ТАЈНА ОЛИВЕРЕ МАРКОВИЋ: Славна глумица читавог живота је чувала ЈЕДНУ УМРЛИЦУ и трагичну причу скривену иза ње

1

О личности и делу Оливере Марковић, једне од највећих српских уметница 20. века, доста тога је познато и много пута писано. Ипак, једна кратка анегдота коју је после глумичине смрти испричао њен син Горан Марковић, углавном је непозната, а дивно осликава карактер и величину славне Оливере.

оливера марковић

Оливера Марковић била је велика српска глумица, члан Београдског драмског позоришта од 1951. године. Током каријере остварила је преко 150 улога у позоришту и снимила више од 50 филмова.

Поред овога, реч је била и о невероватно талентованој певачици која је снимила велики број обрада песама, нарочито руских романси.

Велика Оливера умрла је у Београду, 2. јула 2011. у 86. години живота после дуге и тешке болести. Тог 1. октобра исте године одржан је програм посвећен Оливери Марковић у Народном позоришту у Београду, а на његовом крају, глумичин син, редитељ и драмски писац Горан Марковић, предао је кустосу Музеја Народног позоришта неколико личних ствари које су припадале његовој мајци.

Међу стварима су биле наизглед обични предмети – кутија за накит, визит-карта, вештачке трепавице… ипак, једна је нарочито привукла пажњу – умрлица Жанке Стокић.

Горан Марковић је том приликом отркио да је Оливера умрлицу “скинула са једног дрвета” непосредно после сахране старије колегинице 1947. године. Реч је била очигледно о парчету папира који јој је много значио јер је умрлицу чувала више од шест деценија.

Сигурно је да се млада Оливера, тек удата за колегу Радета Марковића, дивила великој Жанки, звезди народног позоришта и првој “Госпођи министарки”. Годинама касније, и Оливера Марковић ће се окушати у истој улози.

Вероватно је да је Оливеру болела и неправда учињена према старијој колегиници. Жанка је, под оптужбама да је сарађивала са окупаторима, изведена пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. године. После дужег већања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, а казна је била и друштвенокористан рад. Одређено јој је да чисти улице.

Жанка је две године касније молила да јој се да допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње. У лето 1947. године јављено јој је да јој је казна опроштена, а посетио ју је и Бојан Ступица са понудом да поново заигра, овога пута у новом Југословенском драмском позоришту.

Стару и болесну Жанку Стокић, та вест је вероватно “дотукла”. Био је то вероватно велики шок за већ измучени организам. И душу. Умрла је три дана касније. Сахрањена је на Топчидерском гробљу, уз песму “Ој, Мораво” и реку људи која је пратила њен ковчег прекривен цвећем.

Била је то, кажу стари Београђани, сахрана колику нису видели од смрти Ђуре Јакшића. Запамтила ју је и Оливера Марковић, а умрлицу велике Жанке чувала до краја свог живота.

Дневно

1 коментар

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.