ЗАШТО СРБИ ПСУЈУ КРВ, МАЈКУ, СУНЦЕ… Постоје још од времена Јужних Словена, да ли смо ми народ са НАЈСОЧНИЈИМ ПСОВКАМА

0

У ери нових технологија Србија је и даље земља кочијаша, барем када су псовке у питању. Псујемо толико богато и разноврсно да би се и кочијаши постидели.

псовке
Фото: Илустрација

Српске псовке су, заиста, богате, а како и не би биле, када често имају сва добра и религиозног и земаљског света: Бога, свеца, земљу, сунце, мајку, народ, крв… На први поглед неспојива веза постаје нераскидива на уснама многих становника овог поднебља. Просто да се и прости људи запитају како и због чега су полне радње и општа добра ставили у исту реченицу?!

Професорка Марина Николић са Института за српски језик САНУ истиче да се не може са сигурношћу тврдити када су и како настале прве псовке у српском језику.

– Али се може претпоставити да се то десило врло рано и да има везе са клетвама, као и са другим ритуалним језичким изразима у облику формула, попут благослова, молитва и заклетви. Томе у прилог говоре и управо речи које се у њима налазе: живот, сунце, бог, светац, крв и други. Псује се оно што је човеку најближе и најмилије: мајка, сестра, дете, па се у псовкама очитава и антропоцентрична слика света. Сматра се да је псовка била део многих магијских ритуала, као и разних обреда, свадбених, аграрних и других, а с обзиром на то да речи из псовки потичу још из индоевропске епохе, може се са сигурношћу тврдити да многе наше псовке долазе још из далеке историје индоевропских језика – објашњава Николићева.

Не псујемо највише

Како каже, псовке припадају најстаријим језичким изразима, а интересантно је како оне опстају.

– Многе остану у историји и данас су архаичне, на пример, „опрем добро“, „сунце ти калајисано“, док друге, некада у комбинацији са жаргоном, опстају до данас. Уз фразеологизме, може се рећи да псовке припадају најстаријем лексичком слоју сваког језика, па и српског – наглашава Николићева.

Псовање и у породици / Фото: Профимедиа

Ми Срби умемо да се хвалимо да смо најстарији народ на свету, па зашто се не бисмо бусали у груди да нам је и језик најпростији, а псовке најкреативније. Ипак, наша саговорница не дели то мишљење.

– Сматрам да је предрасуда да Срби највише псују и да је српски језик најбогатији у том смислу. Менталитет свакако има утицаја на значење псовки, али не може се тврдити да смо псовачки лидери, па чак ни у региону. Често се чује да су Мађари такође веома креативни у том смислу – подвлачи професорка која се бави језичком културом.

Што се савременог језичког стања тиче, псовке су језички изрази који припадају експресивним средствима, што значи да оне служе да искажу емоционална стања оних који се њима служе, појашњава наша саговорница.

– Псујемо у ситуацијама када смо на некога или нешто бесни или љути, када нас нека особа или догађај разочара или испровоцира. Псовање има директивну функцију када је псовка упућена некоме, али се дешава да опсујемо сами за себе, када нешто проспемо, саплетемо се или будемо неспретни на неки други начин, или пак када учинимо неку грешку која нас јако изнервира. С друге стране, није псовка увек показатељ негативних осећања. И приликом изненадног одушевљења излети нам неко „је*оте“, на пример „је*оте, како је ово добро!“ или „Где си, је*оте, сто година!“ „Како успе ово, сунце ти твоје!?“ Псовке такође некада служе као поштапалице – наводи професорка.

Како каже, псовке се називају вулгаризмима, а то је општи назив за сва она средства која унижавају саговорника и вређају његово достојанство.

