На данашњи дан отпочела ЦЕРСКА БИТКА – Једна од највећих победа Српске војске у Великом рату

0

На данашњи дан почела је Церска битка, једна од најзначајнијих и највећих победа Српске војске у читавом току Првог светског рата. Вођена је генијалном тактиком Радомира Путника и Живојина Мишића, као и сјајним командантом на терену генералом Степом Степановићем. Слава церским јунацима!

церска битка

Церска битка (нем. Schlacht von Cer, мађ. Ceri csata), такође знана и као Јадарска битка (Schlacht von Jadar, Jadar csata), је била војни сукоб вођен између Аустроугарске и Србије августа 1914. око планине Цер и неколико села у њеној непосредној околини, као и Шапца, током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату.

Битка је била део прве аустроугарске офанзиве на Србију и избила је у ноћи 15. августа када су делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Церске планине. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника су се повукли у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила. Битка је била битка у сусрету, маневарског типа, што значи да у току битке нису коришћени ровови, будући да су ровови у овом рату коришћени први пут крајем 1914. после битке на Марни.

У току десетодневне битке српски губици су износили 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је означила прву победу Савезника у Првом светском рату.

Командант Друге српске армије, генерал Степановић је образовао Церску ударну групу од Моравске дивизије I позива и Комбиноване дивизије са циљем напада у долини Јадра. Степановић је схватио важност планице Цер и самоиницијативно је одлучио да заузме њене доминантне коте Тројан и Косанин град. Око 3.00 ујутро 15. августа 1914. године, кренула је Комбинована дивизија првог позива из села Бањана код Уба. Усиљени марш је био: Бањани-Вукона-Свилеува-Велики Бошњак (сада Драгиње)-Каона-Михаилов гроб (кота 255)- Криваја- Цер. Око 23:00, 15. августа, делови српске Комбиноване дивизије првог позива су наишле на извидницу аустроугарске војске на падинама Цера, код села Текериша и тако је започела битка. Аустроугарске позиције су биле слабо брањене и њени бранитељи су одбијени са планине. До поноћи, оштри судари и борбе између леве аустроугарске колоне 21. аустроугарске дивизије и Срба су се водили у мраку. До јутра 16. августа Срби су заузели венац Дивача и отерали Аустроугаре из Бориног села. Аустроугарске трупе су имале доста губитака и повукле су се у нереду. Како је дан одмицао, Срби су онемогућили 21. пешадијској дивизији да се повеже са 2. армијом у Шапцу, тако што су је отерали са падина Цера.

Срби су покушали да поврате Шабац, али нису имали успеха. Комбинована дивизија првог позива је напала Тројан и Парлог, пре него што се упутила у Косанин град. На другом месту, Аустроугари су успели да одбију српску 3. армију, терајући је да изманеврише једну од својих дивизија (Моравска дивизија другог позива) како би заштитила прилаз Ваљеву, коме је претила 42. домобранска дивизија.

Рано изјутра 18. августа, Аустроугари су покренули још један напад, са намером да потисну Шумадијску дивизију I позива са шабачког мостобрана и омогуће 5. армији да крене у напад. Међутим, напад није успео јер су Срби уништили њихове снаге код реке Добраве, терајући преживеле војнике да се повуку. На другом месту, контраофанзива Друге српске армије је настављена дуж Цера и Иверка, нападом Комбиноване дивизије на село Рашуљача где су наишли на снажан отпор код Косаниног града. Први напад Срба је одбијен, али су напади настављени и током ноћи. Изјутра 19. августа, Срби су уништили аустроугарске снаге и заузели градић. Моравска дивизија првог позива је отерала 9. пешадијску дивизију са њеног положаја и одбили њен контранапад наневши јој тешке губитке. Четврти корпус је поновио нападе против Шумадијске дивизије, чиме је натерао Србе да се повуку са лаким губицима. Чињеница да Срби нису сломљени нападом Четвртог корпуса, значило је да аустроугарска дивизија није успела да заустави њено напредовање према планини Цер, јер ако би то урадила, Шумадијска дивизија би напала Четврти корпус са бока. Због тога, 4. корпус није успео да се повеже са аустроугарским снагама код Цера.

