Борба против заборава професорке Смиље Аврамов

1

Смиља Аврамов може да нам послужи као драгоцени путоказ на путу националног освешћења и оздрављења.

смиља аврамов
Академик Смиља Аврамов

Када је 2. октобра 2018, у 101. години, престало да куца већ увелико ослабљено срце легендарне професорке међународног права Смиље Аврамов, Србија је остала без једног од најумнијих, најобразованијих и најчаснијих представника истинске националне елите. Иако је својим јавним деловањем и написаним књигама вишеструко задужила нашу земљу, мора се приметити да је опроштај од Смиље Аврамов био, баш као и њена слабо посећена сахрана, прилично скроман, а део јавности такође је непријатно изненадило сазнање да цењена професорка никада није постала члан Српске академије наука и уметности. На њен стоти рођендан, пре мало више од пола године, њене колеге са Правног факултета одале су јој почаст на свечаној вечери и прослави током које је професор Бранко Ракић закључио да је „сретењски“ датум њеног рођења (15. фебруар 1918.) дубоко симболичан, јер је професорка читавог живота била борац за слободу и правду, државу и нацију. Бог је професорки Аврамов подарио необично дуг и плодан живот, а она га је посветила неуморној борби за истину о страдању српског народа у XX веку. Током бурних деведесетих година минулог столећа, када се по други пут у крви распадала заједничка држава, а читав српски народ био сатанизован и изложен страховитим притисцима да прихвати искључиву кривицу за рат и разарања, професорка Аврамов била је светло у тами, један од најпродорнијих, најубедљивијих и најдоследнијих бранилаца српског становишта у свету.

Захваљујући огромном угледу који је уживала у иностранству, везама које је стекла као предавач на најпрестижнијим универзитетима, искуству које је „испекла“ током вишедеценијског истраживачког рада, као и беспрекорном познавању неколико страних језика, професорка Аврамов успела је да дође до приступа у неке од најтајнијих и најчуванијих страних архива. Књиге које су настале као резултат њених темељних истраживања, написане беспрекорним стилом и поткрепљене необоривим доказима и чињеницама, спадају у сам врх светске литературе из области међународног права и политикологије. Оне су, такође, незаобилазна полазна тачка за сваког ко жели да разуме трагичне догађаје на подручју бивше Југославије, али и шире међународне околности и процесе који су довели до таквог расплета. Вансеријски вредна појединачна дела професорке Аврамов, као што су „Трилатерална комисија: Светска влада или светска тиранија“, „Опус деи, нови крсташки поход Ватикана“ и „Цивилно друштво и невладине организације: алтернативни модел светске заједнице“, посматрани као једна целина, разоткривају глобални контекст, колоквијално називан „новим светским поретком“, у коме је било могуће да се догађаји у бившој Југославији одиграју на свима познат начин. Посебан куриозитет представља чињеница да је она већину тих књига написала у деветој деценији живота, као и да је обим обухваћених тема и података тако опсежан да би у нормалним околностима захтевао рад читавог института за њихову обраду, што довољно говори о њеној интелектуалној супериорности, фанатичној посвећености и упорности са којима је приступала послу. За професорку Смиљу та дела, међутим, била су много више од академског и научног изазова и патриотске дужности. Она су, пре свега и изнад свега, породични дуг према пострадалима из њене фамилије и дубоко схваћени категорички, морални императив у рату против заборава једног забораву склоног народа.

смиља аврамов
Смиља Аврамов на свечаној академији у организацији Правног факултета у Београду поводом њеног 100. рођендана, 14. фебруар 2018.

Породична историја

Да би у потпуности разумели ту њену животну мисију, потребно је да се укратко упознамо са њеном породичном историјом. Смиља Аврамов је рођена 15. фебруара 1918. у Пакрацу, у тадашњној Аустроугарској, пред сам крај Првог светског рата, у имућној српској породици Благојевић. Њено детињство обележили су складни породични односи, али и строг патријархални одгој, у коме су вера и приврженост Српској православној цркви играли круцијалну улогу. Њен отац, инжењер, васпитавао је своје четворо деце (две ћерке и два сина) тако да развију озбиљне радне навике, јак карактер и дубок осећај националне припадности. Гимназију је завршила у Сушаку 1936, после чега је уписала студије права у Бечу. На факултету је упознала свог будућег супруга Душка, убеђеног предратног комунисту, са којим је ускоро склопила брак, што је изазвало противљење њене породице.

