„И данас ме прате клинци и смеју се као Бојси“: Џон Чалис о Србији, феномену серије „Мућке“, каријери, Америци и „Брегзиту“

0

Овај срдачан човек господског држања већ неколико дана борави у Београду, где се снима документарни филм.

Џон чалис
Џон Чалис / Фото: Војислав Данилов

Енглески глумац Џон Чалис (77) играо је многе улоге у позоришту, филму и на телевизији, али је остао најпознатији по улози Бојсија у Би-Би-Си серији „Мућке“. Овај срдачан човек господског држања већ неколико дана борави у Београду, где се снима документарни филм о њему и популарности коју је Бојси стекао у Србији. Чалис је јуче, за наш лист, говорио како је мало фалило да не сними „Мућке“, како је настао карактеристични Бојсијев смех, али и како гледа на „брегзит“.

– Невероватно је колико су „Мућке“ популарне у Србији, био сам затечен када сам први пут био у Београду 2013, мислио сам да је у питању скривена камера – рекао је Чалис за „Новости“. – Мада говоримо различитим језиком, хумор нам је, очигледно, заједнички. Али, није тако свуда. Американци су покушали да направе своју верзију „Мућки“, али је она неславно пропала.

* Занимљиво је да нисте похађали школу глуме?

– Од малих ногу сам желео да глумим, али су ми родитељи саветовали да потражим неки стални посао, па сам кратко радио као агент за продају некретнина. Био сам тужан, иако су ме сви наговарали да постанем глумац. Знао сам да морам да побегнем од тог посла и побегао сам, али не са циркусом, већ са путујућим дечјим позориштем. Ишли бисмо по целој земљи и играли представе као што је, на пример „Пинокио“. Није ми било тешко да играм различите улоге, отуд моја фасцинација да покушам да будем неко други. А онда сам открио да од глуме може лепо да се заради. Одрастао сам играјући у многим позориштима, четири-пет година сам био у избегличком позоришту, а завршио на Вест Енду у Краљевској шекспировској трупи.

* А онда је дошла телевизија?

– Новац је био много бољи на телевизији. Сви глумци ће рећи да више воле да раде на телевизији како би зарадили да раде у позоришту. Раних шездесетих и током њих, била су само три канала, много више људи је имало телевизор и уместо да иду у позориште гледали би ТВ. Испрва сам играо мање улоге и ишао на аудиције, али је временом моја репутација расла. На телевизији сам играо много зликоваца и полицајаца. Тако је почело, а завршило се у Америци, где сам имао гостовања на Бродвеју. Замало да останем да живим у Америци. Мој агент из Лондона ме је позвао и рекао да морам да се вратим јер ћу бити део глумачке екипе нове хумористичке серије. Одбио сам и додао да остајем у Америци. Али, онда сам остао без лове. Свакако сам морао да задржим посао у Енглеској. Срећом, почео сам да снимам „Мућке“ и то ме је задржало у Енглеској.

* Како је настао чувени Бојсијев смех?

– Сасвим случајно. Нисам импровизовао, једноставно сам имитирао једну особу коју сам знао из крчме, где сам често одлазио. Реч је о средовечној жени која је седела сама за столом са криглом пива испред себе. Није разговарала ни са ким, али би одједном почела да се смеје: „Хехехехе“. Прославила се због тога, људи су долазили само да је чују како се смеје. Онда сам добио сценарио за „Мућке“ и писало је – Бојси се смеје некој од својих шала. Из зезања сам на сету почео да се смејем као та жена. Али, сви су били одушевљени и рекли да задржим баш такав смех. Онда је Џон Саливен написао сценарио и морао сам у свакој епизоди тако да се смејем. И данас ме пресрећу, углавном групице младих људи, који иду за мном и смеју се као Бојси.

* Без Саливена не би било ни „Мућки“. Да ли је лик Бојсија креирао по неком?

– Џон Саливен је био сценариста серије „Грађанин Смит“, која се емитовала седамдесетих, а главни јунак је млади марксиста Вулфи Смит који покушава да имитира свог хероја Че Гевару. Био сам полицајац у неколико епизода и то лош полицајац. Све сам уложио у ту улогу, а Саливен ми је рекао да му се допада и да би требало да репризирамо то једног дана. Годину касније, добио сам од њега сценарио за „Мућке“ и тако се десио Бојси. Нико ми није рекао како да глумим тај лик. Касније ми је Саливен причао да га Бојси подсећа не неког кога је знао из јужног Лондона.

* Због чега вам је омиљена епизода „Мућки“ – „Небо је граница“ и која вам је омиљена реплика?

– У тој епизоди Бојси има сателитску антену која је украдена са аеродрома „Гетвик“ и завршава на Дел Бојевом балкону у згради „Нелсон Мандела“. То је дивна прича, такође и због Бојсијеве супруге Марлин и бебе Тајлер која је њена мини-верзија, са све одећом са леопард дезеном. Приметио сам да је овде, у Србији, једна од омиљених реченица из серије: Догодине у ово време бићемо милионери! Био сам у Храму Светог Саве и отац Драган ми је, после разгледања, рекао баш то: „У ово време, идуће године, завршићемо радове“.

* Како коментаришете то што су „Мућке“ у анкети Би-Би-Сија проглашене за најбољи ситком свих времена?

– Зависи на коју анкету мислите. „Мућке“ су сигурно једна од најпопуларнијих серија, али су и „Фалични пансион“ или „Црна Гуја“ такође класици. Мислим да су „Мућке“ феномен, јер се преносе са генерације на генерацију, са оца на сина и свака нова публика је одушељена. Тако је у Енглеској, а видим исто је и овде.

* У Србији је Дека био популарнији од стрица Алберта, да ли је исто и у Енглеској?

– Мислим да је пола-пола. Сви су волели Деку, али након изненадне смрти глумца Ленарда Пирса, који га је играо, стигао је стриц Алберт, јер је било неопходно да у стану Дел Боја и Роднија буду три особе. Дека и стриц имају потпуно различите карактере. Можда је Дека овде популарнији због шешира? „Мућке“ су важне и зато што су и сви споредни ликови постали важни исто колико Дел Бој и Родни.

* Велика Британија данас дефинитивно излази из Европске уније?

– То је трезвена одлука, нашу земљу не треба да води остатак Европе на места на која не би требало да идемо. Не кажем да смо ми сад нешто специјално, али смо у другачијој позицији, острво смо, на крајњем северу, али имамо неке бирократске и наметнуте законе и мигрантску политику, за које мислим да су погрешни. Само желим да ми, Британци, доносимо сопствене одлуке. Већина људи жели да останемо у ЕУ, јер су уплашени да ћемо запасти у економску катастрофу, да нећемо имати лекове, ни храну. Мислим да је „брегзит“ права ствар и врло сам срећан због тога, јер смо три године имали ноћну мору и због парламента, и због воље народа. Сви смо излудели због „брегзита“ и хвала богу да је све готово!

Весна Пантелић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.