Рашуљачу су заузели Срби у подне, а Комбинована дивизија је искористила овај догађај да крене према Лешници. У међувремену, Моравска дивизија првог позива је напала Иверак и успела да потисне Аустроугаре. Село Велику Главу су Срби заузели пре подне, а послеподне је опет заузет Рајин гроб. У ово време, Аустроугари су почели да се све брже повлаче, јер им је морал опао, као и организација. Трећа армија је имала сличан успех, одбила је 36. пешадијску дивизију и натерала је на повлачење у нереду. Срби су затим кренули да прогоне Аустроугаре дуж целог фронта. До 20. августа, аустроугарске снаге су још увек бежале ка Дрини, а Срби су наставили да их гоне. Цела 5. армија је била принуђена да се повуче у Босну.

Многи аустроугарски војници су се удавили у реци бежећи у паници. Српски извештаји са фронта су говорили „да се непријатељ повлачи у највећем нереду.“ Радомир Путник је обавестио српског краља Петра I у телеграму „да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер и да их њихове снаге прогоне.“ После тријумфа на планини Цер, Срби су хтели да поврате тешко утврђени град Шабац. Жестоки окршаји су се десили 21. и 22. августа, током којих су српске снаге успеле да се пробију до западне стране града. До 23. августа су опколили град и увече дотерали тешку артиљерију. Следећег дана су Срби ушли у град само да би открили да су га Аустроугари напустили претходно вече. До 4 сата поподне, српске снаге су стигле до обала Саве, чиме је прва аустроугарска офанзива завршена.

војвода степа степановић
Генерал Степа Степановић, командант Друге српске армије и најзаслужнији за победу Србије у Церској бици, а после битке унапређен је у чин војводе / Фото: Wikipedia

Последице

„Историја Аустроугарске је испреплетана са импозантним поразима, а владавина Фрање Јозефа је била плодна у војним катастрофама. Али до данас, стари монарх је могао да говори да су га победиле само Велике силе, Француска 1850. и Прусија 1866. Данас је то Србија, са десетином територије Аустрије, са десетином њеног становништва, нанела је први и одјекујући пораз.“ – Француски новинар Хенри Барби, 19. август 1914.

До 23. августа, на слободној српској територији није остао ниједан аустроугарски војник. Генерал 2. српске армије, Степа Степановић је добио чин војводе, после његовог успешног командовања у бици. Битка је доста утицала на војнике аустроугарске војске на Балкану и њихове снаге у Црној Гори су морали да напусте град Пљевља, који су заузели 19. августа.

Успех битке је привукао светску пажњу на Србију и донео јој наклоност у неутралним и савезничким земљама, јер је битка била прва савезничка победа над Централним силама у Првом светском рату. Као последица, многи странци су дошли у Србију крајем 1914. нудећи финансијску, политичку, хуманитарну и војну помоћ. Новински чланци у одбрани Србије су постали чешћи у британским новинама, а земља је била толико цењена да су одређене културне групе у Италији подржавале улазак Италије у рат на страни савезника, користећи Србију и Црну Гору за пример.

У време битке на Јадру и Церу, српска Ужичка војска и црногорска Санџачка војска успеле су да спрече продор ка Ужицу. Пораз на Церу, страх од српске офанзиве и побуне пречанских Срба, натерали су Поћорека да пређе у дефанзиву у свим фронтовима. Српска војска је под притиском Савезника покренула неуспешну Сремску операцију, док је истовремено на Дрини текла неуспешна аустроугарска офанзива.

