О овим српским дечацима пише БиБиСи: Бежали су преко планина од Немаца, а у домовину вратили славу и рагби! (ФОТО, ВИДЕО)

0

Историчар Луис Милер, који је истраживао „Српске дечаке“ („Serbian boys“ – како је овај случај назван) казао је да су преживели невиђене страхоте, као и да је једва неко од њих знао неколико речи енглеског.

Луис Милер
Српски рагби тим у Единбургу 1918. године

Прошло је 100 година од када је школа у Единбургу понудила уточиште за групу дечака из Србије који су побегли од ужаса Првог светског рата. Дечаци, од којих су најмлађи имали и 12 година, одведени су у школу „George Heriot“ 1916. године, након што су преживели стравично бекство из Србије која је потпала под окупацију Немаца и њихових савезника.

Колико је било страшно њихово бекство показује податак да су бежали преко црногорских и албанских планина, а та зима 1915. на 1916. годину покосила је 8.000 дечака који су тражили спас од рата. Неки су умрли од хладноће, други од глади, треће су погодиле албанске пушке.

Дечаци који су завршили у Единбургу били су срећници који су преживели. Њихови животи промењени су, захваљујући овој школи и запосленима у њој. Првих 10 Хериотса (како се зову дечаци из ове школе) у њу су стигли у августу 1916. године, пред почетак нове школске године.

Историчар Луис Милер, који је истраживао „Српске дечаке“ (како је овај случај назван) казао је да су преживели невиђене страхоте, као и да је једва неко од њих знао неколико речи енглеског.

– Али њих је школа „пригрлила“, и добили су подршку љубазних људи Единбурга, у годинама док се нису вратили ономе што је остало од њихових домова – казао је Милер.

Школа их је угостила три године, а неки од њих су заблистали у њој. Ипак, рагби терен је место на коме су стекли славу.

– Ови момци, који никад пре нису играли рагби, показали су се изузетно у њој – каже Милер.

Неки од њих, сматра он, били су довољно добри да се придруже озбиљнијим лигама, сведочи историчар. По повратку у Србију направили су први национални рагби тим Србије и посадили корен овог спорта у својој домовини.

Један од дечака је био Живојин Ковачевић, који је у време бекства имао 15 година. Био је добар и у школи, и на рагби терену. Он је наставио са студијама грађевине у Единбургу, па је када се вратио у Србију, радио на њеној обнови.

– Волео је Британију и Шкотску као своју земљу, и био је захвалан Британцима што су га спасили – каже његова унука, која је један од потомака „српких дечака избеглица“ који су посетили Шкотску поводом стогодишњице од овог случаја.

Луис Милер
Фото: Илустрација

Пред крај живота је жалио што му године не дозвољавају да још једном посети Единбург и школу која га је спасила.

Стефан Ђорђевић, један од њих, успео је и да заврши медицину и постане угледан лекар. У сећању су му ипак остали глад и хладноћа. Радио је као доктор медицине у Глазгову, а потом на Хавајима. Његова кћерка каже да је врло поносна на све „што је млади српски дечак постигао“.

Потомци српских дечака, заједно са историчарем Милером одржали су час сећања на све што су ови дечаци преживели, а британска јавност је, судећи према БиБиСију добро упозната са судбином „спских дечака“.

Фото: Printscreen

И на сајту школе је било најављено обележавање 100 година од доласка српских дечака.

Заиста су били дечаци за дивљење!

Еспресо

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.