Љубодраг Дуци Симоновић: Марина Абрамовић и крај уметности

1

Ових дана у Музеју савремене уметности отворена је ретроспективна изложба „велике америчке уметнице“ Марине Абрамовић. Имајући у виду природу њених „уметничких наступа“ у нашој јавности сасвим оправдано поставило се питање о карактеру њене „уметности“, као и смислу улагања огромног новца у организовање изложбе.

марина абрамовић

Такав однос према „великој америчкој уметници“ засметао је организаторима изложбе и свима онима који сматрају да све што долази са Запада представља „највишу вредност“ и да ми, „провинцијални“ и „тупави“ Срби, немамо право да постављамо „незгодна“ питања. И на овом примеру види се да се главни перачи мозга нашег народа не налазе на Западу, но у Београду и то у виду плаћеничких ништарија које чине све да Србију претворе у колонију Запада. Њихов однос према „великој америчкој уметници“ Марини Абрамовић не заснива се на културним критеријумима, но на беспоговорној лојалности светским зликовцима који чине све да униште нашу земљу и наш народ.

Марина Абрамовић је створила друштвени покрет који има секташки карактер и постала култна личност. Њени следбеници не схватају природу света у коме живе и у том контексту природу њених перформанса. Они су постали предмет манипулације при чему се користе њихови ментални проблеми и фрустрације које ствара капитализам. Перформанс је замка. Људи се „ослобађају“ тако што бивају лишени критичке свести и достојанства.

Абрамовићкини перформанси имају терапеутску димензију. Она се обраћа људима који су оковани светом у коме су лишени љубави, културног бића и историјске самосвести. Она настоји да са својим сеансама отвори Пандорину кутију њихове подсвести. Какви су то људи који имају потребу да завлаче прсте у вагину „уметнице“, или који су одушевљени њеним мастурбационим сеансама? Какви су то људи у којима емоције не изазива искасапљено дете које умире на плочнику, него рашчеречена вагина напаљене „уметнице“? Ради се о малограђанима који не настоје да се боре за хумани свет, него да „задовоље“ своју извитоперену личност.

Основни „политички“ принцип којим се руководи Марина Абрамовић гласи: „Ако промените себе променићете свет“. Уместо да буду окренути према свету, млади треба да се окрену себи и да „мењају себе“ тако да се у потпуности прилагоде владајућем поретку који уништава живот и човека као природно и хумано биће. Перформанси Абрамовићеве представљају карикатурално репродуковање владајућег духа капитализма који има деструктивну и спектакуларну природу. Они одвлаче критичку мисао из сфере живота и сакате визионарску свест. Млади не треба да се баве друштвеним узроцима који доводе до уништења света, него последицама. Уместо да укажу на суштину света и на трагичну природу људске егзистенције, перформанси стерилишу мењалачку вољу младих и стварају од њих капиталистичке ништарије.

Перформанс Марине Абрамовић

Суштина животне филозофије Абрамовићеве, на којој се заснивају њени перформанси, садржана је у њеној мисли: „Није застрашујуће скочити и полетети, морате скочити са облакодера и опасност почиње када треба да дотакнете тло.“ Она не настоји да изгради критичко-мењалачку свест код младих, без које нема будућности, но такав карактер који ће им омогућити да преживе у капиталистичком зверињаку. Какав је то свет у коме човек „мора да скочи са облакодера“ и да му се живот своди на очајничко настојање да што дуже лети – док се не разбије о тло? Човек мора да се прилагоди постојећем свету, што значи да буде спреман да поднесе ударце које му живот неминовно наноси. Није случајно што се Абрамовићкина педагогија заснива на принципу „Младе учим да се не плаше бола. Да се не боје ничега и никога.“ То су, заправо, поруке које официри упућују војницима да би их фанатизовали – пре него што ће их послати на фронт. Фанатизам је једна од најважнијих особености патолошког карактера на коме инсистира Абрамовићева. Он упућује на то, да у беспоштедном капиталистичком свету млади треба да се наоружају фанатичном борбеном вољом – да би могли да преживе. Људи постају „топовско месо“ капитализма.

Није случајно што су мучење сопственог тела и трпљење бола највиши изазови Абрамовићкине педагогије. Њени перформанси су тренинг за живот. Ради се о стварању садо-мазохистичког карактера који пружа могућност да се преживи у капиталистичком свету. Оно што даје „уметнички“ привид мучењу тела је то што оно има ритуални карактер. У крајњем, најважнија је политичка порука. Уместо да се обрачуна с владајућим поретком који уништава живот на Земљи, човек треба да се обрачуна са сопственим телом.