– Самим тим, вулгаризација чини израз ружним и представља нарушавање естетске норме, али и норме етикеције неког језика. Говорна етикеција тиче се правила понашања говорника према својим саговорницима, а посебну област етикеције представљају јавне и безусловне забране искоришћавања одређених језичких средстава, па је у свим ситуацијама псовање забрањено. Као претња, рецимо, могу се користити нека интонацијска средства, на пример, разговор који има повишен тон. При томе етикеција не забрањује емоционални говор с честим „јаким“ речима. Приликом јаког емотивног набоја, псовка се може заменити неким еуфемизмом, рецимо, „Ма, иди у першун!“, „Иди дођавола!“, „Гром те убио!“, и такви изрази не нарушавају правила језичке културе – истиче Николићева.

Објекат псовке је различит, али је циљ углавном сличан.

– Објекат псовке „је*ем ти нешто“, дакле, може бити било шта што говорника тренутно фрустрира (нпр. „је*ем ти крш од компјутера“, или „је*ем ти спор интернет“), па је у том смислу број конкретизација ове псовке потенцијално безграничан. Међутим, ова се псовка појављује и у неким устаљеним варијантама – тада објекат није условљен контекстом већ представља неки културолошки значајан, високо вреднован појам – нешто чије би скрнављење морало да повреди онога коме је псовка упућена. То су најчешће чланови најближе породице (је*ем ти мајку, оца, сестру), али то могу бити и појмови чијом се деградацијом директно нарушава нечије постојање – „је*ем ти дан кад си се родио“, „је*ем ти сунце (које те греје)“, „је*ем ти хлеб (који једеш)“, „крв ти је*ем“. У таквим се примерима врло јасно види да је суштина упућивања псовке некоме – погодити ту особу у тачку која се доживљава као најрањивије место у емотивном и духовном свету појединца и својој озлојеђености дати што бруталнију форму. Крајњи степен те бруталности налазимо у псовкама у којима се нечија егзистенција поништава његовим враћањем у време пре рођења или зачећа: „марш у пи*ку материну“ и „иди у ку*ац“. Иако тих значењских слојева псовки нисмо увек свесни када псовку изговарамо, они нам показују да су псовке дубоко повезане са клетвама и древним веровањима у магијску моћ језика – објашњава Вања Миљковић, истраживач сарадник на Институту за српски језик САНУ.

Још један мит

Вања Миљковић наглашава како осећај да се данас псује више него икад може бити део популарног мита о садашњости као времену највеће покварености језика.

– Данас се о такозваним табу темама много више говори. Данас се, исто, вулгарне речи све уредније бележе, праве се и речници вулгарне лексике, какав је, рецимо, речник Речних опсцених речи Данка Шипке из 2011. године. Даље – постоји интернет који омогућава да неформалну комуникацију у опуштеном, разговорном стилу, коме псовке не морају бити стране, водимо писаним путем. Што све укупно значи да није истина да више псујемо него неки наши преци, већ само да се наше псовање боље види – сматра Миљковић.

Ипак, без обзира на то што се псовке све уредније бележе, готово је немогуће рећи са коликим „пљувачким арсеналом“ Срби располажу.

– Говорници свакодневно стварају нове псовке, као реакцију на тренутну фрустрираност, од којих се неке задрже у језику а друге не. Управо је због тога и тешко прецизно одговорити на питање колико у српском језику има псовки – каже Миљковић.

Фото: Илустрација

Псовка може и да помогне

Да псовање само по себи не мора бити негативно, показало је једно истраживање пре две године у којем су учествовали Британци и Јапанци.

– Испоставило се да и једни и други дуже могу да задрже руку у изузетно хладној води ако уз то и псују, што јасно указује на то да псовање није само говорна навика или одраз лоше језичке културе, већ да псовка може помоћи да се преброди нека физичка или ментална непријатност. Псовање није никакав изузетак или преступ, већ потпуно очекивана појава у било ком језику – наводи Вања Миљковић.

Псовке у прошлости

– О псовкама у прошлости готово да нема директних писаних трагова управо због тога што су оне биле и остале психолошки вентили разговорног језика. Понешто је ипак засведочено у народној поезији. Следећи стихови из песме „Опет Петровић Батрић“ показују да су псовке је*ати мајку некоме, је*ати нешто некоме и пос*ати нешто биле актуелне и пре неколико векова: „Муч’, Батрићу, вси му је*’ли мајку, | Посе*ем ти благо и оружје, | А је*ем ти седам побратима, | Ја ти газим три крштена кумства; | Нећу тебе на откупе вратит’ | Да ми дадеш полу Горе Црне!“ – каже Вања Миљковић.