Иако су односи са родитељима изглађени током једне Бадње вечери, убрзо су избијање Другог светског рата, пад Краљевине Југославије и оснивање Независне Државе Хрватске растурили читаву породицу и довели све чланове у велику опасност. Смиља са супругом бежи из Хрватске, али остатак њене породице бива изложен притисцима и насиљу. Дојучерашње добронамерне комшије и пријатељи Хрвати претварају се преко ноћи у крвожедне прогонитеље и усташке џелате. Смиљин отац једне ноћи бива приведен и депортован у Јасеновац, и то од стране кућног пријатеља породице. У Јасеновцу је и убијен, а поред њега још најмање десет припадника шире породице изгубило је живот у НДХ на најстрашније могуће начине. Велика имовина породице је конфискована, а ни после ослобођења и успостављања комунистичке власти она није чак ни делимично враћена.

Свечани пријем у Патријаршији на којем је Његова светост патријарх српски г. Иринеј Смиљи Аврамов уручио Орден Светог Саве 2. реда, 29. децембар 2014.

Смиља је више пута јавно говорила да је тачно знала у чијој кући је завршио намештај њене породице, клавир њене мајке и богата колекција уметничких слика, али и да су јој „другови“ саветовали да не говори о томе превише и да не таласа. Касније, по завршетку рата, посећује Јасеновац где јој један бивши логораш, јеврејски лекар из Сарајева који је радио као гробар, показује тачно место на коме је скончао њен отац и описује начин егзекуције. То трауматично искуство заувек је обележило њен живот и усмерило правац њеног научног деловања и рада. Смиља Аврамов постаје после рата професор међународног права на београдском Правном факултету, али и један од највећих светских експерата за релативно нову проблематику геноцида као правне категорије. Категорички императив јавља се у виду преданог и пожртвованог педагошког рада са студентима на факултету, где важи за једног од најомиљенијих професора, али и кроз прикупљање историјске грађе и научне литературе за велику студију о геноциду над српским народом у НДХ. Због инсистирања на речи „геноцид“ у предавањима студентима, а у односу на монструозне злочине на простору НДХ за време Другог светског рата, професорка Аврамов трпи критике декана и колега на Правном факултету, а у једном тренутку бива и искључена из партије.

Вишедеценијска политика прећуткивања и потискивања истине о геноциду над Србима у име лажног братства и јединства током титоистичког периода довела је до понављања догађаја из 1941. које је Смиља Аврамов као девојка преживела. Категорички императив налагао је да сва своја знања и способности стави у службу свог народа и своје земље у отпору лажној медијској слици о дешавањима у Југославији која је тенденциозно креирана. У њеној књизи „Постхеројски рат Запада против Југославије“ (1998) детаљно су приказани међународни контекст и историјске околности у којима се одиграо распад Југославије. Кумулативни ефекти дуготрајног процеса деловања спољног фактора и исхитрено признање сецесионистичких република, противно повељи Уједињених нација и завршног акта из Хелсинкија, били су злочин против мира у односу на Југославију и, у нормативној хијерархији међународној поретка, „кровни злочин“ из кога произилазе сви остали, каснији злочини.

Капитално дело

Професорка Аврамов такође даје изванредну и свеобухватну анализу унутрашњег механизма разарања државе и непосредан увид у документа која су претходила грађанском рату деведесетих година, с обзиром на то да је у својству члана преговарачке групе српске стране учествовала у преговорима са Хрватима, договореним на састанку Милошевић-Туђман у Карађорђеву, које је хрватска страна самоиницијативно напустила априла 1991. после чега су уследили напади на касарне ЈНА и разбуктавање сукоба. Ова књига представља праву документарну ризницу која не само да задовољава радозналост читалаца-лаика које занима да боље и потпуније разумеју механизме кризе у којој смо се нашли као народ, но и легат за научнике и истраживаче који ће се у будућности бавити том темом. „Постхеројски рат Запада против Југославије“ је, уз „Геноцид у Југославији у светлу међународног права“ из 1992, представљао основу њеног каснијег капиталног, двотомног дела „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991-…“, које сачињава синтезу свих њених стечених знања и научних стремљења, као и круну напора да страдање своје породице и свог народа отргне од заборава. Треба напоменути да је ову књигу од непроцењивог значаја, као и све остале у оквиру њених сабраних дела, издала београдска Академија за дипломатију и безбедност, чиме је дат огроман допринос култури сећања у Срба.

