СУДБИНА СРБА ПОСЛЕ ОЛУЈЕ: Људе који су остали НАЈВИШЕ БОЛИ ЈЕДНА СТВАР

0

Места попут Варивода и Гошића показују, додаје Владимирова, не само проблем суочавања с прошлошћу, већ и одсуство солидарности и емпатије.

после олује
Олуја – дан када је Хрватска очишћена од Срба / Фото: Д. И. Ц. Веритас

У делу некадашње Републике Српске Крајине, на којем је пре 24 године спроведена хрватска војна акција „Олуја“, данас је све мање људи, као и сведока те акције.

У неким местима, у којима су се убиства и злочини дешавали постоје монументални споменици, који су, како каже заменица председника Српског националног вијећа Анета Владимиров, најчешће потпуно невидљиви на мапи, не само хрватске државе, но и друштва.

Места попут Варивода и Гошића показују, додаје Владимирова, не само проблем суочавања с прошлошћу, но и одсуство солидарности и емпатије.

Оно што је, такође, проблем у тим местима јесте и све мање људи годину за годином, чак и у летњим месецима.

У сарадњи са Иницијативом младих за људска права (YIHR) из Србије и Хрватске, СНВ је организовало аутобус ентузијаста који су пошли у обилазак крајева који су страдали током рата 1991. до 1995. године, са посебним акцентом на места злочина почињених током и после операције „Олуја“.

На почетку меморијалне туре, група младих активиста из две земље обишла је у Ервенику кућу породице Ченгић, која је 1992. године убијена у нападу на несрпско становништво на тој територији.

– Хтели смо заправо изразити саосећање са члановима породице Ченгић који су преживели и са целом заједницом која је патила у том периоду до 1995. године – објаснила је Владимирова.

Обилазак је настављен у селу Вариводе, где је готово два месеца после почетка Олује убијено деветоро стараца – Берића, Ђукића и Покрајнца, српске националности.

У Вариводама, групу је дочекао Јован Берић, потомак брачног пара Берић, који је тада страдао са још седморо старијих људи.

– Нигде нису ишли, ми смо мање-више сви отишли, њих је остало ту 12, од којих је девет убијено, а троје је пуким случајем остало живо, јер су их тражили, али нису их нашли – испричао је Берић.

Како је навео, за трагедију својих родитеља, сазнао је преко веза и родбине из Немачке, а тада је о томе обавестио и сестру која је била у Загребу.

Берићи и остали који су тада убијени сахрањени су у Книну, а Јован каже да у их тек након осам година сахранили тамо где треба да почивају, односно тамо где су провели свој живот.

Од суда у Хрватској неке породице жртава у Вариводама добиле су одштету, али Јован Берић још није, његов случај поново је на Врховном суду, и тако већ пет година.

– Пре 20 година покренута је ова прича преко медија и мање више сви су добили одштету, али та одштета за ту душевну бол, искрено говорећи, смешна је, јер за убиство једног вука веће су казне него за ово што смо ми претрпели – наводи Берић.

Додаје да се на одштету дуго чека, те да је неки нису ни дочекали.

Јован Берић се за стално вратио у Вариводе 2003. када је лако нашао и посао, јер је, каже, имао дефицитарно занимање, на којем је радио до пензије, у коју је отишао пре седам година.

– Мени је овде лакше јер немам никоме да се доказујем ко сам и шта сам, неки ме људи знају од рођења, за разлику од тамо где сам живео у међувремену и где сам словио за дошљака – прича Берић наводећи да се млади, али ни остали не враћају у Вариводе.

Како је навео, ту сада живи око осамдесет старијих људи, има само једно дете које иде у школу, а некада је то било село са 380 домаћинстава.

Владимирова каже да им је било важно да млади људи чују какве су околности у којима се злочин у Вариводама догодио, као и причу о Берићевој борби са неправдом судства које, наводи, не признаје чин насиља и неправде као застрашивање српског ставноштва на тој територији и ометање повратка људи који су хтели да се врате.

На крају меморијалне туре група младих обрела се у Гошићу, селу у којем је двадесетак дана по почетку Олује убијено седморо људи.

И у Гошићу су организатори туре хтели да скрену пажњу на страдање невиних цивила који су решили да остану у својим домовима и да дочекају хрватску војску као што су дочекивали и многе друге војске.

Никола Пухарић, програмски директор Иницијативе младих за људска права из Хрватске, поменуо је два циља меморијалне туре, изражавање солидарности са свим жртвама злочина и кршења људских права, који су чињени за време и после Олује и да се покаже и Србији и Хрватској да је важно да се овакве годишњице обележавају заједно.

Важно је, како је рекао, и да се види да постоје неки млади људи који су спремни да покажу политичарима и у једној и другој држави да треба обележавати такве догађаје и заједно радити на остваривању права и правде за жртве злочина.

Говорећи о култури сећања на жртве у Хрватској, Пухарић је оценио да је она једнодимензионална.

– Оно што је одлика комеморативних активности везаних за рат у Хрватској јесте да се тада рат на неки начин слави, глорификује, а вредности помирења и мира се стављају са стране. Оне данас за наше друштво нису важне, односно нису важне из перспективе политичке елите – приметио је Пухарић.

Они су, додао је, упаво меморијалном туром желели да покажу да је веома важно да се негују вредности мира, помирења и сарадње, те да се фокус стави на жртве.

YIHR из Хрватске је 2016. године покренула иницијативу која се зове „Исприка“, а којом се, објашњава, извињавају у своје име јер њихова држава то није још учинила.

– Штета је што то није дошло од наших државних челника и у том недостатку смо решили учинити то, јер смо хтели да поручимо нашим суграђанима да нису сами, да постоје грађани који се солидаришу са њима и који желе поручити нашим челницима како је важно упутити исприку како бисмо имали суочавање са прошлошћу – казао је Пухарић.

Додао је да је њима веома важно да покажу да постоји млада генерација која жели да се одговорно носи са прошлошћу и да будућим генерацијама остави друштво које није оптерећено прошлошћу.

– Желимо деловати одговорно и да неке будуће генерације и у Хрватској и Србији живе на слободнији и бољи начин – рекао је Пухарић.

Марко Милосављевић из YIHR из Србије казао је да је обележавање годишњица злочина важно због будућности региона и зато што будућност не може да се гради у мржњи и константним трзавицама, које нам, како је рекао, доносе дневно-политички лидери ширећи национализам и мржњу.

Он сматра да емпатија и солидарност немају никакав национални предзнак и додаје: „Србија и Хрватска су дужне да одају почаст и према једним и према другим жртвама и то ће бити гарант да наше сећање за будућност неће бити трактори и колоне него достојанствен живот“.

У Вариводама и Гошићу Српско нацинално вијеће сваке године одржава комеморацију на годишњицу злочина – 28. септембра.

На годишњицу Олује у свим својим жупанијским већима на територији целе Хрватске чита се Изјава СНВ-а, за коју Владимирова каже да симболички представља сећање на страдање, егзодус, прогонство и губитак завичаја за огроман број људи који су у тим крајевима вековима живели и преживљавали различите врсте недаћа.

после олује
Фото: Ранко Цуковић, Ројтерс

– Изјава сећања служи тој минути шутње и покушају да се апелује на хрватско друштво првенствено у томе да је повијест увек повијест оног другог. У Хрватској су ти други Срби и српски народ – казала је Владимирова.

Јер, како је закључила, ако се једна мањина не осећа добро и слободно и живи у одређеној врсти трауме и страха, онда свакако други у том друштву не би требало да сматра да је све добро.

Еспресо.рс / Агенције

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.