СУДБИНА ЗБОГ КОЈЕ ПЛАЧУ И ГРЦИ И СРБИ: Сањао је УЈЕДИЊЕНИ БАЛКАН, а заувек нестао у ВОДАМА ДУНАВА

0

Ако желите да се од Улице Тадеушка Кошћушка спустите до Улице цара Душана, првог српског цара, највероватније ћете кренути пут Риге од Фере…

И док корачате асфалтом ове улице, типично дорћолске, “обојене” тишином и духом неких дваних времена, запитате ли се бар понекад чије име носи? Ко је заправо био Рига од Фере и чиме је он задужио Београд, када је добио и улицу и споменик и спомен плочу, и све то у срцу престонице?

Од тесалског сеоцета до великог Константинопоља

Рига од Фере своју животну авантуру завршио је у Београду, где је скончао у мутним водама Дунава на данашњи дан 1798. године. Наша престоница била је последња станица на славном путу грчког револуционара и на концу свега његов гроб, а животом који је живео занавек је задужио како Београд, тако и читав православни живаљ…

Ригас Фераиос рођен је 1757. године у богатој породици цинцарског порекла у селу Велестину у Тесалији, па се у складу са тим током живота Рига и потписивао као Велестинац или Тесалац. Тек након смрти овенчан је надимком “од Фере”, с обзиром да се у близини његовог родног места уздизао антички града Фера. Овај Грк се школовао за учитеља, но живот му је предодредио далеко бурнију судбину…

Ако је веровати предању, Рига је још као 20-годишњак морао да напусти родно село зато што је убио локалног утицајог Турчина, а уточиште је нашао на обронцима Олимпа где се придужио једној војничкој скупини. Срећу је даље потражио у “граду свих Грка” – Константинопољу, где је попут већине дошљака радио као секретар једног великодостојника, полако, али сигурно ширећи своје професионале вештине и друштвене везе.

Пратећи свог послодавца, који је намештен за кнеза у Влашкој, Валестинац се обрео у Букурешту, где је научио неколико језика, али се и поштено обогатио, и постао једна од тамошњих виђенијих мушкараца, који је својом појавом вазда изазивао пажњу и подстицао јавност да о њему шире свакојаке приче.

У то доба, у централној Европи полако се “будила” Француска револуција, а Рига је “упијао” идеје исте, верујући да ће нешто слично моћи да заживи и на његовом Балкану. Он је започео свој пут ка дизању устанка – његово најдубље уверење било је да је могуће самопредељење православног живља унутар Отоманског царства, и у томе је тражио подршку од грчких епископа и побуњеничких вођа.

рига од фере
Фото: Wikipedia

Тих месеци своје идеје преточио је и на папир, када је написао чувену грчку верзију Марсељезе, химне фрнацуских револуционара.

Рад на револуционарним идејама и визија о “Великој Грчкој” и уједињеном Балкану

Већ 1793. године Ригу од Фере “таласи” судбине “насукали” су на тло Беча, где је уређивао грчке новине “Ефемерис”, али и културно се уздизао – био је редован гост библиотека, опера и позоришта. Објавио је и два дела написана још у Влашкој: “Школу деликатних љубавника (слободан превод прича француског писца Рестифа де ла Бритона) и “Процват природе” (залаже се за тезу “ко размишља слободно, размишља правилно”).

Али, поред ових “грaђанских” обавеза, Рига је активно радио и на револуционарним.

Турци – од пријатеља до крвника

Током Руско-турског рата (1787 – 1792) Рига је склопио блиско пријатељство са отоманским официрем Османом Пазванглуом, а потом је и “сачувао главу” паши од Видина… Но, живот уме да буде чудна игра, па ће годинама касније од поузданих пријатеља Турци постати љути противници овог Грка.

активностима – објављивао је илегалне текстове, штампао је револуционарне пламфлете који су подстицали општебалкански устанак против Османлија, те мапу Велике Грчке која је садржала Константинопољ.

Валестинац је позивао на буну уједињене народа Балкана и Мале Азије – веровао је да ће се Грци, Срби, Арапи и Јермени борити против султана и радити на оснивању “Грчке демократије”, формирање једне државе слободних појединаца без националне или религијске дискриминације.

Главни циљ био је придобити Наполеонову помоћ и подршку, и Рига је у једном тренутку започео дописивања са омаленим Французом, пославши му чак и табакеру направљену од ловоровог корена из Аполоновог храма.

У жељи да се и уживо види са легендарним војсковођом кренуо је и пут Венеције. У исто доба, он је по савету сарадника и пријатеља, схватио да још увек није време за дизање устаничких идеја, те је решио да се докопа сигурног тла – Грчке. Но, у Трсту, у покушају да се врати у домовину, пао је у руке аустријских власти, а да све буде много мучније издао га је његов сународник, један грчки трговац.

Последњи дани и Београд као “гробница”

Хабзурзи, тада савезници Османлија, али и сами дубоко узнемирени Ригиним револуционарним пројектом, проследили су га на милост и немилост турском управнику у Београду. Одмах по хапшењу, писац је покушао да себи одузме живот, али неуспешно… Била му је суђена дуга и тешка смрт.

Османлије су првобитно желеле да Ригу Велестинца и седморицу његових сарадника пошаљу у Констатнтинопољ како би им султан одредио казну, али плашила их је идеја да би Осман Пазваноглу, некадашњи близак пријатељ Риге, могао да их ослободи… Након 40 дана мучења и заточеништва у Кули Небојша, стигао је допис о погубљењу Риге Велестинца и свих његових другова.

Тако и би – Рига је задављен 24. јуна 1798. године, а потом бачен у воде Дунава… Забележено је да је пред смрт изговорио велике речи: “Ја сам посејао богато семе. Долази час када ће моја земља брати славно воће”.

На Балкану овај Грк остао је запамаћен као један од највећих револуционара свих времена и човек који је “први покушао да организује широк устанички покрет свих балканских народа против отоманске владавине”. Вођен јасном визиом о националној независности балканских народа избубио је живот.

У својим песмама подстицао је сународнике да напусте градове и отисну се у планине како би несметано уживали у слободи, али је будио и револуционарни жар. На простом и модерном грчком језику писао је о окрутном турском систему данка о крви, о тлачењу, о претварању цркви у џамије… Једна од најчувенијих револуционарних песама које је написао јесте “Турио”, одакле је и дан данас чувена крилатица: “Боље је живети један сат као слободан, него четрдесет година бити роб!”

Слобода јесте била основно начело и звезда водиље Ригиних убеђења – тако је живео од ране младости до последње секунде свог живота које је искористио да непријатељу поручи да његов крај није крај идеје о слободи.

Чак и у тешким оковима, Рига од Фере био је најслободнији човек на свету, човек који је дисао и живео слободу, који је мислио својом главом, следио своје идеале, храбро и јуначки пркосећи свима на путу до сна о независном Балкану… И заиста, како је и сам веровао на измаку живота, његова смрт није затрла “семе” које је посејао.

Дневно.рс

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.