, на крају крајева у данашње време последња оаза сувислих мисли. Позориште за децу је још важније, јер осим што припрема публику за „вечерње“ позориште, оно и учи најмлађе животним вредностима и томе да једног дана буду активни чиниоци друштва и доносиоци одлука, а не само пасивни посматрачи. Зато је свако улагање у њега улагање у будућност. У Бухи је својевремено био установљен и интернационални фестивал, ТИБА, који окупља не само регион већ и Европу и шире, али у једном тренутку схватиш да је било потпуно свеједно да ли их одведеш испод Газеле, или у позориште, пошто је једнак третман важио за ово дивље насеље и за установу културе од националног значаја. Пошто није било ни наговештаја о интересовању да се нешто уради, схватили смо да морамо сами, и тако је почело. Током мајских полава, у акцијама пружања помоћи угроженима учествовало много колега, међу њима и наше позориште. Видео сам хиљаде људи, свих старосних доба, како стоје у „ланцу“ и по целу ноћ раде. То ми је било величанствено. Тада сам одлучио да престанем да слушам приче о томе како је омладина оваква или онаква, да нема будућности за ову земљу. Понети тим оптимизмом, кренули смо најпре у избацивање свог ђубрета старог 64 године, а онда у прикупљање средстава. Заиста не постоји нико коме смо се обратили да нас није саслушао, и на крају одлучио да помогне. Сви су препознали нашу мисију и заједно са нама кренули овај тежак, али испуњавајући посао. Нисмо били на терету буџета ни градског ни републичког, нити смо сада.

Али каква је земља која стално губи младе у таласима?

У последње време мислим да није више све тако црно јер све више људи има свест да ово што се радило није баш нормално, у најмању руку. Све више младих људи скреће пажњу неким својим поступцима и изјавама. Не говорим сад о острашаћености или не дај боже политици, већ о личном осећању да нешто није у реду. На жалост, то схватање долази као последица година живота у невероватно тешким условима, на ивици егзистенције. Али, ако је тако морало да би се појавила нека нова енергија, и неки људи спремни за бунт, онда у реду. То је, уосталом, још један доказ да младима треба пружити све, јер ће нас они једног дана водити и одлучивати. То нам свима даје још више елана да наставимо да се бавимо позориштем за децу и младе И да културу намењену овој циљној групи вратимо на место које јој припада.

Рекли сте не дај боже политика, али све се сведе на политику?

Могу и желим да причам само о културној политици, која тренутно не постоји, јер нико не схвата колико културу има важно у свакодневном животу људи, али и у стварању идентитета једног народа, и његовом позиционирању на светкој мапи. Ко је и када одлучио да учествује у уништавању институција, срозавању културних добара, препуштању зубу времена, без учешћа, без борбе? Шта бих могао да помислим да је био њихов интерес, можда неки проценат? Ко је било шта урадио или подигао глас зато што је Београд остао без 19 биоскопа? Извините људи, али ми имамо ФДУ, са филмским смером, сваке године одатле генерације младих талентованих људи, који треба нешто да снимају. Где ће да га прикажу, у Бугарској, Румунији? Због недостатка праве културе, почела је и та експанзија кича, а зашто да не кажем, и глупости и будалаштина, у медијима.

Зар једна нација не пропада кад јој пропада култура?

Изгледа да то многи не знају. Са једне стране, постоји та немаштина, чак и глад, за коју морамо да имамо разумевања. Сасвим је разумљиво да се неко између ручка и карата за позориште определи да једе. Али, са друге стране, не смемо да занемаримо и духовну храну. Долазе ипак генерације које хоће да гледају, студирају и баве се филмом и позориштем. Питам се како је могуће да у највећем ансамбл позоришту за децу, Бошко Буха, бар једна столица није замењена за 64 године? Колико је клубова отворено, посланичких, ових или оних? Колико кладионица? Ишчуђавамо се понашању омладине, насиљу на улицама, а тим младим људима не пружамо могућност избора. Нажалост, себичност је у успону, и свако гледа себе и уопште га не занима шта ће бити са неким генерацијама које тек треба да се роде. Шта ћеш им пренети, које знање, који дух, коју зрелост. У медијима су прво политичари девалвирали једни друге, а онда се прешло и на озбиљне људе. Успех неког нашег спортисте, уметника, писца, сликара није више вест. То и није успех, јер ето, већ прогнозирамо како ће сутра да изгуби. Намерно је све срозавано и убијана свака воља за нечим добрим. Овде се ништа не прашта, чак ни висина. „Знаш ли ти колико је он висок“? „Одакле му та висина, као на рођењу је био висок“, „Не, он је крао, види сад колики је“. Није више битно ни ко је, ни шта је, ни чиме се бави, само да је најгори.

