Економија медицине или – Зашто здравље кошта као одржавање Поршеа

0

Једном сам био емигрант у земљи која није била баш мета да човек тамо побегне од родне груде, да би се економски усрећио. Отишао сам, а да нисам имао никог ко би ми пре мог доласка тамо надугачко и нашироко причао како ти људи тамо живе, и какви су народни обичаји. Беше 2000. година, август месец, после туре комбијем до Будимпеште, и мењања три авиона, слећем у Палма де Мајорку, као да долазим директно с Марса.

економија
Младен Радовановић

И, да прескочим све почетне приче о емиграцији и адаптацији емигранта, и његово пливање у страним водама, усмерићу се на тренутак – први одлазак код лекара, с високом температуром и боловима у зглобовима и костима, и са мучнином.

Тада сам се већ био преселио у Каталонију и скрасио се у Виладекансу, селу неких петнаестак километара јужно од Барселоне. Свако село тамо има амбуланту, а већина и болницу. Тада, а и касније виђах, свака амбуланта и болница чисте, светле, уредне, опремљене и нове као испод чекића, иако су смештене у неком прастаром историјском објекту.

И тако, дођем на шалтер, дам картицу и кажем: „Таква и таква ствар…“ Сестра одмах у компјутер нешто куца и гледа, па пита:

„Је л’ може тада и тада, у толико сати?“ То „тада и тада“ је било за неких десетак дана, и ја се наравно забезекнем и кажем:

„Не знам шта да вам одговорим. Рекао сам вам да имам температуру и остало – како, бре, за десет дана?“ Она опет како моја лекарка не може пре да ме прими, а ја опет уљудно: „Добро, а шта бих ја сад требало да радим? Да седнем овде у чекаоницу и сачекам десет дана?“ Она се избуљи: „Не, не, идите кући, не можете овде да останете!“ (Јесам ли личио на бескућника, па да хоћу да се уселим….) „и дођите за десет дана!“

„Аха, добро“, рекох ја. „А где да оставим температуру и ове тегобе што ме муче? Јер, једва стојим на ногама и дошао сам да ми укажете помоћ.“

Е, тек тада ми је рекла да бих онда требало да идем на ургенције, па је побрисала све оно што је унела, и поново ме убацила у други протокол. Тако сам био на свом првом јутрењу у, мени страном, и помало чудном здравственом систему.

Нешто касније, донекле свестан где сам дошао, кренем једном тако да се жалим на укочене и болне зглобове и да им тражим лека. Опет добар дан на шалтеру и изволите, дођите за 10–15 дана. Ја дођем у заказан дан, добар дан докторки, а она мени – анализе, крв, урин, рентген – заказивање на шалтеру. Ја на шалтер, и жена ми лепо заказа анализе за 10–15 дана. Онда се још мало сачекају резултати, па опет на шалтер да закажем код моје докторке. Опет за 10–15 дана, тачан сат и минут, никад никакве гужве и редова, све лепо, чисто и уредно…

И дођем код моје докторке, она погледа резултате и каже ми да ми није ништа. Вероватно влага и хладноћа, каже, па ми одмах преписа Ибупрофен, а уз њега нешто против њега, да ми не пробуши желудац. И неке масти, гелове које ћу морати сам да платим… После тешке муке и убеђивања, убедих је да није да ми баш није ништа и да би требало да идем код специјалисте, нашта ми она одговори да се то дууууууго чека, да ће ме звати, и то ко зна кад, и тако даље… а онда ми, као успут, натукну да је боље да одем код неког приватника, и, као случајно ми рече улицу, број, број телефона, коме да се јавим, и да треба да куцам три пута на вратима…

Одем тамо, добар дан кошта 60 еура. Ко хоће даље, има и даље: печење зглоба струјом – толико, масаже, стезање – толико, сунчање лампом – толико, купање у врућој води – толико. По један третман недељно, па треба по неких десет третмана од сваке врсте, па пауза, па опет. Гаранција да ћеш то да радиш све док имаш нерава, снаге и пара. А кад сам избалансирао свој буџет, од моје платице од 3.000 еура бих имао за стан, третмане за костобољу, ‘леб и воду. За остало – кредитна картица.

