Миодраг Зарковић: ОЈ СВИЈЕТЛА ДЕЦЕМБАРСКА ЗОРО

0

Међу одлуке које су се показале дугорочно и дубински исправне, увек бих сврстао ону коју сам донео лета ’95: Никад више у Црну Гору као туриста!

црна гора
Миодраг Зарковић

И зато данас, док гледам нове изливе противсрпског лудила подгоричког режима, могу да будем спокојан у једном смислу: нити једним динаром нисам томе допринео. Стока која је признала ”Косову”, увела санкције Русији, ушла у НАТО и скројила државу и друштво по угледу на усташке идеологе, од моје маленкости се није ни на који начин окористила. Нажалост, ужасно мало људи знам који би исто то могли да кажу. Да ли из разлога лакомислености, или пак нечег другог, тек, моје шире окружење је макар летовањем на црногорском приморју потпомогло тај наказни режим.

Наравно, не могу да будем спокојан у оном другом, људском смислу, док посматрам нове насртаје на српство и тамошње Србе. Нарочито су ми, међутим, одвратни овдашњи Монтенегрини, настањени по Србији. Годинама уназад тај олош спремно и радо пљује по тој истој Србији: заостала је, примитивна, националистичка, клерофашистичка, прљава, зла… Просто помислиш да и не знаш колико смо пропали док ти они стручњаци то не објасне онако зналачки. Као да их неко тера да живе овде. Али сада им је напрасно маца појела језик. Не приметих да је неко од тих бедника, а што посредно што непосредно пратим неколико десетина њих по друштвеним мрежама, гласа осуде пустио од себе на ово што се дешава у Црној Гори.

С обзиром на то да је реч о напорно брбљивој врсти људског талога, уверен сам да свако од вас међу својим друштвеномрежним пријатељима и познаницима може лако да препозна поприличан број таквих. Па онда проверите ово што пишем. Упоредите шта су овдашњи Монтенегрини све објављивали и какву ватру бљували на ”великосрпски национализам” сваком приликом и неприликом, са њиховим ћутањем или пак крајње јаловим и млаким оглашавањем ових дана.

ИСТОРИЧАР ПРЕДРАГ МАРКОВИЋ: Српска војска не само да је окупирала ЦГ него је Црногорце принудно пресељавала на Дедиње

Али може им се. Сећам се како је, пре неких 15-ак година, Ниша Савељић истрчао из кафића у С. Бана да би се свађао са полицијом која му је писала казну за непрописно паркирање. Није се бунио због казне, није ни могао јер је факат био паркиран како се не сме, него се бунио зато што се од неколико возила у једнаком прекршају полиција устремила баш на његов. ”Је ли то зато што сам Црногорац?”, скичао је и вриштао да је улица одјекивала. Просто је мамио полицајце да му одаламе неколико васпитно-поправних преко те његове погане губице, али се то није десило. Не знам како се та њихова расправа била завршила, јер, за разлику од Савељића, полицајци нису урлали па је било немогуће да их чујем из кафића, али после тога Савељић се мртав ладан вратио за сто који је делио са повећим друштвом. Мислите да је неко од тих напирлитаних фићфирића или расходованих фрајли које су се гузиле не би ли седеле с њим, рекао нешто Савељићу после тога? Да му је барем скренуо пажњу на то колико је беобразно и ружно његово понашање, њега који је у Србији добио ваљано више него што је заслуживао и као фудбалер и још више као човек? Наравно да није.

Видео сам јашта и много горе испаде београдских Монтенегрина. Негде је и тешко међу њима наћи неког ко није свиња. Шта друго рећи на пример за једног Миму Караџића, него да је свиња?! Али ми је ова Савељићева минијатура увек била најбољи пример монтенегринског иживљавања над српским друштвом и државом, које је отишло толико далеко и дубоко, да се очитава и у тако обичним, свакодневним, готово безазленим појавама као што је казна за погрешно паркирање.

Могло се Савељићу да се тако понаша, баш због тога што је знао да му нико ништа неће замерити. Могло се и Мими Караџићу да снима НАТО пропаганду, јер је знао да у Србији неће због тога сносити нити једну последицу, иако је, у најмању руку, заслужио да изгуби сваку улогу, ма колико малу, а успут да му неко још и преброји коске. Да се Караџићу догодило ишта од тога, скочило би, тврд вам стојим, у његову заштиту пола Србије.

А то је заправо једини достојан одговор на монтенгринску дрскост. Од када је света и века, са барабама се тако поступа, иначе се оне осиле и само праве још веће проблеме. Проблем монтенегринства се своди на пуко мангупирање. Немојте само да ми неко тупи о овим или оним историјским, државничким или културним основама монтенегринског идентитета.

Јесу ли у НАТО ушли зато што су посебни и хоће да буду ”свој на своме”? Јесу ли Русији увели санкције можда зато што су везани за своје историјске корене? Да ли су евро као националну валуту наследили од Петровића?

Монтенегрини су силеџије. Ништа мање и ништа више од тога. И неће се смирити док на налете на већу и спремнију силу. То је показао Небојша Човић пролетос, кад је Звезда на шиканирање у Подгорици одговорила истом мером, па и малко преко. Месецима су после кукали и јадиковали, жалили се на све стране, писали тужбе… Силно их је заболело. Ако.

Исто као и Хрвати, тако и Монтенегрини шиље ону ствар само на Србе. Трампу су били захвални што им је онако гурнуо премијера, али су са Србима увек спремни да се свађају, натежу, па и потуку. Осим кад су Срби решени да узврате. Тада, као што је показао Човић, Монтенегрини певају другу песму.

Колико год да ме је био обрадовао тај потез Човића, њега лично не могу да подржим политички, јер је увек успевао да служи горима од себе, а то је много озбиљнији морални прекршај него што се обично сматра. Тако и сада Човић служи Вучића, који нема ни трунку Човићеве чврстине и одучности. Да занемаримо остале Вучићеве карактерне недостатке, али у овом тренутку најпогубнији је његов кукавичлук. Док се Црна Гора иживљава над тамошњим српским народом и нашим културним наслеђем, Вучић позива на уздржаност. Бедник. Исти као оне фрајле и фићфирићи који су ономад тапшали Савељића по раменима у знак подршке. Исти као сви они који су наставили да глуме са Мимом Караџићем.

Исти као такви међу вама који сада као пишу објаве и коментаре против овога што се дешава у Црној Гори, али ће првом следећом приликом да с уважавањем и неким наопаким поштовањем разговарају са монтенегринским вуцибатинама.

Те давне ’95, кад сам последњи пут летовао у Црној Гори, Мило Ђукановић још није био направио свој чувени заокрет ка противсрпству. Дакле, оно што сам тада приметио, није било производ његове или било чије политичке воље, него нечег дубљег. А приметио сам мржњу према Србима и српству. Била је лако уочљива: у продавници, ресторану, кафићу, дискотеци, на улици.

Није била већинска. Напротив, већином су људи били пристојни и пријатни. Али је чак и тада, у својим зачецима, србомржња у Црној Гори пролазила без одговора. Није било противтеже. Није било реакције на акцију. И зато ми је још тада било јасно да ће србомржња тамо постати ако не већинска, а оно владајућа. И не одох им никад више као гост.

Тако да, ако хоћете да помогнете нашој браћи у Црној Гори, за почетак прекините да повлађујете и додворавате се њиховим душманима, звали се они Ниша Савељић, Мима Караџић или Златко Црногорац. Све док њихово противсрпство пролази без одговора у самој Србији, остајаће без одговора и у Црној Гори.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.