милорад мандић манда
Фото: Зоран Лончаревић

А „најгори“ је и глумац Горан Јевтић, који игра Госпођу министарку у Бухи, кога су развукли на насловницама? Стали сте иза њега као члана свог позоришта?

– Јесам. Шта значи то линчовати неког на насловној страни? Тако се девалвира друштво, не само човек. То је позив на уништење. Сто демантија не може да поправи оно што једна неодговорна и несвесна особа може да напише. Овде људи одавно нису свесни моћи јавне речи. У таблоидима и часописима одавно не седе професионалци и то што се сви баве тиражима и парама, нико се више не бави уређивачком политиком, нити визијама. Шта ћемо с неистинама што су изречене? Оно „из поверљивих извора“, „са дубине од двеста метара јавили су“… Ма ко се тога сећа, важно је да сам имао приход који сам пројектовао, а други пут ћемо намонтирати неку другу жртву, па трећу.

Не бојите се да ћете због онога што говорите и радите постати неподобни?

– Нимало није лако радити све ово, не само што је стресно и нездраво за човека, огромна енергија се троши, али на сву срећу, не узалуд. Није ми жао, нити ће ми бити жао иједне потрошене секунде. Не осећам никакав страх, нити о томе размишљам. Када се посао заврши он ће говорити више него било чија реч.

Да ли је наше друштво трагедија или комедија, Нушић, који се и игра у Бухи, био је негде између?

– Видим га као гротеску, карикатуралну и искривљена слику стварности, која не изазива комична, већ ви?е застра?ујућа осећања. И ми смо негде између. Неке ствари могу у животу да изгледају трагично, а да се за месец дана већ на ту тему причају вицеви. И то је океј, такав смо народ. Кад не бисмо од свега правили добар фазон, од већине ствари, мислим да бисмо нестали одавно. Ионако код нас све изгледа као нестајање, само постепено.

А нестали су и Бранко Коцкица и ваша емисија „С оне стране дуге“, и још много тога из културе.

– Одавно таквих програма нема. То само показује да су се сви претворили у комерцијалне програме. Позориште није профитабилна установа, не може да прави милионе, трилионе, а телевизија може. Али не може са дечјим програмом, и прво је тај програм страдао. РТС је дуго држао ниво, али платили су велику цену. Остали, без имало стида и блама, почели су да гурају различите програме, и морам да кажем, они су највише уживали у тим програмима, а не гледаоци. Не могу да кажем именом и презименом „тај је крив“ јер је дозволио. Нико није дозволио, али нико није ни забранио.

Хоће ли победити Звезда, макар биоскоп?

– Навијам да победи. Мислим да сва та деца имају право на једнаку прилику као што смо имали и ми кад смо почели да се бавимо овим послом. Нико нема права да им то одузме, прода, отуђи…Не можете да узмете и прецртате нешто а да нисте питали грађане. Ако их питате само кад треба да гласају, значи да су вам само тада и важни. Мандати не постоје да би неки поличар обезбедио сопствено благостање, него да би водио ка бољем, да би обезбедио људима услове за живот и рад. Неко је то погрешно протумачио. Има и оних који сад хоће да погрешно тумаче, поучени искуством претходника. Али доћи ће и то време кад ће се дебело наплаћивати казне, као кад човек безобразно паркира па га паук однесе. Искрено се надам, верујем у то, да ћу кад прођем, и погледам насловну страну, видети млада и насмејана лица. Победу, успех…

Зорица Марковић, Недељник

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.