Душан Пророковић: Десант НАТО-а на православље – СПЦ је главна претња „завршавању посла“ на Балкану

0

Шта је Српска православна црква скривила НАТО стратезима? Одговор је прост: Црква је крива зато што постоји! Да ње није, све би циљеве Американци лакше испунили.

српска православна црква
Свети архијерејски сабор СПЦ / Фото: Димитрије Гол, Танјуг

„Од распада Совјетског Савеза, религија и нуклеарно оружје имају огроман раст значаја, достижући врх у (данашњој) руској стратегији и идеологији“. (Дмитриј Адамски, Руско нуклеарно православље 2019)

Генерал Френклин Хоџис, до децембра 2017. и главнокомандујући америчких копнених снага у Европи (United States Army Europe), што је међу значајнијим позицијама у њиховом „армијском систему“, отворено указује: са једне стране, Црква је „главна претња за довршавање посла на Балкану“ будући да се, како из контекста у ком је то речено произилази — преко ње пласира „малигни утицај Русије“; са друге стране, притисци Цркве око „решавања косовског питања“ су толики, да би „Србији требало помоћи“ да се томе одупре.

Када се све сабере, за Хоџиса је решење једноставно: руководство Србије треба да призна лажну државу косовско-метохијских Албанаца, тако се одлучно „одупре притисцима“ Цркве, јавно је омаловажи и тиме њен углед доведе у питање, што ће у крајњој линији резултирати и истискивањем „малигног утицаја Русије“. И сви срећни и задовољни. Албанци добили другу државу, Србија се решила тешког косовског бремена, а зли Руси враћени у своју степу.

Срби проблем — као народ

Хоџисов предлог је сасвим на линији онога што је његов надређени, доскора заповедник америчких оружаних снага за Европу (United States European Command), генерал Кертис Скапароти, рекао на саслушању пред Сенатом неколико месеци раније: Срби као народ су проблем, а посебно њихова историјска веза са Русијом и „осећање припадности“.

Самјуел Хантингтон је у антологијском раду „Сукоб цивилизација“ то „осећање припадности“ одлично објаснио, смештајући Србе, без икаквог двоумљења, у православну цивилизацију. Између осталог, и због историјских веза, али пре свега због цркве. Религија је обликовала моралне матрице читавих народа, тако утицала на њихову културу, усмеравала друштвене процесе.

Сјајном Хантингтону је било јасно да се те ствари не могу лако мењати, потребне су деценије, понекад и векови за „скретање“ вредносних вертикала и трансформацију изграђених колективних представа, мада је и око тога био скептичан: вероватније је да се те промене, трансформације дешавају „надограђивањем“ постојећег, а не „одстрањивањем“ досадашњег и „инсталирањем“ новог. Вредносни обрасци почивају на историјским представама, митовима, осећању припадности, филозофији добра, преносе генерацијама, према њима се мери шта је добро, а шта лоше, шта је друштвено прихватљиво, а шта није.

Фото: СПЦ

Хоџисова терапија

На темељима Хантингтонове теорије, Скапароти је покушао да дефинише дијагнозу, а Хоџис, ево, предложио и терапију. Хоџисова терапија је за Србе — увредљива, за друге посматраче — смешна. Што уопште не значи и да ће амерички стратези од ње одустати. Чак напротив. Све ове изјаве, уз дешавања на терену, управо указују на супротно: унутар америчких војних структура већ неко време се раде озбиљна истраживања на тему утицаја религије на геополитичке процесе. НАТО ће потом, по обичају, бити ту да реализује осмишљено. За то европске чланице и служе, да извршавају оно што се у Вашингтону одлучи.

Имајући у виду да је Русија означена за кључну претњу и да ће то још дуго остати, православље је „на радару“. Или тачније — православна цивилизација.

У прилог овој тези иде и велики успех недавно објављене монографије Дмитрија Адамског под насловом: „Руско нуклеарно православље“. Аутор констатује да се у Русији појавило „нуклеарно свештенство“, односно да је као нигде другде у сегменту руског војног нуклеарног програма уочљива стратешка повезаност цркве и државе. Он објашњава да црква даје својеврсан легитимитет развоју нуклеарног оружја, јер то схвата као кључни инструмент очувања државе, а да заузврат војни кругови подстичу ширење утицаја цркве на унутрашњу и спољну политику.

Тако је Московска патријаршија интегрисана у најважнији део оружаних снага земље, постала витални део руске националне безбедности, политике и идентитета. У једном од приказа књиге које је публиковао издавач наводи се да Адамски описује како је „црква легитимисала и утицала на агресивну стратегију националне безбедности Москве у двадесет првом веку“. Николас Гвоздев цитира рецензију Дмитрија Горенбурга, који је приметио да се тако осветљава „једна димензија развоја руске војске у постсовјетском времену који се буквално не помиње у постојећим студијама. Будући радови на тему улоге војске у руском друштву и спољној политици ће морати да узимају у обзир степен до ког је она била обликована кроз савез са Руском православном црквом“.

Пола деценије раније, неизбежни Карл Билт је критиковао тадашњег америчког амбасадора у Москви Мајкла Макфола како „потцењује снагу Путинове нове антизападне и антидекадентне линије, која се гради на дубоко конзервативним, православним идејама“. Из тога, а „захваљујући“ слободној интерпретацији руских и бугарских новинара, касније је произашло оно како „Карл Билт мисли да је источноевропско православље главна претња западној цивилизацији“. Истина, Билт то никада није рекао, али из текућег „фокусирања“ војних структура на „утицај православља на (гео)политику“ видљиво је да и те како има оних који тако мисле.

Скапаротијева дијагноза и Хоџисова терапија, дакле, нису „изоловани инциденти“, него представљају нови аналитички приступ у тумачењу политичких процеса.

„Посебне цркве“

Отварање црквеног питања у Украјини, цела игра око томоса васељенског патријарха и аутокефалности, за Сједињене Државе је део решења, пошто се тако, да искористимо један закључак Адамског, поткопавају национална безбедност, политика и идентитет Русије. Исто као што се срамним законом у Црној Гори поткопава национална безбедност и политика Србије, идентитет српског народа. На дуги рок, то би требало да створи непремостиви антагонизам између Подгорице и Београда, али и произведе нове сукобе са огромним потенцијалом за дестабилизацију Црне Горе, а перспективно и Србије.

„Косовско-метохијско вече“ у Подгорици, поводом објављивања књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ / Фото: Небојша Поповић, Спутњик

Гласна размишљања о могућностима установљавања некакве „Косовске православне цркве“, која се могу чути последњих месеци на разним форумима, такође су на овом фону. Једнако као и Зоран Заев, који се није прекрстио чак ни пред папом када је осолио погачу, а понавља да „његова земља, која је суверена, има право на посебну и независну цркву“. Реч аутокефалност није употребио, ваљда зато што није верник па му она ни не значи много, а шта подразумева под „посебном црквом“ — није додатно појаснио.

Америчко неутралисање „руске претње“ више се не одвија само гомилањем војних снага на границама највеће земље на свету, санкцијама и даљим економским изнуривањем, пропагандним активностима и политичким инструментима, но и нападом на православну цркву.

Изнутра се покушавају искористити све несугласице између различитих патријаршија како би се разорио блок народа који је Хантингтон назвао православном цивилизацијом. Споља, тактиком divide et impera, користе се политичке околности за формирање нових организација. Отуда и напрасна заинтересованост Ђукановића и Заева за црквено питање.

Десант НАТО-а на православље увелико се спроводи.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.