Наго тело у Абрамовићкиним сеансама није тело слободног и достојанственог човека, него опредмећено и инструментализовано тело роба капитализма. У савременом капитализму „сексуалне слободе“ и агресивна порнографија постали су једно од најважнијих средстава за деполитизовање и дегенерисање људи. Путем њих сакати се изворна еротска и тиме играчка природа човека која је антрополошки основ аутентичне друштвености.

Перформанси Абрамовићеве имају сублимишућу и компензациону природу. Она се обраћа младима који су лишени породичне топлине и родитељске љубави. Инсистира се на „препуштању емоцијама“ и то постаје начин на који млади треба да се односе према њеној „уметности“. Она својим сеансама настоји да покрене њихове емоције руководећи се на холивудски начин дегенерисаном максимом да „једино љубав може да спасе свет“. Абрамовићева у младима види „своју децу“ и путем својих сеанси „нуди им љубав“ коју не могу да добију у животу. На тај начин она постаје Велика Мајка која пружа родитељско окриље невољеној деци.

Абрамовићева не рачуна само са тим да су млади у капитализму лишени љубави, но и историјске самосвести. Она своди људскост на садо-мазохистички карактер и на тај начин лишава човека могућности да постане историјско, слободарско, друштвено, стваралачко и визионарско биће. Капитализам уништава ум и на тај начин могућност да се створи умни одговор на све драматичнију егзистенцијалну кризу коју ствара. Без умног односа према свету човек не може да схвати праву природу владајућег поретка и да стекне одговарајућу критичку свест која ће га усмерити на борбу за опстанак живота на Земљи и на стварање хуманог света.

Абрамовићева тврди да уметност не треба да буде одслика света, но да треба да ствара идеју будућности. Шта је у њеној „уметности“ то што ствара просторе будућности? Да ли су то сцене и представе које имају „шокантни“ карактер? Исто тако, да ли се њени перформанси заснивају на критици уметности као произвођења лажног света који посредује између човека и стварног света? У том контексту појављује се Маљевичева критика традиционалне уметности и његов „Црни квадрат“. Уистину, Абрамовићева укида уметност и између човека и света убацује перформанс који лишава човека културне самосвести. На тај начин она укида човека као историјско и визионарско биће. Без визије будућности човек је осуђен да безнадежно лута у мрачним лавиринтима капиталистичког ништавила.

Начин и облик на који се појављују Абрамовићкине представе заснивају се на егзибиционизму и сензационализму. У својој бити, они су роба на тржишту show-businessa. Као и свака друга роба, она мора да се подвргне тржишним правилима – да би могла да изазове интересовање потенцијалних купаца. Провокација је најефикаснији начин на који се привлачи пажња на тржишту на коме влада рекламно лудило. Порнографски егзибиционизам један је од најважнијих начина да се „шокирају“ малограђани и стекне „популарност“.

Љубодраг Дуци Симоновић / Фото: Фејсбук

Кључни моменат у Абрамовићкиној „уметничкој“ каријери, по сопственом признању, био је долазак Леди Гаге, једне од најпознатијих звезди светског музичког show-businessa, на њене перформансе. Леди Гага је „навукла“ своје многобројне „обожаваоце“ на Абрамовићеву и на тај начин створила потенцијално тржиште за њену „уметност“. Одмах су се појавиле галерије и други продавци „уметнина“ и почео је бизнис. Абрамовићкина „уметност“ постала је амерички бренд и путем агресивне рекламне кампање постала је светски тренд.

Абрамовићкина популарност има политички карактер. Њени перформанси не само да укидају еманципаторско наслеђе грађанског друштва и слободарско наслеђе националних култура, него спутавају борбу младих против капитализма – који све драматичније уништава живот на Земљи. Њена „уметност“ заснива се на мондијалистичкој матрици и налазе се у сфери њу-ејџ идеологије. Као таква, она је прворазредна извозна роба која служи американизацији света. Користећи иконографију Марине Абрамовић, може се рећи да њена оцвала вагина представља капију кроз коју се улази у „слободни свет“ америчког империјализма.

ФБ Страница Љубодраг Дуци Симоновић

1 коментар

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.