У првом делу првог тома ове раскошне, али истовремено тужне и мучне мултидисциплинарне студије представљене су теоријске поставке геноцида, историјски приказ развоја норми новог међународног кривичног права и израда и усвајање Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Други део првог тома посвећен је геноциду над српским народом у Другом светском рату, од окупације и поделе Југославије до ослобођења. Посебно су приказани злочини на немачком, мађарском, бугарском окупираном подручју, као и геноцид на Косову и Метохији, а највећи део посвећен је геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској. Други том посвећен је послератном периоду, генези сепаратизма, новим облицима геноцида, као и наставку геноцида над српским народом на просторима у којима је спровођен и током Другог светског рата. На самом почетку књиге професорка говори о специфичности ситуације у вези са проучавањем геноцида над Србима, који је донедавно и у самој Србији био табу тема:

„Геноцид над Србима није избрисан само из светске историје, него све донедавно био је избрисан и из националне историје. У нашим уџбеницима тај феномен је просто изостављен, за њега се није нашло место ни у фуснотама. Међутим, треба рећи да је недостатак научно утемељених расправа о геноциду у некадашњој Југославији много сложенији проблем, но што би се то, на први поглед, могло закључити. Научни радници остајали су неми пред деликатношћу ситуације са којом су били суочени у једном вешто изрежираном револуционарном времену. Евидентно је да се без емпиријских истраживања не могу вршити теоријска уопштавања, а у атмосфери лажног заноса о ‘братству и јединству свих наших народа’ није било места за описе злочина, стравичних и несхватљивих обичном човеку. Како прићи геноциду ван могућности његовог логичног лоцирања у било којој равни односа: човека према човеку, човека према Богу и обрнуто. Како објаснити Јасеновац, и друге концентрационе логоре, те модерне фабрике смрти, Јадовно и друге крашке јаме пуњене српским лешевима, чије је постојање значило крах свих моралних правила, па и метафизичких норми. Није се то уклапало у један виртуелни брозовско-кардељевски свет. Помињање геноцида, чак и на маргинама, изазивало је неочекивано оштре реакције, индивидуалне и колективне. Деликатност ситуације произилазила је и из околности да се један број Хрвата, истина веома мали, солидарисао са жртвама геноцида, било као ратни заробљеници који су одбили да се врате кућама, иако им је то нуђено, било као герилци кои су се нашли у истим редовима са Србима и Јеврејима. Није у овом случају битан број; моралне вредности не могу бити предмет математичких калкулација.“

Професорка Аврамов велики простор у књизи посвећује разлици између рата и геноцида, геноцида и масакра, геноцида и злочина против човечности, ратних злочина и холокауста. Геноцид је једнострано масовно и озакоњено убијање од стране државе, односно њеног бирократског апарата. Изоловани масакри зато не могу да се подведу под појам геноцида. Разлика је у томе што је геноцид унапред планирана и добро припремљена акција с одређеном намером, док је масакр спонтани акт, тренутна операција која произилази из датог тренутка и чији су циљеви ограничени. У том светлу, треба рећи да масовна убиства Срба у НДХ задовољавају све критеријуме да буду квалификовани као геноцид. Професорка Аврамов у својој сгудији таксативно наводи рестриктивне законе које је НДХ спроводила над Србима, као и одлуке и решења која су за јасан циљ имала коначно истребљење свих Срба на територији под хрватском контролом.

