Младен Радовановић: БАРСЕЛОНА ОПЕТ И ОПЕТ – Нови „устанак“ у Каталонији

0

Још једна епизода дуге историјске приче коју би свако да заврши на свој начин и у свом интересу: Каталонија против остатка Шпаније. За петак 18. октобар је заказан генерални штрајк у Каталонији, а бивши председник Карлес Пуђдемон позива из Брисела на устанак. Шта значи то „устанак“ видећемо врло брзо.

каталонија
Фото: Новости

Леп период времена сам проживео у Барси – нешто више од девет година и тај период квалификујем као најквалитетнији део мога живота: за неколико месеци организовао свој живот и набавио све што ми је било потребно за неки удобан самачки живот у окружењу у коме не да није било Срба или некога ко је разумео Српски, него готово да није било странаца. Те 2000. и 2001. године у Шпанији је званично било тек пола милиона странаца а то значи оних са регулисаним статусом – са боравишном и радном дозволом. А ни илегалаца није било у неком значајнијем броју и они су се сналазили како да добију неку понуду за посао која би им помогла да законски регулишу свој статус. Зашто ово говорим? Па странци се нису толико примећивали, нису штрчали и одузимали радна места домаћима па је и однос према њима (нама) био у најмању руку индиферентан. Био сам „господин странац“ са свим правима и удобностима.

А за не-Шпанце је довољно да не прљају, не узнемиравају, не краду и никада се неће осетити странцима. Шпанија је „конхунто“ (conjunto) – збир или множина култура и народа или онога што се сматра народима па су људи навикнути на шаренило, посебно у већим градовима. Један пријатељ са којим сам радио и дружио се у то време рекао  је да он није расиста него „културиста“ а тако и већина домаћих. Као што рекох, немој да узнемираваш, прљаш, крадеш и нико неће ни приметити да си са ко зна којих меридијана….

Свако ко је у то време био тамо ће рећи да су то била лепа времена: била су то времена пезете, али је недуго затим дошао незвани гост – евро. Са евром је у врло кратком периоду становништву куповна моћ преполовљена манипулацијама око конверзије из пезете у евро и трговци су тада користили прилику за лагана повећања цена. Да не бих дужио, довољно је да кажем да су плате остале у длаку исте од тада до данас (а можда и смањене због кризе 2008. године), а да су цене у разним областима вишеструко повећане: негде два, негде четири пута до данас, али највише тих првих година евра.

Већ на самом почетку мог боравка у Шпанији сам осетио ту диференцијацију на Каталонце и остале. Снажна индоктринација је била присутна на сваком кораку, па су чак и нас странце „регрутовали“ у Каталане. Говорили би: добићеш „насионалидад“, мислећи на држављанство, и пасош и бићеш „Каталан“ – као да је то нека титула…. на шта бих одговарао: може да се деси да затражим „сиудаданиа“ (држављанство) али нацију – насионалидад имам одавно. То сам што сам, а то су били и моји дедови и даље…. то би мало уносило забуну јер странци обично копају и рукама и ногама за пасош. Па се понеки солидаришу и идентификују и са Каталанима и њиховом „муком“, други опет заузимају позиције народа других делова Шпаније, односно и једни и други воде туђу бригу. Мени који сам дошао из свеже бомбардоване Србије је само било мука….

Каталонија има око седам милиона становника од чега значајан део чине људи који су се константно насељавали у таласима миграција у последњих пар векова. Последња велика миграција је била у доба владавине Франциска Франка када је један велики талас Андалуза, Екстремењоса и Гаљегоса поплавио Каталонију и попунио њену потребу за радном снагом. Још одраније економски добро развијена (рецимо у деветнаестом веку је град Сабадељ зван „Манчестер“ због множине фабрика у оквиру текстилне индустрије) Каталонија је у доба Франка добила још један полет у развоју и богаћењу њене елите. Сам Франко је иницирао изградњу и отварање „СЕАТ“-а. И та иста елита је имала одличне односе са његовим режимом и њим самим. Рецимо, одличан пријатељ му је био Салвадор Дали. Такође, нико никада није забрањивао каталонски језик ни његову употребу на законском нивоу, а данас се у пропагандне и политичке сврхе помињу разне репресије и дискриминације Каталана као народа и њихове посебности, њиховог језика, националних осећања.

Ко су Каталонци и ко су Каталонски националисти данас? Како не постоји статистика колико их је чистокрвних – са каталонским именима и презименима а колико конвертита – потомака миграната из других делова Шпаније може да се говори само у претпоставкама и са личним утисцима. Лично сам слушао националистичке тираде које су у мени понекад изазивале смех. Рецимо, извесни Гонзало презимена Санчез Рамирез (Андалуз чист ко суза) сав успаљен у друштву објашњава како ОНИ, Каталани, доскора нису имали право да говоре својим језиком. На то га ја питам: па добро, како неко може да ти забрани да говориш језиком који и не знаш нити си икада покушао да га научиш?

Са друге стране, осим што су Каталонци генерално врло антипатични остатку Шпаније и у самој Каталонији живи доста миграната и њихових потомака који се нису повели за утапањем и идентификацијом са Каталанима, па се наизменично дешавају протести једних и других. Тако се укрштају протести и долази до чарки……

Ево, ових дана тамо опет ври: врховни суд је осудио водеће националисте који су имали одлучујућу улогу при покушају одцепљења, казне од девет до тринаест година. Бивши председник Карлес Пуђдемон, иако тражен од органа гоњења из Мадрида живи и ради као евро посланик у Бриселу и оданде позива на устанак! Устанак – ма шта то значило би требало да се деси у петак 18 октобра, када је заказан и генерални штрајк. Добијам информације од пријатеља да је атмосфера наелектрисана, да се заоштрава, да је доста националиста веома одлучно….

Остало је два дана до следеће епизоде дешавања на североистоку Иберијског полуострва. Пре две године сам пратио како због илегалног проглашења независности Каталоније централна влада размешта додатне снаге жандармерије (гуардиа сивил), легије – елитних јединица шпанске војске, падобранаца и националне полиције. Поред таквих и толиких снага ситуација на улици ми изгледа извесно: биће каменица, мотки, пендрека, батина и батина, стотине повређених, хиљаде ухапшених. А онда? Па, када су Каталонци изгубили своју независност падом Барселоне 11. септембра 1714, прича се да су сви већ сутрадан – 12. били свако на свом послу. Изгубили рат, изгубили самосталност – у реду, али мора да се ради и заради. Каталонци су велики радници, а кад неко други ради за њих још бољи.

Како рекох, у Шпанији сам живео један леп период и осим успомена тамо су ми остали и пријатељи, кумови, син Аљоша који се и родио у Барселони. Најмање што ме радује је да чујем оданде вести које подсећају на вести које су у свет слали извештачи са простора земље којој више ни име не смемо да поменемо него је зовемо „регион“, западни Балкан“, „окружење“…

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.