И образовани псују сочно

Многи сматрају да је вулгарност у језику обрнуто пропорционална степену образовања, односно да школованији људи мање псују. Међутим, професорка Марина Николић с Института за српски језик САНУ подвлачи да је то само предрасуда.

– Нека лингвистичка истраживања из деведесетих година показују да, на пример, високообразоване жене подједнако сочно псују као и физички радници, с тим да је разлика у ситуацијама у којима то чине. Наиме, особа високе језичке културе свесна је у којој ситуацији сме да опсује, а у којој то није допуштено, док некултурна особа не уме да своје језичко понашање исправно прилагоди говорној ситуацији и саговорницима, некада то чини несвесно а некада свесно, сматрајући псовање духовитим и занимљивим. Дешавало се чак и да неким нашим министрима у разговору с новинарима излети оно већ чувено „је*оте“ – каже професорка Марина Николић.

Вулгарне речи у првом Вуковом речнику

Најблаже речено непристојне речи уредно је сакупљао и објавио отац азбуке Вук Стефановић Караџић што је тада, почетком 19. века, изазвало жестоке реакције јавности.

– У првом издању Вуковог речника из 1818. године можемо наћи све вулгарне речи које чине псовке – је*ати, ку*ац, пи*ка, с*ати и слично. А затим су те речи, под притиском тадашње јавности, избачене из наредних издања Вуковог речника. И сам глагол псовати, како нас о томе обавештавају етимолози, потиче из прасловенског језика, што сведочи о изузетној старини псовања као облика говорног понашања. Прасловенски глагол псовати могао је значити „понашати се као пас“ или „називати некога псом“, што показује да је свођење човека на животињу један од најстаријих начина језичког унижавања. И данас су актуелне псовке као „је*о ти пас матер“ – објашњава Вања Миљковић, истраживач сарадник на Институту за српски језик.

Негативно вредновање сексуалности

– Немогуће је заобићи питање вулгарности псовки. Псовке су психолошки ефектне управо због тога што садрже табуизирану лексику, а то је, пре свега, лексика која се односи на сексуалност. Због тога су псовке изузетно значајне за проучавање стереотипа о човековој сексуалној природи. Прегршт псовки које су организоване око глагола је*ати углавном показују да се сексуални чин у нашем језику, као и у многим другим језицима, доживљава као агресија, напад на туђе тело и биће. Негативно вредновање сексуалности се уочава и у позадини погрдне употребе речи којима се означавају полни органи – пи*ком се, тако, назива плашљива, неодважна особа (Пи*ка једна, није смео да дође), а све оно што говорник сматра неважним може се именовати као ку*ац (Ма он је сад неки ку*ац тамо; Додај ми онај ку*ац за пребацивање канала) – каже Вања Миљковић.

Испољавање блискости

– Иако је за псовке првенствено битна намера да се увреди саговорник, оне у одговарајућем контексту могу постати ефикасно средство испољавања блискости – понекад се псује зато што је саговорник толико близак говорнику да се псовка не може доживети као напад. Варијанте неких псовки управо томе и служе – је*ем му миша готово да не можемо замислити као део вербалног окршаја. Понекад је псовка пре свега каламбур, језичка игра са хумористичним ефектом, нпр. је*о козу у брзом возу. С друге стране, неке речи се данас осећају као псовке само због своје експлицитне везе са глаголом је*ати, иако је њихова функција не напад на саговорника, већ повезивање са њим. Такве су речце је*оте и је*ига, две врло ефикасне и семантички потентне речи свакодневног живог разговорног језика. Прва од њих, је*оте, у стању је да пренесе читав низ емоција – од еуфорије и узбуђења (Је*оте, какав филм!) до разочарања и беса (Је*оте, какав дркаџија!). Емоција која се налази иза речце је*оте, мора бити толико интензивна, да говорнику не преостаје ништа друго него да у тај тренутни доживљај вербално укључи и саговорника. Речцом је*ига, пак, саговорник се мири са насталом ситуацијом, прихвата је као неминовност и тиме на неки начин смањује своје незадовољство и неслагање са нечим – каже Миљковић.