Тада ми се родила нека сумња да држава и државни намесници нe мотивишу народ да троши државне ресурсе, него их тромошћу и развлачењем усмерава ка приватницима који – ем смањују незапосленост у земљи – ем плаћају порез истој земљи. Па, једна иста, рецимо, моја бољка – уместо да ојади фонд здравственог осигурања – утера држави паре у џеп.

Усагласио сам приоритете и своје потребе, и оставио костобољу где је и раније била, јер сам се и навикао на њу и слагали смо се одлично: викендом када сам ишао у провод она је увек ишла својим путем, остављала ме на миру, и враћала се евентуално у понедељак поподне, тек да ми покаже да човек није машина.

Како ми је током живота свашта падало около мене и трескало и пуцало, био ми је потребан један добар генерални ремонт. Крпљење је обављано етапно у Србији, а неки захвати одложени на неодређено време као, рецимо, трансплантација рожњаче, пеглање млевеног десног стопала, претресање кичме и слично.

Повод за ремонт рожњаче је био кад ми је у фирми први пут неки материјал упао у исто то око (на које сам видео 5%), од чега ми је то око поцрвенело као парадајз. Наравно, видела се на њему историја, али све је упаковано у неки континуитет да ми је садашња повреда била она кап у препуној чаши, и зато сам чекао да ме позову из универзитетске клинике „Белвитђе“. И звали су, две операције, с крајњим резултатом да ми је вид побољшан 90% 44 – са 5 на 95! Веома сам захвалан и здравственом систему Шпаније, и донатору кога никад нисам упознао. Да сам био нестрпљив или неодлучан, то би ме коштало неких 15–20.000 еура, по ондашњим ценама.

После тога сам на послу искренуо ногу – лагано угануће и оток као крофна. Ај у сеоску болницу у Виладекансу, а она као хотел с десетак звездица, укључујући и пар сестрица комшиница. Па на боловање, прође месец дана, па физиотерапеут, па лекар, па физиотерапеут, па лекар… Нема напретка, боооолииии, не могу на ногу…. ај на операцију, па успут скрпе и кост раније лоше зараслу, уграде неке титанијумске шипке и шрафове које раније нисам имао, зашију лигаменте све по сељачки. Шест месеци посла за њих, шест месеци плаћеног боловања, учења, читања и шетања на штакама за мене. Хвала здравственом систему Шпаније али, ја ништа нисам смувао ни украо. Месечно је моја фирма плаћала за мене котизацију 500–700 еура. Па пута 12 месеци = 7–8.000 еура за годину. Па пута десет година = 70–80 хиљада еура. Даклем…

девојчица преминула
Болница „Матер Деи“ на Малти

Касније, кад је озбиљно почела да ме мучи кичма наравно да сам ишао код лекара. И наравно да ми је рекао да ми није ништа, осим што имам јааааако смањен простор између тог и тог, и још једног и другог пршљена. Дупла дискус-хернија, терај док може, а кад више не може пријави се за операцију. На операцију се чека неколико година, а коме се не чека… 30.000 еура. И никаква гаранција ако оперише трауматолог, због нерава који су ми иначе кочили десну ногу, каже, треба неурохирург, а тај се чека још више…

То ме мало изнервирало, а успут сам радио неке вежбе које ме је учио женски физиотерапеут (ко може из прве да изговори „физиотерапеуткиња“?) и стање ми се мало поправило. Ето, ако ништа друго, у белом свету сам научио колико кошта ремонт појединих делова тела. А зуби? Ај на брзака: мала бела пломба 48 еура, рок трајања две године, имплант титанијум са фул керамика круницом – 1200 еура. Одржавање блиставог осмеха кошта отприлике као одржавање Поршеа. Зато једино мене у садашњем комшилуку није чудило што комшиница Љиља да би средила осмех три пута хвата авион од Сиднеја до Београда где то раде много квалитетније и много јефтиније.