Губици и злочини

Обе стране су претрпеле тешке губитке. Тачан број аустроугарских жртава варира. Џордан сматра да су Аустроугари имали 37 000 жртава, а од тога су 7 000 мртвих. Миша Глени говори о цифри од 30.000 рањених аустроугарских војника и 6-10 хиљада мртвих. Хорн пише да су Аустроугари имали 8 000 мртвих и 30.000 рањених, такође су изгубили 46 топа, 30 митраљеза и 140 кола са муницијом. Историчар Дејвид Стивенсон сматра да су 4 500 аустроугарских војника заробљена.

Број српских губитака такође варира. Хорн и Џордан се слажу да је отприлике 3 000 српских војника погинуло, а 15 000 рањено у бици. Глени говори о цифри од 3 000-5 000 мртвих и око 15 000 рањених. Број жртава на обе стране говори о високој цени која је плаћена у Првом светском рату. Француски новинар Хенри Барби је известио:

„Простор између Цера и реке Јадар где се је силна битка догодила није био ништа друго до масовна гробница и распаднуто месо… Из сенке шуме се ширио смрад тако гадан да је прилаз врху Цера био немогућ. Број лешева је био тако велики да је Друга армија због недостатка времена била приморана да прекине њихов покоп.”

На крају борби, Срби су открили доказе о страшним злочинима у градовима и селима, која је аустроугарска војска окупирала. Стотине мушкараца је насумично убијено, а многе жене и деца су најпре силовани, пре него што су убијани. Многе злочине су чинили други Јужни Словени (Хрвати и Босански муслимани), служећи у аустроугарској војсци. Српски генерал Павле Јуришић Штурм је изјавио:

„Аустријска војска је починила страшна зверства на нашој територији. Група од 19 (мушкараца, жена и деце) су пронађени поред гостионице Кривајица. Свезани су заједно и затим ужасно измасакрирани. Таква група људи је нађена и код Завлаке. Мале групе убијених и унакажених људи, углавном жена и деце, су нађени широм села. Једној жени је одерана кожа, а другој су одсечене груди… Још једна група од 12 жена и деце су пронађени свезани заједно и измасакрирани. Сељаци кажу да се такве ствари могу видети свуда.”

Други српски команданти су такође изјавили да су аустроугарске снаге починиле многобројне одмазде у српским селима током битке.

У Церској бици је погинуо поручник Војислав Гарашанин, син Милутина Гарашанина. Најмлађи погинули борац био је Станислав Сондермајер.

После рата подигнута је Спомен-костурница на Церу која је заштићена законом као знаменито место.

церска битка
Споменик палим српским јунацима Церске битке / Фото: Wikipedia

Српску патриотску песму „Марш на Дрину“ је написао српски композитор Станислав Бинички убрзо после битке. Бинички је посветио марш његовом омиљеном команданту у војсци пуковнику Миливоју Стојановићу-Брки из Гвозденог пука – Други пешадијски пук првог позива “ Књаза Михаила „- Моравска дивизија првог позива , који је погинуо током Колубарске битке. Југословенски ратни филм такође назван Марш на Дрину је смимљен 1964. године и повезан је са битком.

Остало је забележено да су аустроугарски војници бежећи и тражећи Дрину питали „Казуј, стрина, где је Дрина?“ док су српски војници спевали песму „Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш. Како ћу ја гледати, када морам бежати?“ Церска битка је најекранизованија српска битка од свих са око 4 играна, 2 играно-документарна и једним документарним филмом. Најтачнија екранизација битке је филм „Марш на Дрину” из 1964, док је најнетачнија екранизација филм „Свети Георгије убива аждаху” у коме се ни топографија ни радња не поклапају са битком. Поред ова два филма снимљени су на стогодишњицу битке два играно документарна филма ,,Србија у Великом рату” и „Херој 1914.”, као и филмови из 2018. „Заспанка за војника” и филм „Краљ Петар у славу Србије” по коме је рађена истоимена серија. 15. новембра 2015. године, војни часопис Одбрана издао је посебан додатак у виду стрипа „Марш на Дрину” у ком су илустроване Церска битка, битка на Мачковом камену и Колубарска битка.

Wikipedia / Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.