ИСПОВЕСТ ПРАУНУКА ВОЈВОДЕ МИШИЋА: Оца му убили комунисти, кућу у Београду обили 4 пута! Опрашта све и има ПОРУКУ ЗА СРБЕ

0

Хладно поред Тријумфалне капије, увукла се језа у кости. Кочи се вилица. Тешко може да се прича. Клецају колена од четири сата стајања на киши. Али, шта је то наспрам Солнуског фронта и преласка преко Албаније! Са заставом, стоички усправан Ђорђе Стојанац, праунук славног војводе Мишића. Кад коначно дочека, француском председнику Емануелу Макрону стисне руку.

Ђорђе Стојанац
Ђорђе Стојанац / Фото: Горан Чворовић

Када се последњи пут видео с Макроном, приликом одавања почасти старим ратницима из Велике војне, шеф француске државе се присетио лепих тренутака своје посете Београду, а он му се захвалио што је том приликом посетио гроб хероине Милунке Савић. Да је имао времена, и да није ударила она зима, од које зуби трну, рекао би му још штошта.

– Замерио бих му најпре за гаф од прошле године. Морало је да се више мисли на жртве и допринос Србије, оних што су оставили кости по Македонији и албанским врлетима. То је Французима велики минус. Али, добро. Читао је Макрон после у Београду петнаест минута на српском. Ми, Срби, брзо праштамо. Одмах би да водимо на пиће. Није то увек добро, али овога пута ајде де. Нека прође – вели Стојанац.

Истиче наш саговорник да се у Француској данас значајно променила слика о Србима.

– Много нас више поштују, од времена када смо деведесетих трчали на париски Трг Стаљинград да цепамо плакате или на Трг Републике, да протестујемо. Сад су они заокупљени другим бригама, већ годину дана, имају своје „жуте прслуке“.

Ђорђе Стојанац годинама долази на Тријумфалну капију, да ода дужну почаст саборцима свог прадеде. Имао је прилику да се рукује и са Саркозијем и Оландом.

– Пре тога сам био повучен. С обзиром на то да је мој отац Светозар био официр краљевске војске, у Недићевој пољској стражи, и да му ни гроб не знам, морали смо у Србији после рата да ћутимо да нас не би прогутао мрак. Када сам, преко Гренобла, стигао у Париз 1967. године, осетио сам и ту присуство Удбе, па сам закључио да ми је најбоље да гледам своја посла.

Редовно, последњих десетак година, у ово доба, иде и на српско Војничко гробље у Тијеу.

– Осећам тамо, пре свега, велико поштовање. Ту су људи који су изгинули да бисмо ми живели боље. Тије је наша светиња!

Обишао је, недавно, с унуком генерала Драже Михаиловића, Војиславом, и споменик краљевима Петру и Александру у Булоњској шуми. Упознали су се тек пред крај ове године. На Тијеу.

– То ми посебно значи. Рођени брат моје бабе Олге, Живојинов син, Александар Мишић, и Дража Михаиловић, били су школски другови и први који су се у Европи дигли против фашизма. Александар и мајор Фрегл су се Немцима лажно представили у децембру 1941. као Дража и његов ађутант, да би Дража могао да побегне. Одвели су их у затвор у Ваљеву, а када су Немци открили њихов прави идентитет, обојицу су стрељали.

Сведок стрељања је, каже, кроз прозор затвора био Милорад Јевтић Шиља, који је умро 2016. године у Паризу и сахрањен на српском цивилном гробљу у Тијеу. Живео је у Француској од 1944. Склонио се на сигурно.

У Паризу са Војиславом Михаиловићем

Стојанац истиче да је српска историја ниподаштавана у време комунизма и да је то тешко објаснити Французима, који у континуитету прослављају 11. новембар, а ми тек однедавно, од када се држава, како наглашава, труди да достојно обележи овај датум.

И поред свега што је његова породица преживела, Стојанац, ипак, истиче да би млади нараштаји из херојског подвига солунаца требало да науче да будемо сложнији.

 

– Да не чинимо зло једни другима, међусобно, већ да се помажемо и волимо. Да се не радујемо да комшији цркне крава. Ето, комунисти су ми оца убили, моја породица је много пропатила због њих, па сам опет, кад је Тито умро, тражио слободно поподне на послу у Француској, док сам радио молерај, да на телевизији гледам његову сахрану.

Помирење је, каже, једини начин да Србија крене напред.

– То нас уче владика Николај и патријарх Павле. Будимо људи. Tо је као да узбуркавамо море. Али, ни субноровци не треба да пљују Чича Дражу и Недића, који је био исто што и маршал Петен у Француској!

Наш саговорник истиче да као директни потомак славног војводе, пре свега, осећа понос.

– Трудим се да увек останем достојан и ничим не окаљам његово име. Силне године сам у Француској радио грађевинске послове, и као радник, и као предузимач, и никада ниједну муштерију нисам преварио. Често сам радио испод цене, некад и до поноћи, само да бих завршио на време.

Као успомена на прадеду, остале су ретке реликвије.

– Имао сам две предивне Живојинове бисте, које је радио академски вајар Љубиша Манчић, његову „Стратегију“ и неке друге предмете, али су ми све то, укључујући и моју медаљу Удружења за неговање ослободилачких ратова Србије, украли! За две године, четири пута су ми обили стан, изнад Рајсове куће на Сењаку, који сам наследио од бабе Олге, све док пре неколико година нисам ставио решетке на прозоре.

Нешто је и продато.

– Прабаба Лујза је била принуђена на то да би преживела, јер је имала малу пензију. Продала је, тако, и редак Орден краља Џорџа Петог који је он, с титулом енглеског витеза бакалауреја поклонио мом прадеди. Баба Олга је из истих разлога продала и неке слике и нешто намештаја. Највише ствари је преостало код моје сестре Војиславе Шипке, унуке најмлађег Живојиног сина Војислава, која живи у стану у Краљице Наталије где је живела и Живојинова супруга, прабаба Лујза, после рата. Ја, углавном, чувам неке ситнице и фотографије које сам наследио од бабе Олге.

Погледа их с времена на време, да га подсете на славна времена.

Руковање са председником Француске Макроном

Ходочашће

– Сваке године идем, путем солунаца, на Видо, Крф, у Поликастро. Идем и у Београд, на годишњицу смрти мог прадеде, на Светог Јована. Надам се да ће стогодишњица 2021. године бити обележена свечано, како доликује – истиче наш саговорник.

Рехабилитација

Ђорђе Стојанац је покренуо поступак рехабилитације оца, у чему му помаже Драган Ђокић, из Народне иницијативе за реституцију одузете имовине и људска права, с којим је, као представником Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, учествовао на обележавању Дана примирја у Првом светском рату. Тренутно су предложени сведоци и чека се када ће бити позвани пред суд. Нада се да ће бити спрана љага с имена његовог оца који је проглашен народним непријатељем.

– Урадио сам то да ми савест буде чиста, да знам да сам нешто за живота покушао – каже Стојанац.

Горан Чворовић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.