Онда сам се вратио у Србију, али су, изгледа, испред мене дошли западни народни здравствени обичаји. Нема више оног ранијег да одеш код лекара, сутра лабораторија, прекосутра резултати и опет лекар, рецепти и слично. Добијеш гомилу рецепата, одеш у апотеку, а оно више личе на бакалнице или продавнице дечијих играчака и папуча. Све неки додаци исхране, као да би био здрав не можеш да живиш без екстракта тог и тог корена, а за крвну слику по мало од сваког метала који се иначе теееешко ресорбују, а „само наш“ производ то гарантује…

А било где у свету или код нас да питаш лекара да трајно излечи, рецимо, ову моју костобољу – само врте главом, хватају се за рецепте и преписују сваки пут нешто друго. Читам да се пре пар година појавио у Америци лек за хепатитис Ц. Помаже, али кошта много. Једна терапија, 86.000 долара. Лепа вест, и нормалан човек помисли: добро, нова ствар, па мора да кошта. Пашће цена, па ће и социјално да набави за сваког коме је потребно, а код нас у Србији таквих оболелих има око 200.000. Тренутно би коштало 16 милијарди долара да се епидемија хепатитиса Ц искорени из Србије по тој цени лека. Међутим, цена лека ни да мрдне. Кошта колико је и коштала, и ни макац.

Е онда упознам човека који је ИМАО хепатитис Ц и излечио га, али не тим прескупим леком из САД. Од њега сам сазнао да постоји алтернатива – исти лек, тј. иста активна супстанца, али из Индије. Цена: 200 долара! Звучи фантастично!? Звучало би да увоз тог лека у Србију, макар и за личну употребу није забрањен.

Кажу властодршци и њихови гласноговорници да није поуздан, и још по нешто како би напунили уши јавности буком и бесмислом. Лек који не производи никаква самостална занатска радња, него велика и позната фармацеутска фирма из Индије, и који је своју ефикасност показао и доказао – Србији и њеном здравству није довољно добар. Индијци су добри кад траба да купе фабрику трактора, јер онда су светска сила која доноси просперитет и радна места у неком тамо селу, и што је најважније ослобађа онај плац на Новом Београду који се убио за градњу станова. А кад треба јефтино и без ичије провизије да се ИЗЛЕЧИМО, е, онда не ваљају ни они, ни ми који тако нешто тражимо. Зато, да бисмо се ИЗЛЕЧИЛИ, једини начин је да се кријемо од сопствене државе и да се повежемо с онима који имају међународне кријумчарске канале – рецимо с кријумчарима хероина, оружја и људи. За једну теглицу са 78 пилула „Софосбувир“ лека против хепатитиса, колико би Коза Ностра или Ндрангета наплатили поштарину? И они би вероватно имали више обзира према болесним људима и узели мању провизију од садашњих владара Србије.

Ако знате неког ко има хепатитис, упутите га на човека који у овом тренутку вреди Србима више од 16.000.000.000 (милијарди) долара потребних да се заустави СКРИВЕНА ЕПИДЕМИЈА и сви инфицирани Срби ослободе болести. Ради се о Драгиши Зекићу који је активан у удружењима оболелих, као и у својој организацији „Хепатитис хилфе“.

Дакле, ја, који сам научен да рачунам, рачунам да Драгиша вреди овој Србији више од председника, свих његових идеја, инвестиција, аутопутева и оне, сачувај боже, булументе око њега.

Колико сам видео тамо на западу, а и овде код нас западом обрлаћеним, мојој костобољи лека нема. Можда га нема ни на истоку, ал’ макар тамо не морам да задужим унуке и праунуке како би ми рекли да је „болест још увек присутна, али под контролом, и стабилна“.

Ово савремено лечење залечивањем ми више личи на некадашњу традиционалну медицину: кад је моја баба масирала деду комовицом, кувала му чајеве и стављала на болно место угрејан цреп увијен у крпу.

У та времена, свако село и заселак су имали попа (као и данас), а учитеља само богатија села која су имала децу и школу (као и данас). А лекара који лечи народ је било много теже ишколовати, него попове и уче (као и данас) и било их је врло мало, готово као данас.

Када сретнем лекара који је искрено посвећен пацијенту и његовом здрављу и здравом животу, сузе ми пођу од радости. То је човек учен, хуман, уман и поштован. То није само лекар, то је, бре, човек с великим Ч! Баш челик!

А ови што преписују народу лекове и вакцине које сами ни под присилом неће да приме? Они ћуте из све снаге, а на сам помен да приме вакцине које другима ваљају, дрече као јарићи пред клање. Њихов посао је да ћуте и да од нас крију као државну тајну огромно знање које поседују. Много тајни…

Младен Радовановић

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.