Професор Добривоје Станојевић: Иди у подварак

Добривоје Станојевић, професор стилистике и реторике на Факултету политичких наука у Београду / Фото: Сава Радовановић, Танјуг

– У Србији се, нарочито међу младима, много и неумерено псује, ако псовка уопште може бити умерена. Као да се псовач обраћа непознатом псу. Псовка је, мисли се, и настала од речи пас, пише Добривоје Станојевић, професор стилистике и реторике на Факултету политичких наука у Београду.

– Кад су љути, изненађени, бесни, немоћни, понекад и кад су весели, шта ће, људи псују. То није право оправдање за псоваче, али ваде се на тежак живот, омакне се, постало узречица, љубав, навика, паника…

Кад је Борислав Пекић, ванредни познавалац српских карактера, писао Златно руно, навео је више стотина српских, цинцарских, грчких и других псовки. Описујући одбрану Београда, Пекић уводи лик трећепозивца, човека из народа, који псује „мајку швапску“.

Зашто се, међутим, псује и кад смо весели, срећни, задовољни? Псовкама се, изгледа, најбрже јури ђаво. Помиње се Бог, сунце, крв. Често се вређају мајке и сестре. Набраја се све по замишљеном списку, изједначују људи и животиње. Корњача је Мара, а комшиница Мара је корњача. Гуштерчић је Миле, а Миле из суседства алигатор. Прасе на филму је Гиле, а прљаво дете прасе.

Псује се на свим језицима света. Негде су псовке толико благе, да их не бисмо ни приметили. На српском су, можда, најсочније. Један дрски глагол се често употребљава, а првобитно је значио дување ветра. Тако јунак у филму „Марш на Дрину“ псује Дрину. Десанка Максимовић каже да наши чобани (градски и сеоски) псују да ти прсне бубна опна, а Владан Десница вели да му је из школе и задарске улице остала доживотна навика да на том језику псује. Српски језик, дакле, није погодан само за поезију, филозофију, науку, религију, већ и за вулгарне намене. Сергеј Јесењин вели: Нек иде све у п…ивску флашу.

У тешким временима псовало се тешко, надахнуто, са пуним животним покрићем. Често и ненадано шаљиво. Шала је и у превареном очекивању: Иди у три… врати се у четири. Такве су псовке с императивом иди: у першун, у купус, у качамак, у подварак, низ Калемегдан…

И наш јавни живот је пун псовки. Не само у ријалити програмима већ и, недопустиво, у Скупштини. Један од политичара је постао чак председник државе упркос псовкама. Други, изгледа, чекају у дугачком реду.

Како млади данас псују? Углавном несналажљиво. И за то је потребан таленат и начитаност. У жељи да глуме одрасле, млади, по сведочењима, најчешће псују мајку и сестру. Наглашавају уста, очи, задњицу…

Псовка је, углавном лажно, самопредстављање да смо неко други. Најчешће се иза ње крије мука, невоља, али и кукавичлук, самохвалисавост, ретко храброст. Понекад то пређе у навику и устали се као поштапалица. Свет савремене уметности, најпре позоришта, филма и књижевности, такође, пун је псовки. Публика се понекад смеје, али не зато што је то занимљиво већ је, по Фројду, задовољна што и она није направила такву глупост. Изражавање осећања обасипањем псовкама говори о губљењу разума. Ипак, тешко да ће псовка икада уступити место пристојнијем изражавању. Псовки ће увек бити, али то не значи да не треба настојати да их буде мање. Ко псује, увек долива уље на ватру. А уље је на ватри увек опасно, макар било речи и о правом подварку.

Марко Ташковић, Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.