Колективни категорички императив

„Геноцид је увек свесно опредељење и политика, он никада није историјска случајност“, како закључује Ирвинг Луис Хоровиц, „а успостављање геноцидног система је условљено културом једне средине“. Притом, култура једног народа, како тврди професорка Аврамов, није одређена индивидуалним достигнућима у појединим областима, него представља интегрални феномен у коме су сви сегменти друштва у равнотежи. Криминалне типове је могуће пронаћи у сваком друштву, али у друштвима на вишем степену политичке културе није могућ развој геноцидних постенцијала друштва као целине. Посебна одговорност лежи на римокатоличкој цркви у Хрватској, јер религија није само теолошки систем који објашњава односе човека према Богу, него и морални кодекс који регулише односе човека према човеку. Затворивши очи пред том чињеницом, али и директним учешћем представника клера у покољима, Римокатоличка црква у Хрватској претворила се у моћну машину духовне агресије кроз пропаганду и давања „опроштаја“ усташким кољачима, али и кроз акцију покрштавања српског живља. Смиља Аврамов наводи да је покрштавање било намењено само Србима, али не свима. Начелан став владе био је да се у римокатолицизам преведу сиромашни слојеви. Рачунало се са ниским образовним степеном ових слојева, па се претпостављало да би они били спремни да за ситне уступке безрезервно следе усташку политику. „Учитеље, попове, трговце, богате обртнике и сељаке, и уопће интелигенцију треба заобићи сем у случајевима када се доиста покаже њихова особна честитост“ објављено је као званично упутство у Католичком листу број 31, од 8. августа 1941.

Верски и политички поглавари НДХ, Алојзије Степинац и Анте Павелић

У масовној свакодневној погибији Срба, коју описује и документује професорка Аврамов, тешко је било поставити прецизну границу између ратног злочина и злочина против човечности. Срби су масовно гинули по свим линијама. У жижи колективног терора налазио се планирани и организовани геноцид који је спроводила НДХ. Уз детаљни хронолошки приказ формирања НДХ, њених организационих структура и идејних основа, бројних страшних сведочанстава о свим логорима на њеној територији, професорка Аврамов нас упознаје са декласификованом архивском грађом у којој се налазе мало познати подаци о сарадњи комуниста и усташа, везама врха НДХ-а са британском обавештајном службом, али и потресна сведочанства савременика, од којих можда најупечатљивији утисак остављају искази и писма италијанских војника који се данас чувају у државном Архиву Италије у Риму. Командант италијанске дивизије „Сасари“ генерал Мартичели у свом извештају од 16. јуна 1941. о ситуацији у Книну описује животињску бестијалност усташа, уз констатацију да је овакав поступак изазвао код званичних италијанских органа и војника осећање презира и гађења. Ђузепе Анђелини, официр у италијанској дивизији „Ре“, описује: „Хиљаде Јевреја депортовани су на острво Паг да би били заклани или живи закопани; Хиљаде Срба ослепљених и злостављаних; читаве породице масакриране, без икакве разлике у погледу пола и доба. Одлучио сам да такве стравичне епизоде фотографишем. Древна мржња, расистичка и религиозна избијала је са свим својим бесом пред очима пренеражених италијанских војника…“ Команда Окупационих снага Италије је преко владе у Риму доставила преко 8000 фотографија са подацима о убијенима и извршиоцима убистава, али, како професорка Аврамов даље наводи, у Југославији и Србији никада није постојала политичка воља да се до тог материјала дође и да се евентуално употреби у кривичним процесима.

Број жртава на територији НДХ до данас није званично утврђен, не зато што не постоје подаци и документација, како се често тврди, него зато што не постоји политичка воља. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, формирана је 1945, али је укинута већ 12. априла 1948, не случајно. Изостао је коначан извештај о броју жртава до кога се дошло на основу изворне грађе, претежно из обавештајних извора и сведочења преживелих логораша. Стратегија заборава осмишљена је плански и вешто спровођена у Брозовој Југославији, у име лажног „братства и јединства свих њених народа и народности“. Крашке јаме, са десетинама хиљада жртава, забетониране су, по налогу Броза, стратишта широм Хрватске остала су необележена, па чак и обешчашћена. Јевреји су се одужили својим жртвама, идентификовали их, подигли су величанствене музеје жртвама геноцида у Јерусалиму и Вашингтону, посветили „Дан сећања“ на жртве, на чему им треба одати дубоко признање. Али у тим музејима мало је помена о српским жртвама геноцида, па ни у случајевима где су заједно пошли у смрт и положени у исте јаме. Тај грех не треба приписати Јеврејима; грех пада на душу Срба.

