Економски историчар и експерт за Косово из Беча: Милошевић је постао негативац кад је одбио ММФ

0

Ханес Хофбауер: Данас на територији бивше Југославије имамо пет валута уместо једне, имамо шест или седам државних ентитета уместо једног, при чему су Босна и Косово под страном управом колонијалног типа.

ханес хофбауер
Фото: Приватна архива

Југославија, односно Србија, увек је била изузетак – и трагично је завршила. За разлику од земаља СЕВ и СТО, Југославија није учествовала у Хладном рату ни на једној страни. Зато Београд није ни осетио да је тај рат изгубио позних 80-их – каже у разговору за Политику економски историчар из Беча Ханес Хофбауер. Познат по својим текстовима о историји ЕУ, и указивању на штетне последице евроинтеграција на земље Источне Европе, Хофбауер је објавио и књигу „Експеримент Косово – повратак колонијализма”.

– Интереси капитала покрећу погоршање ситуације у Европи и на Блиском истоку. Политичке администрације у Вашингтону и Бриселу само подржавају крупне играче у њиховој експанзији. А западна војна машина стоји под њиховом командом на готовс. Узмимо само колапс Сирије, где је једна стабилна аутократија претворена у пропалу државу. Све је почело захтевима ММФ да се реформише привреда у складу са интересима потенцијалних западних инвеститора. Стога је Башар ел Асад спровео програм штедње и подстицао приватне инвестиције (делом локалних поседника из његове БАТ странке, а делом страних корпорација). ММФ је поздравио то, што је забележио и у свом извештају о Сирији из маја 2007. године. Међутим, тад је и земљиште такође масовно приватизовано, а катастрофална суша 2006. довела је до тога да некадашњи пољопривредници иду у градове. Они нису налазили посао и средства за издржавање у градовима, па су почели да се буне. Бујању тог незадовољства у кратком року допринели су и религиозни фанатици и страни интереси – истиче Хофбауер.

„Хрватски и босански лидери били су од користи западним земљама на путу економске и војне експанзије на Балкану“

Али избеглица има и из других блискоисточних земаља?

Други таласи избеглица из Авганистана изазвани су „ратом против тероризма” који су водили САД и њени савезници. Мноштво афричког становништва изгубило је средства за издржавање пошто им је отето пољопривредно земљиште, а повећана су и подручја за риболов међународних рибарских бродова. Комерцијална производња усева за европска тржишта одговорна је за дезертификацију у Сахелу и Јапану, а европски рибарски бродови испразнили су риболовна подручја око Африке. Све то значи свесну производњу избеглица, које иду ка централним европским земљама.

Све то је допринело расту десног екстремизма у Европи?

Многи се осећају угроженим због придошлица. Десничарске странке искоришћавају ситуацију и оптужују избеглице. Европа је упала у замку. Уместо промишљања тог проблема као последице рата и економске експанзије Запада, левица брани „културу добродошлице” којом се поткопавају прописи о раду и системи социјалне заштите.

Написали сте књигу о Косову и поглавље о Србији у процесу придруживања ЕУ. Какво је ваше мишљење о српској недавној историји?

Кад се ММФ на прелазу из 1990. у 1991. заложио за план Анте Марковића и Џефрија Сакса за мере штедње, Слободан Милошевић није био вољан да смањи трошкове државних службеника као што је било планирано. Као одговор на ММФ-ов план, Милошевић је у јануару 1991. наложио српској Народној банци да изда динаре у вредности од 1,6 милијарди америчких долара. Чим је ММФ-ов план пропао, Џефри Сакс преселио се из Београда у Љубљану, затим у Варшаву. Од тад је Милошевић за Запад постао негативац. Уследило је отцепљење југословенских република, национализми су ступили на сцену, а НАТО је знао како да искористи дезинтегрисаност друштва. Данас на територији бивше Југославије имамо пет валута уместо једне. Имамо шест или седам државних ентитета уместо једног, при чему су Босна и Косово под страном управом колонијалног типа. Главну реч имају западне институције попут ММФ за економска и НАТО-а за војна питања. Данашња Црна Гора је парадигма тога.

На Западу најчешће кажу да се НАТО борио против Милошевића јер је био диктатор који је нападао суседне земље?

Неки су то преувеличавали и чак га проглашавали балканским Хитлером. Милошевић није био већи националиста од Туђмана, и био је далеко мање радикалан од Изетбеговића. Хрватски и босански лидери били су од користи западним земљама на њиховом путу ка економској и војној експанзији на Балкану. Милошевић није, јер је одлучио да бојкотује економску основу ММФ-овог програма штедње. Истицати га као јединог кривца за распад Југославије потпуно је неправично. Што се тога тиче, морали бисмо почети са подршком Немачке и Аустрије сецесионистичким покретима у Хрватској, Словенији, и БиХ.

Каква је реакција јавности у Аустрији на ваше политичке и економске анализе?

Анализа попут моје тешко би се могла наћи у мејнстрим медијима. Но, упркос томе, многи људи су свесни тренутног метежа и кризе, јер се обавештавају преко алтернативних информативних канала. Поверење у званичне и мејнстрим информације рапидно опада. Али, још доминира традиционална „прехрана” интелектуалаца преко државе и странака. Политички лидери су парализовани упутствима из Брисела. Национална политика у целини дискредитована је као „националистичка” а етикета „популисте” – у две верзије, десничарског и левичарског популисте – брзо се пришива свакоме ко не следи (нео)либералну пардигму.

Петер Хандке је био предмет оштре критике због одбране Србије.

Хандке је одбио да се придружи антисрпској кампањи, која је у то време доминирала медијима и политиком. Кад је писао о свом „Зимском путовању” дуж српских река Дунава, Саве, Мораве и Дрине и захтевао „правду за Србију” 1996, схватао се као непријатељ. Али, стекао је и нове симпатије, не само у српској заједници, но и у извесним круговима аустријских и немачких интелектуалаца. Веома битан био је Клаус Пајман, директор највећег аустријског позоришта, Бургтеатра. Кад је поставио на сцену Хандкеов нови позоришни комад „Вожња чуном или комад за филм о рату”, усред агресије НАТО-а на Југославију, исказао је протест не само против овог напада, но и читавог новинског извештавања током 90-их.

У Аустрији је било доста јавног противљења НАТО бомбардовању Југославије?

Око осам одсто бечког становништва има српске корене. Велика српска заједница у Бечу била је веома активна од 24. марта 1999. и надаље. Било је демонстрација сваког дана, суботом и недељом и до 15.000 људи, придруживали су се и Аустријанци попут мене. Постигли смо и да неки бивши политичари и министри подигну свој глас против НАТО-а. Али, ниједан десничарски политичар из Слободарске партије Аустрије, који данас покушава да подупре антимуслиманске предрасуде и просрпским слоганима, није се појавио на трибини.

Миленко Срећковић, Политика

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.