Да ли је крвљу исписана песма кључни доказ да се Јесењин убио или да га је убила тајна полиција?

0

„Довиђења, друже, довиђења. Чувају те, мили, моје груди.“

сергеј јесењин
Сергеј Јесењин / Фото: Профимедиа

У соби број 5 лењинградског хотела „Англетар“, у ноћи између 27. и 28. децембра 1925. године, одиграо се догађај око кога се и данас плету разне приче и теорије – велики песник тада је пронађен обешен о каиш и привезан за цев топловода. Његова смрт је одмах проглашена за самоубиство, пре кога је, наводно, песник својом крвљу написао последње стихове.

У многобројним студијама и књигама, чији су се аутори позивали на ове или оне тајне документе, доказивало се отада да је те вечери Сергеј Јесењин убијен, а потом обешен. Званично то никада није потврђено.

Није била тајна да је ексцентрични млади поета водио буран живот, али ни то да је совјетску власт критиковао колико је отворено могао. Само годину дана пре Јесењинове смрти 14 његових пријатеља, колега и песника било је приведено на испитивање од стране ГПУ-а (тајне полиције) који су у то време стално пратили послове стваралачке интелигенције. Јесењин те исте године пише песму „Земља ниткова“ у којој говори о ништавности револуције и о томе како је свако ко је на власти лопов и преварант. То у Русији његова доба није могло да прође некажњено.

сергеј јесењин
Сергеј Јесењин / Фото: Википедија

Главни адут причи о самоубиству Сергеја Јесењина јесте песма коју је писац оставио за собом „Довиђења, друже, довиђења“. Увелико се причало да је Јесењин ову песму написао сопственом крвљу, иако експертиза крви никада није урађена. Овако гласи песма:

„Довиђења, друже, довиђења

Чувају те, мили, моје груди.

Растанак је знак предодређења,

Сусрет нам се у даљини нуди.

Довиђења, без стиска, без гласа,

Не тугуј ми, стуштених обрва –

Није ново мрети пре свог часа,

Ал’ ни живот није новост права.“

Сергеј Јесењин и супруга Исидора Данкан / Фото: Википедија

Песму „Довиђења друже, довиђења“ Јесењин је вече пред смрт дао свом пријатељу Волфу Ерлиху који се те вечери, са још двоје људи, нашао у Јесењиновој соби. Песник је папир са песмом убацио у џеп капута свог пријатеља и рекао му да не мора да жури са читањем, да песма не говори о њему, те да је натенане сутра прочита.

Ерлих је на песму потпуно заборавио, тврдио је касније у својој књизи. У свом том метежу, пише, није био свестан да у свом џепу носи један од кључних доказа за Јесењиново самоубиство. Тек ју је дан после смрти песника предао полицији.

Волф Ерлих, совјетски песник / Фото: Википедија

На место убиства изашао је инспектор Гарбов који је записао потпуно непрофесионални извештај. Недостајали су кључни детаљи, попут изгледа просторије, разбацаних ствари, докторског извештаја… Упркос свему томе, Гарбов је одмах констатовао да је реч о самоубиству, иако му је недостајао управо доказ који је могао видети тек дан касније – ова песма, пише Куш!

Не опроштај од живота, но од драгог друга

Оно што додатно компликује ситуацију јесте та чињеница да Јесењин ову песму заправо ни није написао тачно пред смрт. Она је настала пола године раније и у другој верзији. Јесењин ју је написао на лето 1925. године на Кавказу, где га је затекла вест о смрти његовог пријатеља Алексеја Гањина.

Гањин је такође био писац, кога је совјетска власт 1925. године стрељала, заједно са још 13 људи, под оптужбом да припадају Одреду руских фашиста. Истина је да је власти највероватније сметао манифест који је Гањин сачинио и објавио у једним руским новинама. Текст „О миру и слободном раду“ откривао је Гањинове погледе на комунизам који се нису баш поклапали са погледима партије.

Сергеј Јесењин и Алексеј Гањин / Фото: Википедија

– Иза свих речи комунизма о слободи, једнакости и братству народа стоји смрт и разарање, разарање и смрт – писало је у манифесту. Гањин је урзо ухапшен, а потом и стрељан.

Када је чуо за Гањиново убиство, Јесењин је написао ову песму, која је у оригиналној верзији имала пет строфа, а не само наведене две. У дужој верзији, као и у краћој, било је јасно да се у стиховима песничко лице не опрашта од живота, но од свог драгог друга.

Песма која је била кључни доказ за Јесењиново самоубиство временом је постала траг за оне који верују да је „руски дечак“ заправо убијен. Истраживачима је било чудно то што се Ерлих тек дан касније сетио песме. Као неко ко је Јесењину помагао око објаве његове поезије, Ерлих је за ове стихове вероватно морао и раније да зна. Уз то, он је радио за ГПУ, руску тајну полицију која је у то време под будним оком држала интелигенцију. Нарочито ону која је претила да се одметне од совјетске пропаганде.

сергеј јесењин
Посмртна фотографија Сергеја Јесењина / Фото: Википедија

Јесењин је сахрањен 31. децембра 1925. године на московском Вагањковском гробљу. Непосредно после песникове сахране, објављена је његова поема „Црни човек“, која је у јавности сензационално одјекнула, али и наишла на жестоку идеолошку критику. Оцењена је као наставак претходне „озлоглашене“ књиге „Кафанска Москва“. Догматичари су у овој поезији видели дефетистичко расположење, индивидуализам у време колективизма, хулиганство, пијанство, неверицу у свакодневицу.

– На „јесењинштину“ треба испалити плутон – грмео је идеолог бољшевичке партије Николај Бухарин, кога су следили многобројни публицисти и писци.

Јесењинове књиге готово преко ноћи нестале су из библиотека, затворен је и његов музеј у Москви, а његовом сину Константину предлагано је да промени презиме. Читаве три деценије име и стихови песника – великана били су гурнути у страну, у заборав. До прелома је дошло тек после Стаљинове ере, када је одлуку о објављивању његових збирки донео – Централни комитет! Тада се догодио преседан који је много говорио: на позив на претплату за сабрана дела, у књижарама широм државе одазвало се чак десет милиона читалаца.

Телеграф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.