Прихватили смо без протеста стратегију заборава и манипулацију сопственом историјом, што ће имати свој епилог у деградацији нације коју данас преживљавамо и хипокритском пребацивању одговорности са џелата на жртву. Када је коначно средином осамдесетих покренуто питање геноцида над Србима, уследила је морбидна игра бројкама (Жерјавић, Кочовић, Туђман, Кухарић итд), која је била у функцији онога што ће уследити деведесетих. Данас се спроводи нова стратегија: релативизација и одбијање сваке кривице. Усташе су пред крај рата уништиле трагове својих злочина, али постоје прворазредни извори у архивама Рима, Берлина (Фрајбурга), Лондона и Вашингтона. Постоји Архив Југославије са 3000 кутија, архив Војноисторијског института, па коначно локални архиви српских заједница у Хрватској, који су, добрим делом, пренети у Београд почетком деведесетих. Постоје многобројна дела са стотинама идентификованих жртава, али и џелата.

Споменик Камени цвет у Јасеновцу

Савремена техничка средства и доступна грађа омогућавају да се дође до приближно тачног броја жртава геноцида у НДХ. Генерал Глајз фон Хорстенау у својим мемоарима наводи цифру од 750.000 уморених Срба. Према италијанским изворима, тај број премашује један милион. Меморијални центар Јад Вашем у Јерусалиму почива на геслу: „Дајмо мртвима име и место вечног починка“. У „Дворани сећања“ постављен је колективни гроб, где су записана имена логора и стратишта и где гори вечни пламен. Српски народ није се одужио својим жртвама на достојанствен и цивилизован начин, а док то не учини, тешко да ће изаћи из колективне трауме у коју је ушао у последњој деценији XX века. То је наш колективни категорички императив, а дело и морални пример професорке Смиље Аврамов може да нам послужи као драгоцени путоказ на том путу националног освешћења и оздрављења.

Марко Танасковић, Печат / Нови Стандард

1 коментар

  1. jEDNOM SAM ZASLUZENO NAZVAO DR. SMILJU AVRAMOV ZENOM STOLECA.MNOGI JE SMATRAJU NEPOPRAVLJIVIMM PATRIOTOM, STO ONA USTVARI I JESTE BILA ALI JE DALA BEZBROJNE NAUCNE DOKAZE
    DA JE NAD SRPSKIM NARODOM VRSEN KONTINUIRANI GENOCID JOS OD PRAVAVNIH VREMENA A NAROCITO OD PODELE HRISCANSTVA NA ISTOCNI I ZAPADNI DEO.SVAKA NJENA KNJIGA JE UTEMELJENA NA NEOBORIVIM DOKAZIMA O STRADANJU SRBA A ONO STO JE KRUNA NJENOG RADA JESTE NJENA ZELJA I PREDLOG DA SE SVIM SRPSKIM ZRTVAMA I NE SAMO SRPSKIM NA TLU BIVSE JUGOSLAVIJE PODIGNE MEMORIJALNI CENTAR ILI MUZEJ HOLOKAUSTA NA OVIM PROSTORIMA. CUDNO JE DA SVAKA NIOVOIZABRANA VLADA KOJIH SMOM IMALI DOSTA +-O TOME ILI IZ POLITIKANTSKIH KALKULACIJA ILI NEPOSTOJANJA SVESTI O TRAGICNOJ PROSLOSTI SVOGA NARODA NIKADA NIJE UCINILA NI JEDAN KORAK U TOM PRAVCU..uGLEDAJTE SE NA IZRAEL- UMELA JE DA OPOMENEN BEZBROJ PUTA OVA IZUZETNA ZENA, VELIKI PRAVNIK I HUMANISTA..NEKA JOJ JE VECNAQ SLAVA.. NJEN UCENIK M.P.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.